Ambicija i granica

Mislim da sam ja umjereno ambiciozna. To ne znaci da ne mislim da bih u nekim domenima mogla postici vise u odgovarajucim uslovima i da ne zahtijevam od sebe da pokusam da sve odradim na najbolji moguci nacin, ali znaci da znam biti sretna i sa ovim sto sam postigla. Trenutno bih jako voljela da dobijem pomoc da naucim jos neke stvari koje bih ocigledno dosta lako savladala, ali i ako se to ne desi necu zbog toga provoditi neprospavane noci.

Nažalost nisam nešto ambiciozna sada.
Bila sam kao dete, dokazivala sam se na svim poljima, počev od uspeha u školi do raznih takmičenja, kako sportskih, tako i školskih.
Promena mesta prebivališta je promenilo moju ambicioznost.
Oko mene su bili svi lošiji i ja sam i tu bila na vrhu, a mogla sam mnoooogo više.
Onda se pojavio ovaj što sad hrče i bila sam zadovoljna što imam nekoga ko me voli.
Završila sam tu srednju, čekao me posao udala se maloletna i rodila dvoje dece i tu je kraj mojim ambicijama.
Mislim da sam dovoljno informisana za ženicu koja ima samo glupu Ekonosmku i koja ne radi već dugoooo.
Nažalost moju, često se kajem što nisam učila i izgrađivala sebe više, imala sam uslova, država u to vreme je htela da školuje one koji uče.
No, ja sam se zaljubila i nisam slušala nekug Acu, koje se kleo u mene, jer zaista sam bila drugačija od sve dece koja su bila u mom okruženju.
Često me je sramota kad pričam sa decom i zato ne dajem sebi zapravo da su godine i iskustvo merilo pravilnog stava.
Mislim da sam uspešna za toliko, što nisam propala kao većina dece koja su rasla kao ja i što imam zdravu porodicu.

Veoma sam ambiciozan, ali je moja ambicija usredsređena na veoma usku oblast. Samo ako nešto vodi ka ostvarenju mojih amicija u toj oblasti, krv ću pustiti da dođem do cilja. Ako je u pitanju bilo šta drugo, čak i ako se mogu veoma lepo ‚‚plasirati" u nekoj oblasti koja mi je trenutno dostupna, neću iskoristiti priliku ako to nije u domenu mojih stremljenja. Govore mi da to nije dobro i da treba da proširim svoju sferu, ali ja želim da doprem do vrha onoga, i samo onoga što u meni budi najveću strast. Sve drugo bi bilo besmisleno.

Kada je u pitanju oblast kojom želim da se bavim, mislim da mi nikad ne bi bilo dovoljno, kao što i inače nije kada se se radi o onome što volim i što me pokreće. Kada bih se negde zaustavio i zadovoljio nečim, ne bih imao čemu dalje da stremim i tako bih se našao u slepoj ulici. Pri tom ne mislim na finansijski deo, nego na ‚‚ispunjavajuće-pokretački" deo.

Ako bih uspeo u ovoj oblasti, svakako to ne bih uradio po cenu svojih principa, što je loše, naročito za nekog ko je nov, jer se danas (ako je samo danas) do visokih pozicija dolazi po cenu sopstvenih standarda. ‚‚De, pogazi svoje iluzije, pa da mi lepo poričamo o mojima".

Ambicija je zapravo pohlepa za moći - kaže stari dobri citat. Kao dete bila sam jako ambiciozna i težila sam uvek ne boljem - već najboljem. A onda... su mi se u životu desile takve stvari - koje su me naučile koliko je ambicija smešna i tašta stvar. Taština nad taštinama. Ja znam da je biti prosečan pogrešno, ali ako sam ja tako srećna - zašto ne?
Naravno da imam granicu, svaka moja ambicija prostirala se do normalnih razmera. Ponekad mi je krivo što možda nije bila jača, a onda me to brzo napusti jer se setim važnih životnih stvari i to me ne zamara. Preveliku ambiciju ostavljam je onima koji su dovoljno snažni da ostanu sasvim sami. Pobednik je sam.

Već odavno sam relativno zadovoljna postignutim, ali mi se čini da me je ova bolest za samo dva dana natjerala da zaboravim na sve svoje ambicije i poželim samo jedno - perfektno zdravlje za mene i mog dragog. Naravno, i sve druge ljude koji su mi dragi.

Moram priznati da čak ni sada ne mislim da bi zdravlje bio dovoljan uslov da čovjek bude sretan ako mu sve drugo u životu ide naopako, ali ako imaš sve drugo, a nemaš zdravlje - nemaš ništa. Mladi to često ne shvataju, a vjerujte mi da je tako.

Mislim da ambicija treba da ide do te lestvice gdje time osoba neće povrijediti druge. Što bi se u ovom modernističkom dobu reklo 'gaziti preko mrtvih'. Mislim da nijedan cilj koji je uzrok ambicije kod čovjeka nije vredniji od samog čovjeka.

Ne mislim da sam pretjerano ambiciozna. Želim se nadati da će sve doći na svoje mjesto, i da će mi se kockice poklopiti, ukoliko pratim sebe i svoja očekivanja i razmišljanje, i da ću stići tamo gdje želim.

Vrlo lijepo receno Doro. U svom okruzenju sam imala primjer osobe koja je odlucila da joj ono sto je radila nije bilo dovoljno, pa je doslovno gazeci preko mrtvih htjela da dodje do boljeg. U trenutku kada nije bilo dovoljno posla ni za redovno zaposleno osoblje zahtijevala je da se ubaci u odjeljenje gdje je procijenila da bi bolje prosla. Obzirom da je najedila nekoliko ljudi svojim agresivnim nastupom, a nije imala kvalitet koji je bio potreban na kraju je izgubila i to sto je imala. Vrlo ruzno je postupila i na kraju dobila sto i zasluzuje.

Upravo tako. Na kraju dobiješ ono što zaslužuješ, a uvjek te udari tamo gdje najviše boli. U ovom slučaju je to posao, koji je toj osobi očigledno bio najbitniji, a vjerovatno su joj i tad svi drugi bili krivi i u tome je našla potrebno opravdanje za sebe i za sve što joj se desilo.

Ambicija je zdrava. I opasna, kao ekstremni spotovi - zarazna. Ne znam da li bih umeo da se zaustavim. Tek sam na početku, a deluje mi kao da neću umeti. Motiviše me, razbuđuje, trezni, pokreće. Neću znati granicu. Ne treba mi granica. Jedina granica koju sigurno neću preći jeste granica ljuskosti, obzirnosti.