Sergej Aleksandrovič Jesenjin

od **Still_dreaming** Pet Sep 24, 2010 9:55 pm

Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu, 1895. Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Kao vunderkind, preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Godine 1915., preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

Žene su pratile Jesenjina stalno, još od njegove rane mladosti. Obožavale su ga kao čoveka retke lepote i pesnika čiji su stihovi osvajali njihova srca. Zanesen njihovim duhom i lepotom, napisao im je svoje najlepše ljubavne pesme, a strašne sudbine pojedinih žena tragične su stranice i njegove biografije (ženio se pet puta - jednu ženu mu je mučila i ubila ruska tajna policija, a jedna je izvršila samoubistvo na njegovom grobu).

Jesenjinov život je bio buran, a takve su bile i njegove ljubavi. Živeo je skitački, a gotovo uvek siromaški. Nikada nije imao nikakav imetak, sem ličnog prtljaga: kofere i šta u njih stane. I onih dana kada je i sam Lenjin aplaudirao njegovim stihovima na fascinantnoj sceni pod zidinama Kremlja, u čast prve godine Oktobra, stanovao je kod prijatelja. U tuđim stanovima proveo je sve godine u Moskvi. Živeo je od sporo isplaćivanih honorara za svoje pesme, a od tih rubalja odvajao je za sestre Kaću i Šuru, koje je doveo iz Konstantinova da uče gimnaziju u Moskvi.

Jesenjinova mladost opora je sudbina seljačkog momka, došljaka u grad, koji je od imetka doneo samo svoje pesme i ogromnu volju da uspe. Ali, njega je, više od nemaštine, pogađala sudbina njegove pesme. Nije doživeo priznanja sa svu onu lepotu koju je njegova lirika dala ruskoj poeziji XX veka, ali jeste ćutanje i napade dogmatičara. Bolelo ga je njihovo pisanje da je pjesnik mračnog pijanstva i skandala, dekadent čiji stihovi truju...

Jesenjinovo pesničko ime, kad je imao samo dvadeset godina, već su krasili antologijski stihovi nezaboravne lepote – ,,Pesma o keruši'', ,,Krava'' i ,,Lisica''. Kerušino stradanje istinit je događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova. Svetsku slavu ,,Pesme o keruši'' prati i nezaboravni zapis Maksima Gorkog. Pri susretu s Jesenjonom u Berlinu, maja 1922., stihovi ove pesme potresli su Gorkog, a pesnika rasplakali. Maksim Gorki je zapisao:
„Zamolio sam ga da mi recituje pesmu o keruši, kojoj su oduzeli sedmoro štenadi i bacili u reku.
- Ako se niste umorili...
- Mene stihovi ne umaraju – reče on, i nepoverljivo upita: Zar vam se dopada pesma o keruši?
Rekoh mu da je, po mom mišljenju, on prvi u ruskoj literaturi koji piše tako lepo i s iskrenom ljubavlju o životinjama.
- Da, ja veoma volim životinje – reče Jesenjin zamišljeno i tiho, a na moje pitanje da li je čitao Klodelov ’Raj životinja’ ne odgovori, nego se uhvati za glavu obema rukama i poče recitovati ,,Pesmu o keruši''. Kad je izgovorio poslednje stihove - pale su i njene oči pseće/kao zlatni sjaj zvezda u sneg – i u njegovim očima takođe zablistaše suze. Tad sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svijetu i milosrđe – koje od svega drugog – zaslužuje čovek“.

Prva objavljena pesma Sergeja Jesenjina je ,,Breza". Objavljena je pod pseudonimom Ariston.

Breza

Pod prozorom mojim
Bela brezica je
Ogrnuta snegom
Ko srebrna da je.

Na punim granama
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.

U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamte pahulje
U ognjenom sjaju.

A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na strane sipa
Srebrni prah novi...

