Površnost, površnost, površnost...

Uglavnom tezim da se druzim i komuniciram sa ljudima kojima mogu reci sve (i koji se ne libe da meni sve saspu u lice), bez bojazni da ce me razumeti pogresno i shvatiti savet kao prebacivanje. Druzim se sa razlicitim ljudima, razlicitim po poreklu, obrazovanju, orijentacijama. Svi znaju sta volim, sta ne, kako cu odreagovati u odredjenoj situaciji, i prihvataju me takvu, bas kao i ja njih.
Medjutim, postoje osobe kojima istina smeta. I to treba prepoznati. Pogotovo ako si u srodstvu sa takvom osobom, i ne mozes je izbegavati.
U stanju sam da mnogo toga trpim, i precutim. Uglavnom jer te osobe volim.
Veceras sam slusala Seku Aleksic sa prijateljicom, jer je njoj to trebalo, i jer mogu toliko za nju da podnesem (premda zna da ne slusam tako sta).
Medjutim, nije moguce povrsnost istrebiti time-iskrenoscu. Nazalost. To je problem viseslojan. Nece moja prijateljica prestati da slusa Seku, i ako joj kazem da je to muzika za zatuplivanje, ako joj objasnim da nije kvalitet.
U skladu sa svojim osecanjima prema nekome, ili prema zivcanom impulsu, biram da li cu reci istinu, ili cutati. Ne uvek iz straha, vec iz nemoci i nezelje da se svadjam.

ja ću vrlo otvoreno i iskreno da kažem osobi šta mi smeta kod nje, a šta ne. Ne volim da držim nešto što mislim o nekome u sebi i to ne iskažem. To samo radim kad se iznerviram, i u tom slučaju želim da sam sam i bes iskalim na nešto materijalno, ili još bolja stvar, da odsviram neki svoj repertoar na sintisajzeru, što me u najvećem broju slučajeva i smiri i nasmeje malo.
A ljudi treba da umeju da se suoče sa istinom i da je prihvate, ili ne prihvate. Pametni ljudi će prihvatiti, videti da li je ok ili ne i kako sa tim da se izbore u budućnosti. Ako je iskrenost više u pitanju, poslušaće, ali će i dalje raditi po svome.

Jedna sam od onih koji kad nesto rade, vole da to urade kako treba, do zadnjeg detalja, ako je to moguce. Zaista ludim na bilo kakvu povrsnost kod ljudi. Pogotovo ako kod tog nekog vidim potencijal i znam da je to jedina stvar koja nedostaje. Tipa mog brata. Ima talent za nesto i sve odlicno uradi, a onda zafali tako malo do savrsenstva, ali ne... on je suvise lijen za to. I tako mu uvijek to malo fali do savrsenstva. Njemu najvise i prigovaram na tu povrsnost. Brat mi je, zna da to govorim jer mi je stalo, pa mogu. Neke situacije su teske za prigovoriti. Recimo, opere sudje, ali to isto sudje na kraju rasporedi bilo kako, ne vodeci nimalo racuna gdje sta stoji. To me izludjuje. Hocu da ga pohvalim jer je konacno oprao sudje, ali zar je opet morao sve pogresno staviti?
Povrsnost je ustvari nemarnost i zbog toga me toliko izludjuje. Karakteristicna je najcesce neodgovornima, lijenima i sebi okrenutima Njemu kazem, kazem i bliskim prijateljima. Generalno, najcesce i kazem sta me muci, sta mi kod nekog smeta. Ali ne treba sad ni pretjerivati. Zasto bi mene doticalo jer neko slusa nesto sto ja smatram groznim? Dok god to ne kvari nas odnos, dok god me ne tjera da i ja to slusam, da idem na koncert s njim... Nema potrebe da nesto nekom govorim ako ce ga to samo povrijediti, a ne mogu mu pomoci i ako uostalom, on i sam zna da to nije ok.

