Desanka Maksimović

Predosećanje 


Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak,
blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek,
činja mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag na snegu belom,
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah,
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno je i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Sreća


Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

Opomena


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke,
oči neke,
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko,
za jedan dan.

Ili mogu kom reći
u tome času,
čudesnom, sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me
nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara,
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom u
neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Strepnja


Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva,
jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži,
ova slatka strepnja, čekanje i stra'
sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja,
izdaleka samo divimo se svemu,
ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!

Nasa tajna

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah spajao nase ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke
sanja.
Zrikavci tuzno zricu.

Pomrlih trava duse
jos
lebde vrh otkosa
sto se lagano suse.

O, vi ne znate tuznu

o smrti trava pricu.
Zrikavci tuzno
zricu.

Jutros dodjose neki

divovi kao hrasce
u
domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj

ljupkih, sarenih, glava;

i bezbroj neznih tela
zdenuse u
plasce,
divovi kao hrasce.


Svega devojka jedna

zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprsa na livadi
i
ranjenicima deli
mirisne osmehe cedne,
umesto crvenog soka, -

devojka zlatnog oka.

Sutra opet u
zoru
doci ce divovi oni,

i strasne surove vile
zdenuce u
sena mnoge
mirisne glave mile.

Lezace u jednom grobu

toliki milioni.
Doci ce divovi oni.

Tuzno zrikavci zricu,

cuje se do oblaka;
vecera celog zale
zelen-konjici svoje

lepe viteze zale.
Placu nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,

cuje se do oblaka.

Ja i ja

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.
Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.
U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:
da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;
kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.
Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.
Znam, umreću i ostariću;
a nju uvek mladu,
uvek žednu bolova
na zemlji ostaviću.

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge
i osetimo se nesrećni i krivi.

Uteha

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi
sačekaćemo zajedno prve mirise snega.
Ja volim više zime čistotu mirnu
od bolesnoga dana prolećnjega,
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane,
kad duša počinje tiho da sazreva,
i bivaju pune ploda njene grane,
i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase,
kad se čovek smeje tiše i ređe.
Volećemo se kad počinju da se
života ovog sagledaju međe,

Kad ljubavnici postaju jedno drugom
prijatelji blagi i braća.
Rastaćemo se samo pred putanjom dugom
sa koje ne može da se piše,
ni da se vraća.

I ovde

I ovde, na ničijoj zemlji,
ulaziš mi u san kao u dvore
koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
i kroz pore,
kao da si od moga sna u dugom putu
pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
sluha i vida,
provučes se ispod očnih kapaka
kao mesečeva zraka,
kao lopov preskočiš
snu preko zida.

U zemlju ničiju
sklizneš po jave i nejave samom šavu,
probudiš ponoć uspavanu,
suza ukapaš u kladence,
negde digneš,
negde spustiš bolu branu,
i tek te jutro odnese na svom splavu.

Trazim pomilovanje

Za one koji ne umiru na vreme
Za duševno stanje
kao od pre pola veka,
za čoveka
koji voli starinske ljubavne pesme,
Za one koji se prohujalog drže,
koji pišu kako se pisati ne sme,
za ljude koji ne umeju da idu brže,
koji zaostaju bar pola koraka,
za one koji ne umiru na vreme,
koji boluju od osvrta i rastanaka,
za one koji ne pale i ne žare za stare podvige i slave stare,
za one čiji je zavičaj
na obalama prošlosti ost'o,
za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,
za one koji ugašena sunca brane,
koji se sećaju snegova od lane,
tražim pomilovanje.

Пролетња песма

Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;

како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;

како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.

Осећам да до сад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колику бих могла и колику хтела;

да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.

Žena


Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu njišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rođena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
Ni radosnoga priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umeju da greju,
Na usnama da gorčinu skidaju.

Lirski rodoslov

I bi moj prvi dan
bilijardama tuñih dana dodan,
i svet nad sobom zapazih neba
svetlom čudu srodan.
I bi detinjstvo -
kovitlac pahuljica, svitaca, duga,
i kao carstvo oko mene nemuštih
i nerazgovetna tuga
u njihovom liku
i njihovo biće s mojim isto
i naučiše me svom jeziku.

U to svoje nemušto doba
kao vrači
i jurodivi
poimah svet i živi i neživi,
poimah svaki šum šta znači;
razlikovah gnevno zujanje pčela
od svadbene njihove himne,
i laveže lisica od laveža pasa,
razlikovah glas vranin
od gavranova glasa,
i ćutanje ribe od ćutanja raka,
i kao svanuće žudno slušah
petlove iz zaselaka.

I buknu mladost,
neočekivano
kao šuma od julske žege
prolomi se doziv života
kao doziv groma.
Bi nejasnih slutnji, neslućenih otkrića,
bi snova, uzleta i brodoloma,
i javiše se kao živa bića
Smehom i krikom
prvi, neočekivani, slik za slikom.

Bacih se kamenom u maticu reči
slikovi se odazvaše
kao planinski odjeci,
razgrtoh grane, magle, trave,
javiše se pesme kao što se jave
preplašena ptičija jata
na glas ljudskoga stvora,
počeše misli da se roje
i kao pčele da se jedna o drugu hvata.

