Kako odlučujemo?

Mislim da malo ljudi odlučuju razumom, bar ove što ja znam.
Emocije su presudne za većinu odluka.
Ono malo što znam a odlučuju razumom su najpre uspešni skoro na svim poljima u svom životu i samo oni znaju kako su isplivali, odoleli mnogim iskušenjima i posvetili se "tom" zdravom razumu, koji ih je vodio kroz život.Sad koliko su srećni, to niko ne zna, jer na njihov licu ne piše ništa.
Ni jednog mometa nisam pomislila da ljudi koje vode kroz život emocije, nemaju zdrav razum, naprotiv, više mi "leže" ti ljudi, jer su uvek puni ljubavi
Ljudi koji odlučuju razumom i emocijama, su uspešni, srećni i topli ljudi, za njih se "lepim"kao čičak, jer mnogo toga sam naučila od njih.
Dok one koje isključivo vodi razum i samo razum, sa njima sam na distanciji. Proračunati su, spremni na sve, nemaju emocije, izgube ih vremenom i onda su prazni.

(valjda nisam 'omašila temu )

Znam ljude koji pripadaju i jednoj i drugoj kategoriji. Mislim da je enigma u pravu kada kaze da su ljudi koji se vode samo razumom cesto uspjesni, ali hladni i proracunati (mada i medju njima ima finih ljudi). Nisu samo ambicije to sto nekada ljude tjera da se rukovode razumom. U pitanju mogu biti i losa iskustva koja su imali u zivotu kada su dopustili da njima rukovode emocije, pa su se razocarali. Takvi bjeze od emocija iz straha da im se lose iskustvo ne ponovi. To je sa jedne strane dobro jer ih zaista cuva od negativnih iskustava, ali sa druge strane neki od njih naprosto zaborave da zive zivot i prodju kroz njega, a da nisu iskusili mnoge zivotne radosti koje su zahtijevale odredjenu dozu rizika da budu povrijedjeni.

Ja bih rekla da se ja rukovodim i jednim i drugim. Objektivne zivotne okolnosti igraju glavnu ulogu u mom donosenju vaznih zivotnih odluka, ali se za neke sitnije stvari znam povesti za nekim trenutnim osjecanjem. Tako sam jednom dala veliku svotu novca nekome na poklon bas u trenutku kada smo ja i suprug tek kupili auto i bili malo otanjili sa parama, sto i nije bilo bas najmudrije, ali sam ja zeljela da to ucinim u tom trenutku, ma koliko bilo iracionalno.

Ljudi koji su se tek zaljubili vjerovatno se vise rukovode emocijama. Njima se cini da je zivot vrlo lijep i sve gledaju kroz ruzicaste naocari. Dakle, njihovo vidjenje svijeta je vise subjektivno, nego objektivno. To nekada vodi u probleme, ali ko od nas ne bi volio biti zaljubljen ?

Svi odlučijemo emocijama. Čak i oni kod kojih razum donese konačan sud, odlučuju emocijama. Da bi neko nešto uradio, mora biti motivisan za to. Motivacija potiče iz emocija. Kad se oni ‚‚obdareni razumnim postupanjem'' nađu pred dva rešenja od kojih su oba podjednako dobra, neće odlučiti razumom. Možda su u hodniku čuli razgovor nekog drugog o nečemu desetom i to je ostavilo utisak na njih, pa su se onda pod utiskom (koji je nevezan za za data rešenja) odlučili za jedno.

Dakle, čak i kod ljudi koji izgledaju kao da u svakoj situaciji postupaju razumom, emocije podstiču dosta toga.

O tome se radi u ovoj temi. Pokušaj generalizovanja, ako je ono moguće, a mislim da u ovom slučaju jeste. Misli li neko suprotno?

Ja bih rekla da znam i neke ljude koji se prije svega rukovode interesom, a ne znam da li bismo to mogli nazvati emotivnim odlucivanjem. Kod njih se sve gleda kroz novac ili uticaj. Jedan posebno kritican primjerak ljudskog roda koji je takav je bio drugaciji (emotivan) samo kada je u pitanju njegov brat blizanac (jednojajcani). Sve ostale ljude tretira na slican nacin. Dobar je kada nekoga moze iskoristiti, samo nemoj da ocekujes od njega nikada nikakvu uslugu bez obzira koliko bi neko drugi na njegovom mjestu mislio da si ga zaduzio i bez obzira koliko ta usluga bila mala. Sta reci o takvima? Samo da ih je najbolje izbjegavati i da nije nikakvo cudo kada ne mogu naci partnera.

Ovo mi je dalo ideju i da postavim interesantno pitanje - da li se ljubav prema novcu moze smatrati emocijom? Dakle, kada je neko slican gore navedenom primjeru, da li biste rekli da je njegovo ponasanje takodje rukovodjeno emocijom, mada emocijom druge prirode?

Ja ne bih.

Ne bih to nazvao ljubavlju prema novcu nego željom (što je emocija) za uspehom koji ta osoba poistovećuje sa količinom novca koji poseduje.

A i sam interes proističe iz iste emocije - želje za uspehom. Te osobe imaju kao dominantnu crtu potrebu da se osećaju izuzetnim, a cilj kome teže je način da se ta potreba dostigne. Površinskim gledanjem na stvari, to jeste čisti interes (koji bih i ja svrstao pod ‚‚razumski deo''), ali ako se zađe dublje u lične motive osobe (to da sve što radi - radi da bi bila zadovoljna sobom), onda je emocija opet koren ili izvor.

Ja mislim da je to ipak preveliko relativiziranje stvari i da ambicija ide ruku pod ruku sa razumom, dakle spada u nesto sasvim drugo. Osoba koju sam navela kao primjer je u stvari vrlo skromnih sposobnosti i ne bih uopste mogla da kazem da je uspjesan. Ono sto bih mogla da kazem je da je u poredjenju sa svojim sposobnostima i karakterom dobro prosao u zivotu sto se tice materijalnog. Za mene je on primjer broj jedan osobe koja se rukovodi iskljucivo mozgom, i da bratu nije pomogao da kupi stan ne bih ni u snu pomislila da uopste ima srce ili bilo koje plemenito osjecanje. To je jedina dobra stvar koju ja znam da je ucinio u zivotu.

Troja, hoćeš da kažeš da postoje stvari / oblasti u kojima emocije nemaju apsolutno nikakvog udela?

Ponekad mi se čini da odlučujem na osnovu trenutno zatečenog stanja i tuđih očekivanja. Ne želim da držim privatne časove, ali, ovo je dete naše komšinice/kume/prijateljice koja nas je jednom zadužila...
Ne znam da li tada uključujem razum ili osećanja, ali radim nešto što ne želim. I mislim da odlučujem prečesto oslanjajući se na razum, samo zato što me je strah da se prepustim.