Danas se osećam...

...između ostalog i ko Zenonov Ahil. Obično na tridesetak metara do kuće. Mrzim kad uhvatim sebe da trčim u sebi, a onda se uhvatim kako, ne samo da zaista brzo koračam, nego gazim sve pred sobom, ko da mi život od tog zavisi, usporim tek kad sam na rubu da mi mišići popucaju od napetosti, ali nastavim nekim brzim tempom, i svejedno – nikad da stignem, u stvari, možda bi bilo pravilnije reći – ne dovoljno brzo. I onaj osjećaj – ne samo da sam daleko od svega, nego i od same sebe, pa se nebo otvori i svemir uruši i ostane samo jedna pulsirajuća tačka. Onda, opet, po ko zna koji put, ne znam otkud, nešto nevidljivo me ščepa i obmota od spolja ka unutra i iznutra ka spolja, pa me spiči u gornji lijevi ćošak abdomena i iščupa vazduh iz pluća sa sve srcem. Kad sam konačno stigla došlo mi je da se od sve vrtoglavosti stropoštam na pod, vjerovatno i bih, da se nisam sjetila da sam ga zadnji put obrisala valjda u ponedeljak, tako da – krevet je poslužio svrsi.

bas fino

8:00


17:30

Teško sam bolestan, bolujem od iluzija
Uzimam tablete protiv razmišljanja
Ležao sam trideset dana u bioskopskoj sali - i bolje se osećam.
...
Ja ne mogu da održim svoju ravnotežu
Čini se da kap je još potrebna do poplave


Čini mi se da bi mi ovakvih 30 dana koristilo.

... jako bezveze. Naviru mi sećanja... To što mi je mama rekla da ga je videla me još više taklo na razmišljanje. To što sam bila na nervnom nekako me je obeležilo. To je kao kad si bio u zatvoru. Jako je ružno. Jako je ... teško. Zamislim situaciju da se upoznajem s nekim i ... kako to da prećutim? Imam neizbrisive pečate. Uopšte ne znam kako ću da živim s tim...