Zlo u meni

Mislim da na prste jedne ruke mogu prebrojati situacije kada sam otkrila zlobu u sebi za koju smatram da je bila stvar moje pogrešne percepcije i reakcije. U ostalim slučajevima ako sam reagovala kao zlica bilo je to u znak reakcije na neku spoljnu provokaciju, što smatram normalnom reakcijom i za što ne krivim sebe niti najmanje. Za mene je normalno da na tudji bezobrazluk odgovorim bezobrazlukom. Nisam pristalica one biblijske izreke da ako te neko udari po jednom obrazu okreneš drugi. Možda je moguće da sam nekada doživjela nečiju glupost kao drskost i bezobrazluk, no to je sasvim druga priča.

Što se tiče slučajeva za koje sebe krivim rekla bih da sam odavno prevazišla sve te situacije, te nemam previše razloga da mislim o njima. Objašnjenje je jednostavno - niko od nas nije savršen, pa se i najboljima od nas ponekad desi da pogrešno reaguju. Mislim da sam vrlo sretna što mi je život takav da ljude mogu posmatrati bez zlobe i zavisti, a dijelom za to mogu zahvaliti i svojoj finoj naravi i karakteru.

Koliko često se začudite svojim "zlobnim" mislima?

Ne začudim se. Znam od kako dišem da su neraskidivi deo mene. Uopšte, ljudska priroda nije ni dobra ni zla. Često su mi ova dva pojma diskutabilnija no što izgledaju.

Kako ih sebi opravdavate?

Ne oprevdavam ih. Retko kada sebe opravdavam. Smatram da ma koje biće to ne bi trebalo da čini. Zašto se pravdati što smo živa bića? Osećamo? Mislimo? Delamo? Pravilno ili ne - na ovaj svet već dolazimo s krivicom. Čemu pravdanje?

Potražite li njihov uzrok u sebi?

Uzroka u čoveku uvek ima i za dobro i za loše, pa i zlo. Zavisi samo od trenutka koje će preovladati. Kako naša duša prima draž koja je obujmljuje, u zavisnosti od toga filtrira ga u jedno od ova tri ... koja su po meni opet usko vezana i zapravo jedno.

Da li ste ih prihvatili kao normalne ili se i dalje zavaravate da one nisu deo vas?

Najnormalnije je biti zločest, zao, loš, opak, podao. To je naša priroda. To ne znači nužno delati u skladu sa tim - misliti zlo - reći zlo - činiti zlo. To samo znači da je svako sposoban za zlo kao i za dobro. I da niko od nas ništa do tančina ne zna zapravo, niti je upućen u sebe do dna. Tek kada život natera, primora na izvesna stanja, delanja, govorenja ... pa i tada nije baš sasvim jasno.
Sve je tajna. U to sve spada i zlo.

Smatram da su ljudi sami po sebi dualna bića. S tim u vezi, posebno u kasnijem životnom dobu, se javljaju i loše misli. To što imamo loše misli ne znači da nisu dobre prisutne. Svakako da jesu, i biće prisutne i jedne i druge do kraja.
Nekako smatram nemogućim da se iskorijene do kraja.
Međutim ono što smatram mogućim jeste da ih prepoznam, da shvatim zašto se javljaju i da se potrudim da to kod sebe promijenim.
I koliko god ljudi smatrali kako su misli (dobre ili loše) beznačajna stvar, smatram da naše misli itekako utiču na ono što nas okružuje, što nas zatiče i što nam se dešava.
Kakve su ti misli, takav ti je život. O.Tadej