I bi ljubav.
Do devetog vala srce se prope,
sav svet u meni beše na noge usto
zalutah snovima u proleće,
pustih ptice u nedra.
I poželeh da sve propatim, saznam,
da sve uzmem i sve razdam.
I kao biblijsko otkrovenje
bi iskustvo -
a i sad se ljubavi čudim vazdan.

I bi pesničko zamonašenje.
Zaustavi me neko vatrenim mačem
i naredi da rečima cvetam,
da reč začnem.
I satvorih svet
ni na nebu ni na zemlji,
svoje pučine i kontinente,
i sunca mnoga.
I smestih se cela
u pučinu srca sopstvenoga.

I samoća postade
moja podanica i skutonoša,
stražar u mome svetu,
kraj moga praga.
Nisu me se ticali tuñi svetovi brojni,
ni vera tuña, ni dobra, ni loša.
Svet moj i ja
bili smo jedno drugom dovoljni.

Izgubljeni u samoći kao u stepi,
sumnjom se katkad kao kamenom u ruci
na svet svoj bacah,
i ruših ga kao kulu od karata,
i sama na njemu otvarah vrata,
slušajući žudno kada spolja plinu
prizraci i prizvuci.
I zatim ponovo vaspostavljah
sveta svoga stepsku samoću
i tišinu.

I opazih
da je smrt čoveku prva suseda
kud god se okrenem domovi njeni,
njezin prozor u moj gleda.
smrt započe
i mojim životom da se bavi.
I pojmivši da je njeno sve odreda,
sklonih se
u tuge tamnoj dubravi.

I pomislih, tako u susedstvu smrti,
vreme je da ruke skrstim,
da zvezda posmatram na nebesima
bilione biliona,
da slušam šta srcem odjekuje
kao prostorom zvona;
ali me ponovo
pozva u svet nemira i nesna
nekoliko u meni pesnika demona.
i bi ponovo pesma.

Kome da se tužim


Kome da se tužim
što se razgrađuju neba porte,
što je obijena mesečeva škrinja,
što se duga pojavljuje gola,
bez ijednoga od sedam velova,
što ljubav biva bez snova i bola;
kome na svetu
da se tužim što će se stajati kraj groba
s mislima kao u hemijskom kabinetu?

Da li vama što nam se pred razdanje
u nemirne snove vraćate,
vama koji ste sve zaboravili,
a gledate nas kao da sve znate,
da li vama prvim susedima jave;
da li vama da se tužim
koji dolazite iz tajne i trave?

Da li tebi, budući naučniče,
što ćeš operisati snove i zagonetke
i otvarati nožem nedra priče,
skidati krila leptirici čuda;
da li tebi koji ćeš mirnije no plevu
razvejati poslednju šačicu zabluda?

Kome da se tužim što nestaju bajke?
Da li tebi, rođena iz inkubatora,
buduća pesnikinjo, čukununučice,
što nećeš znati da zore
svadbeni let su vodenoga cveta,
što ćeš svesti rosu na formulu vode,
i nebo julsko na formulu vazduha,
što nećeš znati da su mesečine
sestre sa reke zelenoga duha?

Kome da se tužim?


(‚‚Zarobljenik snova'')

Imamo pasoš


U ruci imamo pasoš s mesečevim pečatom
i potpisom munje,
nema više granica, ni ograda,
prelećemo ih s nevinom
ravnodušnošću ptice.
Pred nama je okean koji razgrađuje
i grobove i oranice.

Iza nas su sva ljudska mišljenja i osećanja,
pa bila ova ili ona,
počinjemo misliti samo
što misli vasiona
i sanjati što ona sanja.

Osećamo se sa svima jednaki,
pa zli neka su i gori
a veliki neka su i veći;
okean što se bliži sve će preplaviti,
svi ćemo morati u njega
podjednako duboko leći.

Iza nas su i dela naša,
i naših prijatelja i takmaca,
čujemo sve moćnije šumi
okean koji će sve zaglušiti,
koji sve što je sa zemlje u koš baca.

U ruci nam je pasoš s mesečevim pečatom
i potpisom munje,
sve manje se razbiraju razgovori ljudi,
sve nerazgovetnije su pesme žune,
i vatre su hladne kao svici,
i zemlju ne vidimo više,
u dalekoj je izmaglici.

Bogumilska pesma


U meni žive duha dva:
duh dobra i duh zla.
O, nisam kriva ja što sam nikla
iz ovog majušnog tla.

O, nisam kriva ja što sam spoj
ova dva večna duha:
ukraj moga je proticala sluha
čas sumorna pretnja groma,
čas spokojni ptica poj.

O, nisam kriva ja: duž mojih staza
sad leptir brodi, sad gmiže zmija;
kraj cvetnih kruna raste mrko trnje;
i sve je zrak i tama; i neko kaza
da u hleb naš padne crno zrnje.

O, nisam kriva ja: ja nisam htela
da budem stvorena iz duše i tkiva
prolaznog, što praznu radost ište,
da srce moje čas blisko zemlji biva,
čas da nebesno bude svetilište.

O, nisam kriva ja što nemam moći
da, kada jutrom probudim se dobra,
nikad večerom ne omrknem zla.
O, ja sam nikla iz majušnog tla
gde dani utiču u noći.


(‚‚Begunica'')

Nemam više vremena


Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.