Kažu da je Jesenjinu najviše značila majka Tatjana Fjodorovna: kad mu je bilo najteže, vraćao se njoj – i mislima, i stihom, a uvek srcem. Sestra Šura je pisala u svojim uspomenama: njihova majka je bila nepismena, čitav život je provela u selu, ali je divno razumela i duboko osećala pesme svoga sina. Kad je dolazio u selo, Sergej joj je rado čitao nove pesme, a s njegovim zbirkama u ruci sestre Kaća i Šura provodile su večeri. Zagledana u sina i kćerke široko otvorenih očiju, smireno je slušala nove stihove i tako ih pamtila, učila napamet. Njih tri su i pevale njegove pjesme, „komponujući“ kako su umele, najčešće prema melodijama na stihove Puškina i Ljermontova.

Pismo majci

Jesi l’ živa, ti, starice draga?
Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem!
Nek večernja ona svetlost blaga
Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

Javljaju mi da si zabrinuta,
Da te za mnom tuga stegla ljuto,
I da često izlaziš do puta
S iznošenim starinskim kaputom.

Da ti stalno, u sutonu mekom,
Ista slika puni stravom tamu:
U kafanskoj tuči kao neko
Zario mi ispod srca kamu.

Nemoj više biti brižna lica!
Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.
Nisam tako teška pijanica,
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, nežan sam i sada,
Živim samo jedno sanjajući,
Da se opet iz ovoga jada
Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje
U proleće belo isprepleta.
Ali nemoj opet u svitanje
Da me budiš ko pre osam leta.

O, ne budi odsanjani žamor,
Ne oživljuj što je htela duša –
Odveć rani gubitak i zamor
U životu moradoh da kušam.

I ne uči da se molim. Neću!
Minulo mi prošli dani skriše.
Samo ti mi, majko, nosiš sreću,
Kao ti mi ne sja niko više.

Zato nemoj biti zabrinuta,
I ne tuguj za mnom tako ljuto.
Ne izlazi prečesto do puta
S iznošenim, starinskim kaputom.

Jesenjinova životna želja je bila da poseti Persiju. Žudeo je da ode u postojbinu drevnih persijskih pesnika Hajama, Sadija, Hafiza, ali do nje nije nikada stigao. U zbirci „Persijski motivi“ opevao je čežnju za tom čarobnom zemljom, zanose ljubavi, svetlosti duše posle „davne rane“ od ljudi, filozofska razmišljanja o sudbini pesnika i prolaznosti života. Nije uspeo da ode u Persiju. U pismu Galji, poraz svoje nade označio je rečima: ,,Persija je izgorela.“

Ne pitaj me o Bosforu više

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj - pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.

Zbirka pesama „Kafanska Moskva“ u Rusiji je dočekana na nož. Ni jedna Jesenjinova zbirka nije praćena sa toliko buke dogmatskih pera. Zastrašujuće ocene pojedinaca nanosile su Jesenjinu mnogo bola. Optužen je da piše zlokobne, pijane pesme, trule. Optuživan je da je ovom zbirkom atakovao na veru u revoluciju, u njen smisao, u njenu pobedu, životnost, stvaralaštvo. Hor hajke toliko je zaslepeo kritičare, a većinu su činili oni koji su od poezije tražili optimistički stih u korist revolucije, da nije mogla da ih dirne lirika pesama „Ljubav huligana“. Lepotu tih pesama nije video ni jedan kritičar – ističe Aleksandar Kozlovski. Usamljeni su bili oni koji su uočili da to nije samo knjiga krize i bolesti, nego i preloma u pesniku, a on se vidi u tih sedam ljubavnih pjesama. Iza onih o kafanskoj Moskvi, kriju se lirske pesme pune ljubavne sreće i sete ljubavi. I pored elegičnosti, sve snažnije zvuči radost i ljubav prema životu. I u samim „kafanskim“ stihovima, Jesenjin je nežni liričar, a u „Ljubavi huligana“ njegova ljubav je divno nežna.