Naslov teme mi je zvucao drukcije od uvoda, pa sam zato ovdje pomijesala dvije teme

Ja sam temu shvatila kao i ces@ric, to jest da je rijec o povrsnosti, a ne o iskrenosti, ali evo da odgovorim na oba pitanja.

Mislim da ja nisam ni malo povrsna. To je u zivotu cesto vrlina, a ponekad i mana - na primjer, nikada ne stignem da procitam sve sto bih htjela u novinama, jer ja citam bas svaku rijec. Vrlina - jer to sto procitam se potrudim da bas shvatim i uradim kako treba. Na primjer, kada je nekom drugu stigla kazna za saobracajni prekrsaj on je samo povrsno pogledao i rekao da treba platiti kaznu. Ja sam, medjutim, pazljivo procitala pismo i vidjela da se na kraju kaze da se zbog olaksavajucih okolnosti greska koja je postojala ipak oprasta. Udubljivanjem u materiju i potpunim razumijevanjem izbjegavaju se nesporazumi, pa mi nekada smeta kada vidim da neki ljudi ni ne procitaju o cemu je rijec, a skloni su da brzopleto formiraju misljenje i osudjuju, prije nego sto su se i udubili u materiju. Na fakultetu sam uvijek procitala i zadnje slovo svake zadate knjige, bez obzira sto ih je bilo jako mnogo, narocito na trecoj i cetvrtoj godini.

Sto se tice iskrenosti, tezim da imam vrlo blag pristup i da ne govorim ljudima stvari koje mislim da bi ih mogle povrijediti. Obicno je potrebno da neko vise puta uradi nesto sto me nervira, pa da reagujem, osim ako su u pitanju jednostavne stvari - kao na primjer, kada zamolim partnera da posusi lavabo u kuhinji ako ga pokvasi (i on to, opet, bas nikada ne uradi! ) Jedan od "trikova" koje nekada primjenjujem je da ne kazem osobi sta je zgrijesila, nego je tretiram na ama bas isti nacin kao i ona mene sa nadom da ce mu/joj to pokazati kako je ruzno to sto je uradjeno i navedem ih da se zamisle da li tako treba tretirati druge. (Moram priznati da je moje iskustvo da ljudi vrlo lako uvide greske drugih, a svoje cesto ne vide.) Tako sam na moru bila sa drugaricom i njenim rodjacima iz Zagorja. Oni su pricali kajkavski i stalno spominjali ljude koje uopste ne znam, a i bili su parovi, pa mi nije nije bilo interesantno da sa njima sjedim svo vrijeme. Imala sam 18 godina i htjela sam navece da izadjem u disko klub, ali moja tada najbolja prijateljica me je odbila rijecima: "Znas ti i sama da izadjes". Bila sam mlada, nisam znala nikoga u tom mjestu i to mi nije bilo bas ni malo zgodno, a da i ne spominjem da sam mislila da je osnovni red ako smo se nas dvije dogovorile da zajedno idemo na more da mi je bar navece mogla praviti drustvo. Prvom prilikom kada smo se vratile u Sarajevo i kada me ona nazvala da me pita da izadjemo odgovorila sam sa: "Ja sam mislila da ti znas i sama izaci." Mislim da mi to nikada nije zaboravila. (Samo neka mi neko kaze da to nije i zasluzila!).

Still_dreaming ::Svuda je oko nas... Svi težimo nekim idealnim odnosima sa ljudima koji nas okružuju ali, koliko god se mi trudili, shvatimo u jednom trenutku da to nije moguće-da li zbog nas samih ili zbog one druge strane?
Da li uopšte možemo na nekog da se oslonimo potpuno?
Da li možemo nekom da kažemo u lice baš sve što mislimo?
Koliko je teško stati pred nekog, pogledati ga u oči i reći: to, to, to i to mi smeta i to ti ne valja i to treba da promeniš, a da ipak ne ostavimo nešto za sebe i ne kažemo baš sve? Može li to uopšte?
Možemo li sa nekim biti potuno otvoreni i iskreni?
Ako ne, šta nas sprečava u tome?
Strah od gubitka možda?

