Izolacija od spoljašnjeg sveta

Izolacija od spoljašnjeg sveta je neophodna. Isključiti kompjuter, telefon, zaključati vrata, biti nedostupan drugima, a otvoren samo prema sebi jeste terapija, najbolji prirodni lek. Pošto je svet (ovakav kakvog ga imamo) zatrpan tonama informacija, nevažnih detalja, nebitnih znanja, potrebno je očistiti se od drugih uticaja i izaći opet svoj.

Ja umem često da se izolujem od sveta na dan-dva i smatram to svojim primarnim pravom. Tad jedino umem da saberem sve što sam do tada sakupljao u glavi, a onda taj zbir da izvagam i vidim kuda dalje. Tad jedino umem da pišem - ili da sam sam ili da sam s ljudima koji razumeju izolaciju, pa njihovo prisustvo ne opterećuje.

Izolacija koju Still pominje ovde je, ipak, ozbiljnija i podrazumeva dužu i drastičniju izolaciju, a to nisam do sad praktikovao. Ljudima, valjda, bude dosta ljudi i odluče da s njima nemaju ništa neko vreme. Zbog tragedije, izdaja, razočaranja koji im u životu dese, neki ljudi nemaju snage za prkos, pa biraju da obustave veze. I to je u redu.

Bude i ljudi koji opšte s društvom, ali su nedostižni. Naučili su kako da pomire hermetičnost svog unutrašnjeg bića s ostatkom sveta, pa funkcionišu. To je poetično, ali nepraktično. Ako opštiš sa svetom, baci se u njega, onda liži rane kad budeš sam, inače se postaje i ostaje površnim, a tu se gubi svaka maštovitost.