Jesenjin nije hteo, ni kad je najviše napadan, da ustukne. Branio je svoju pesničku samostalnost, pravo na svoje lirsko Ja, i na javnim pozornicama u Moskvi. Odgovarao je pred mnogim posetiocima: pesme ,,Kafanske Moskve'' preživljavao je u sebi i ne može se njih odreći, a na to ga obavezuju i zvanje i čast pesnika.

Od 1922. do 1923. bio je oženjen američkom plesačicom Izadorom Dankan, koju je pratio na turnejama. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Kao posledica alkoholizma, Sergej je stekao loš glas zbog vandalizma po hotelskim sobama. Očaji pijanstva vidljivi su u njegovim pesmama iz ovog perioda. Brak sa Izadorom nije dugo trajao, tako da se 1923. vratio u Moskvu.

Jesenjin je bio u braku ukupno pet puta. Prvi i drugi brak je bio sa Sinaidom Rajh, sa kojom je imao dvoje dece. Imao je i dvoje vanbračne dece (jedno od njih je bio poznati matematičar i disident Aleksandar Jesenjin Volpin). Posle Isadore Dankan, oženio se mladalačkom simpatijom Galinom Benislavskajom, a kasnije Sofijom Tolstoj, unukom Lava Tolstoja.

U početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina.

Poslednje dve godine Jesenjinovog života su bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. U julu 1925. godine, Jesenjin beži iz grada u svoje Konstantinovo. U porodici su s radošću pamtili te dane kada su ponovo bili zajedno. Jutrom je Sergej odlazio od kuće: do oca Sašenjke na košenje sena, do seoske zadruge da s njihovim ribarima okuša sreću. I baš to ribarenje močvarom s pticama, pamti sestra Šura, inspirisalo je njegovu pesmu: „U svakom radu nek bude sreća“.
A pesma „Idem kroz dolinu“, sva u radosnoj zanesenosti prilikom košenja sena, jedna je od posljednjih koje je napisao o selu i zavičaju:

Dajte kosu meni, otkosi nek lete
Englesko odelo neka nosi vrag –
Zar ja nisam od vas, ja seosko dete,
Zar spomen na selo meni nije drag.

Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter“, 28. decembra 1925.. Postoji sumnja se da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti. Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.

od **Still_dreaming** Sub Okt 09, 2010 12:12 pm

Daleka vesela pesma

Neko pesmu veselo pevuši,
Daleko je, daleko od mene.
Ja bih hteo da mu se pridružim,
Al' ne daju grudi razbijene.

Uzaludno duša za njom žudi,
U grudima traži slične zvuke,
Zato što su i snagu i grudi
Iznurile nevolja i muke.

Odveć rano misli mi poleću
Ka snovima zemlje ideala.
Rano počeh da ropćem na sreću
I mislim šta prošlost mi je dala.

Rano dušom, strasnom, uzavrelom,
Tražih sebe u dane sumorne,
Pa ne mogu da pevam veselo,
Nemam snage, grudi su umorne.

od **polly88** Ned Okt 10, 2010 4:32 am

Jedan od mojih omiljenih pjesnika.

Najljepša mi je pjesma koju je napisao pred samu smrt. Navodno si je prvo prerezao vene, a zatim se objesio. Na komadiću papira krvlju je napisao pjesmu:

Do viđenja, dragi, do viđenja
Do viđenja, dragi, do viđenja;
ti mi, prijatelju, jednom bješe sve.
Urečen rastanak bez našeg htijenja
obećava i sastanak, zar ne?

Do viđenja, dragi, bez ruke, bez slova,
nemoj da ti bol obrve povije -
umrijeti nije ništa na ovom svijetu nova,
a ni živjeti baš nije novije.

od **Still_dreaming** Pet Nov 12, 2010 1:49 pm

Pesnik

Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju...
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

(Prepevao Danilo Kiš)

od **Liza_N.** Ned Nov 14, 2010 3:20 am

Ovu pesmu sam recitovala u srednjoj školi, u okviru jedne skromne poetske večeri. Sama sam birala autora i pesmu. Zašto, ne znam, čak i ne umem da govorim ruski.

