Kako znamo šta je ispravno, a šta nije?

Duboki koreni morala

Ljudi na svet dolaze s nekom vrstom urođene moralne gramatike, koja je slična univerzalnoj gramatici jezika.

Kako znate da li je nešto ispravno ili pogrešno? Postoji li u čoveku, uopšte, organ za moral?

Nećete se mnogo udaljiti od suštine pitanja ako pohitate sa odgovorom, uprkos tome što će većina smesta izjaviti da se etički aršin stiče porodičnim vaspitanjem ili religioznim podukama ili zakonskim ograničenjima.

Sada započinje zaplet, jer iskrsava iznenađenje u liku Marka Hausera, biologa na Univerzitetu Harvard (SAD), koji u svojoj novoj knjizi „Moralni umovi” obrazlaže da su koreni naše kreposti kudikamo dublji, zapreteni u nervnoj mreži satkanoj u toku evolucije, i da ljudi na svet dolaze s nekom vrstom urođene moralne gramatike.

Zar vas to uveliko ne podseća na učenje nobelovca Noama Čomskog koji je pre nekoliko decenija izneo srodnu pretpostavku: svako se rađa sa utisnutom univerzalnom gramatikom, skupom sveopštih pravila za sklapanje rečenica (sintaksa) i utemeljenjem rečnika, svojevrsnim živčanim ustrojstvom za jezik. Dakle, ni za jedan jezik ponaosob. Koji će dete naučiti, zavisi od uslova (kulturnih) odrastanja.

Podsvesno odlučivanje

Ni Mark Hauser nije izričit, samo iznosi činjenice i razmišljanja na javnu proveru obelodanjujući da nas moralna gramatika često nagoni na brze moralne ocene i procene, naročito u slučajevima „biti ili ne biti” (život ili smrt), inače nedostupnim svesti. Ljudi nisu ni svesni skrivenih moždanih zapleta, zato što je um vičan u verodostojnom procenjivanju nailazećih događaja i podsvesnom odlučivanju.

Ukoliko je dotična zamisao tačna, suočićemo se sa dalekosežnim posledicama: ispostavlja se da roditelji i učitelji ne podučavaju decu pravilima uljudnosti počevši ni od čega, već – u najboljem ishodu – uobličuju prirođeno ponašanje. I ukazuje se da vera nije izvorište moralnih načela, nego je više društvena prisila nad nagonskim vladanjem.

I bezbožnici i sledbenici raznovrsnih verovanja, naime, istovetno moralno sude. Drugim rečima, nesvesno rasuđivanje da li je nešto ispravno ili pogrešno ne podleže religioznom učenju. Mark Hauser smatra da se uspostavlja opšte moralno ponašanje, a ne pojedinačna pravila, toliko čvrsto da je ono, u suštini, isto ili veoma slično u svakom društvu – briga za decu i nemoćne, osuda ubistva, neodobravanje preljube i rodoskrnavljenja, zabrana prevare, krađe ili laganja.

Nisu isključene, svakako, kulturne različnosti: jedni narodi osuđuju pobačaj, drugi odobravaju detinjarije u pojedinim prilikama i tako redom.

Vekovima su rasprave i raspre u vezi sa vrlinom oličavale zabran filozofa, uglavnom etičara, i teologa, u koje su se, s razumljivim istorijskim kašnjenjem (skorije utemeljenje nauka), uključili sociolozi, psiholozi i antropolozi, a odskora i biolozi (ponajpre evolucioni). Mark Hauser veruje da se moralna gramatika razvila iz ograničenja nametnutih društvenim životom, što je podsticano prirodnim odabiranjem radi opstanka. Posredno ovo potkrepljuje mnoštvo sadašnjih dokaza: na psihološkim proverama pokazuje se da se osećaj za poštenje i pravičnost kod mališana javlja u četvrtoj godini.

Pet i pet – nije isto

Zamislite da stojite pokraj železničke pruge i da vidite petoro ljudi koji hodaju kolosekom u susret vozu i ne sluteći zlu kob, a da uporednim korača samo jedan. U prilici ste da okrenete skretnicu i da ga preusmerite ka tom pojedincu. Šta biste uradili? Pokušali biste da spasete pet umesto jednog života, i većina to odobrava.