Tema je o međuljudskim odnosima.

Troja ::Mislim da ja nisam ni malo povrsna. To je u zivotu cesto vrlina, a ponekad i mana - na primjer, nikada ne stignem da procitam sve sto bih htjela u novinama, jer ja citam bas svaku rijec. Vrlina - jer to sto procitam se potrudim da bas shvatim i uradim kako treba. Na primjer, kada je nekom drugu stigla kazna za saobracajni prekrsaj on je samo povrsno pogledao i rekao da treba platiti kaznu. Ja sam, medjutim, pazljivo procitala pismo i vidjela da se na kraju kaze da se zbog olaksavajucih okolnosti greska koja je postojala ipak oprasta. Udubljivanjem u materiju i potpunim razumijevanjem izbjegavaju se nesporazumi, pa mi nekada smeta kada vidim da neki ljudi ni ne procitaju o cemu je rijec, a skloni su da brzopleto formiraju misljenje i osudjuju, prije nego sto su se i udubili u materiju. Na fakultetu sam uvijek procitala i zadnje slovo svake zadate knjige, bez obzira sto ih je bilo jako mnogo, narocito na trecoj i cetvrtoj godini.

Ovaj deo je skroz off topic.

Molim članove da pažljivo pročitaju uvodni post jer je vrlo jasno napisan. Hvala.

Idealno je nemoguće u bilo čemu. Samo možemo slagati sebe da je idealno, ali onda smo ipak savršeni u nečemu - u laganju samog sebe.

Kad bismo izgovorili sve što ikad pomislimo o nekome svakoj osobi o kojoj to pomislimo, na svetu ne bi bila ni 4 prijatelja, što kaže Paskal.

Možemo potpuno da se oslonimo samo na sebe. U lice možemo da kažemo sve što mislimo samo onome ko nam nije bitan. Da, to je strah od gubitka. Ali i to govori nešto o našem odnosu sa nekim - lakše nam je da trpimo ono što nam se ne sviđa, nego da ostanemo bez neke osobe.

Težim da u svakom odnosu budem što prisniji sa osobom koju želim u svojoj blizini. I u ljubavi i u prijateljstvu. Želim da budem potpuno upoznat i da potpuno upoznam. Želim da znam svaku, najmanju sitnicu. Želim da se prožmemo na svim mogućim nivoima koji su karakteristični za taj odnos. I to mi je uspevalo mnogo puta u prijateljstvu, a samo jednom u ljubavi - samo sada. Sa prijateljima sam se osećao kao jedno telo, jedna koža, jedna pluća, ista misao. Ali samo sa onim najboljima. Mogao sam da im kažem sve, mogao da im zamerim i za najsitnije stvari, da im skrenem pažnju i na najbanalnije. Mogao sam sve osim da budem krvnički iskren, znajući da bi ih to povredilo. Dešavalo se i to, bio sam dželat, ali sam u svakom tom trenutku imao na umu da znaju koliko ih volim ispod svih tih reči i da je to samo jedan mali segment i moja ‚‚ljutnja na njih što ne mogu da budu i taj 1% onakvi kakve sam ih ja zamišljao (ili hteo)''. Nikad ni u jednom odnosu sa bliskim ljudima nisam bio površan i grozim se onih koji ni sa kim nisu uspeli da dostignu taj stepen bliskosti. Poznanici i ljudi koje često igrom slučaja srećem su samo prolaznici. Sa njima ne mže biti više od površnog.

Ono na šta sam mislio u ovoj temi je to da ljudi danas kao da ne mogu sa drugim ljudima da odu do površnosti. Npr. dve devojke se predstavljaju kao ‚‚najbolje drugarice'', a ja iz pola sata sedenja sa njima shvatam da one ne znaju ni šta to znači. Ne volim ljude koji imaju samo pznanike, samo drugove, ali ne i prave prijatelje. To je jedan od najvećih hendikepa.