Ne žalim, ne zovem, ne plačem,
sve će proći, ko s belih jabuka kad.
I zlatom venenja zakačen
neću biti ni ja više mlad.
Ni sad već ne klija tvoja klica
srce, što te od hladnoće grčim,
ni zemlja me brezinoga cica
namamiti neće da bos trčim.
Duše skitnje! ti retko, ko slavlje,
plamen usta raspaljuješ sjajna.
O ti moje izgubljeno zdravlje,
bujne oči, plimo osećajna.
Ja sad ne dam da me želje more,
to život moj? il' snovi u jatu?
Kao da sam s proleća pre zore,
protrčo na ružičastom hatu.
Pa i sve je tu trošno, maleno,
lišća bakar s duba tiho gre...
Navek nek je sve blagosloveno
što je došlo da cveta i mre.

1921.

od **Still_dreaming** Uto Jan 25, 2011 2:18 am

Ko je ljubio taj ne ljubi više

Ti me ne voliš i ne želiš, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajući, od strasti uz žar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa keženjem, mlada, osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila,
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajnom
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći,
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponova se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći.
‚‚Dobro veče", reći ćeš mi s tugom.
‚‚Dobro veče, mis" i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit' u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

od **chegirl** Sub Mar 26, 2011 10:51 am

Ispovest huligana

Sto sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
Zivio sam kao usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato sto sam mnoge ljubio, boleciv,
Zato usput, ko sto palim cigarete,
Govorim i sapcem zaljubljene rijeci.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu",
A u dusi vazda ista pustos zraci;
Ako dirnes strast u covjekovom bicu,
Istine, bez sumnje, nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza
Odbijenih zelja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
Stvorena za me i za mnoge druge.

Ali, ako trazeci neku srodnu dusu,
Vezan protiv zelje, utonem u sjeti,
Nikad necu da te ljubomorom gusim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Sto sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.

od **chegirl** Ned Jun 05, 2011 3:33 am

Ako jednom odeš, nemoj se okrenuti, jer ako se okreneš moraš se vratiti, a ja ne želim da se vratiš odlazeći..

od **dalila** Sub Jul 30, 2011 8:34 pm

NE SMIJEŠI SE TAKO

Ne smiješi se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.

Znadeš ti i sama, slučajno sam prošo
i ne gledam tebe, nisam tebi došo.

Prošao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.

love

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreca,
tek prosjak se kobi sjeca...
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
i plac i smijeh odjednom:
dok neki vjecito jeca,
radost je sudena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda ce i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

love

od **Still_dreaming** Sre Avg 03, 2011 10:42 am

Osećam

Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
‚‚Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu.”

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati

***

I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiću te k’o poeta.

***

Neka zvoni pesma,
nek se pesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.

Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.

od **dalila** Sre Avg 03, 2011 6:29 pm

ŽIVOT VAM JE

Život vam je – varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

od **chegirl** Pon Nov 07, 2011 9:46 am

'' Ima nečeg lepog u letu. A s letom nečeg lepog i u nama. ''

od **polly88** Pon Jul 15, 2013 4:17 am

Pjesma o kuji

Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.

I jezikom sve do tmine,
mati ih češljala nježna.
Od trbuha njene topline
voda se topila snježna.

A uveče, kao i vazda,
kad koke na lijegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.

A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.

U plavet je zurila jasnu
i cviljela nasred druma
a mjesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.

od Sponsored content

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Daleka vesela pesma

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Do viđenja, dragi, do viđenja

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Pesnik

Re: Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Ko je ljubio taj ne ljubi više

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Ispovest huligana

Re: Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Ne smiješi se tako / O, glupo srce

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Osećam

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Život vam je

Re: Sergej Aleksandrovič Jesenjin

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Pjesma o kuji

Re: Sergej Aleksandrovič Jesenjin