Pretpostavite da ste na železničkom mostu i da jedino bacanjem teškog predmeta pod točkove, na primer gojaznog čoveka, možete da sačuvate preostalih pet. Većina će reći da to nije u redu, iako je konačni zbir spasenih isti.

Zašto nas moralna gramatika prisiljava da različito prosuđujemo u očigledno istovetnim okolnostima? Razlika je u predviđenoj (voz usmrćuje čoveka na šinama) i nameravanoj šteti (bacanje nekoga pod točkove), uprkos činjenici da su posledice istovrsne. Na sličan način je kudikamo lakše prihvatiti ubijanje životinja nego ljudi.

Mnogi, međutim, nisu u stanju da razluče predvidljivo od nameravanog, što je znak da se sve događa u predelima nepristupačnim umu. Kako, onda, mogu to da nauče?

Danas sveprisutna u ljudskom rodu, moralna gramatika se – prema tumačenju Marka Hausera – konačno uobličila u lovačko-sakupljačkom dobu, otprilike pre 50.000 godina, uoči seobe naših pradavnih predaka iz prapostojbine, severoistočne Afrike, na ostale kontinente.

Završni zaključak: grupno odabiranje (selekcija) nije potvrđeno kod životinja, a kod ljudi se uvrežilo zarad veće društvene ugodnosti i spremnosti da se kazni i protera svako ko se ne pokorava moralnim uverenjima. I to je učvrstilo grupne veze.

Stanko Stojiljković

Zapisano u čovekovom genomu

„Moralni um”, knjiga Marka Hausera, biologa sa Harvarda, izazvala je u javnosti veliko interesovanje. Zašto? Poreklo čovekove svesti i sve što ide uz svest od pamtiveka je bilo u središtu čovekovog interesovanja. Verska objašnjenja dominirala su sve do postavke Čarlsa Darvina, najpre teorije, a sada već principa evolucije.

Ako su sve manifestacije živog, posebno čoveka, deo dugog, veoma dugog evolutivnog procesa, onda i moralnost, jedno od obeležja čoveka kao biološke vrste, mora da je deo evolutivnog procesa, a samim time i da je ta osobina zapisana negde u čovekovom genomu.

I upravo tu temu razrađuje Mark Hauser, koji, na osnovu posmatranja predaka ljudi, zaključuje da je čovekova moralna gramatika evoluirala jer su ograničenja u ponašanju neophodna za život u zajednici, a onda je ta odlika favorizovana prirodnom selekcijom zato što je imala vrednost (prednost) kod preživljavanja.

Mada su za sada dokazi o moralnoj čovekovoj gramatici indirektni, ono što se o kogniciji uopšte već zna iz opšte molekularne biologije, ni ova čovekova osobina, tj. kriterijum moralnosti, ne može da bude izuzetak. Izučavajući društvene životinje, Mark Hauser je otkrio postojanje rudimenata moralnih sistema, tj. da i one mogu da otkriju prevaru ili devijaciju od očekivanog ponašanja. Ali, za razliku od čoveka, životinje ne poseduju fiziološki mehanizam za reciprocitet, kao što je pamćenje lošeg ponašanja, odmeravanje (kvantifikovanje) i, eventualno, kažnjavanje.

Na primeru lavova pokazao je da oni sarađuju u lovu, ali u čoporu ne postoji kažnjavanje za oklevanje.

Glavni zaključak zanimljive knjige Marka Hausera jeste da je čovekova moralna gramatika evoluirala kroz mehanizam grupne selekcije. Grupa koja je bila povezana vezama altruizma i rigoroznim obeshrabrivanjem varalica imala je veću šansu da preovlada nad onom s manjom kohezijom, tako da su genomi s moralnom gramatikom postali brojniji.

Dabome, čak i kada je u pitanju tako kolektivno ljudsko ponašanje kao utvrđivanje moralnih kriterijuma društva, a posebno što je sve i nasledivo, a samim time podložno naučnoj verifikaciji, onda je moralna gramatika čoveka prešla iz domena veronauke u nauku.

Prof. dr Vladimir Glišin
Molekularni biolog i genetičar