Franc Kafka

Sad vidim,umro je 3.juna kad je meni rodjendan...
Bas mi je genijalan Kafka i u Procesu i u Preobrazaju(Metamorfozi).
Jozefa K. iz Procesa ne odvode u zatvor zato sto je ustvari ceo njegov zivot kao zatvor.
Potpuno otudjena licnost koju niko ne razume,kao slika sa pustinjom u jednim drvetom u sred nje.

Jedan od mojih omiljenih pisaca. Ernesto Sabato je odlično upoređivao dve vrste lavirinata: Borhesove i Kafkine. Kod Kafke lavirint je mračan hodnik koji budi u nama strepnju - naslućujemo da postoji neki nama zauvek nedokučivi poredak stvari koji obesmišljava našu egzistenciju. Izlaz iz hodnika verovatno postoji, nadamo se do kraja (kao K u Procesu) ali ipak ne znamo još dokle ćemo lutati.

Takođe jedan od mojih omiljenih citata:

"...istovremeno nema ničeg besmislenijeg, ništa očajnijeg nego ta sloboda, to čekanje, ta neprikosnovenost." Zamak

"Mala basna"

"Ah", reče miš, "svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kada sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati."
"Treba samo da promeniš pravac trčanja", reče mačka i pojede ga.

Franc Kafka 1920.

Mnogi se žale da su reči mudraca uvek samo parabole i da se u svakodnevnom životu ne mogu upotrebiti, a mi imamo samo taj jedini život. Kad mudrac kaže: „Pređi preko”, on ne misli da treba preći na drugu stranu, što bi se još i moglo postići kad bi rezultat bio vredan pređenog puta, nego misli na neko legendarno Preko, na nešto što ne poznajemo, što ni on ne može pobliže da opiše i što nam, prema tome, ovde ne može biti ni od kakve pomoći. Sve te parabole žele, zapravo, reći samo to da je nepojmljivo nepojmljivo – a to smo znali. Ono, međutim, sa čim se svakoga dana mučimo, nešto je sasvim drugo.

Na to će jedan reći: „Zašto se branite? Kad biste slušali parabole i postupali kako one kažu, i sami biste postali parabole, pa se već sami tim oslobodili svakodnevnih muka.”

Drugi reče: „Kladim se da je i to parabola.”

Prvi reče: „Dobio si.”

Drugi reče: „Ali, na žalost, samo u paraboli.”

Prvi reče: „Ne, u stvarnosti; u paraboli si izgubio.”

Kafka je govorio nemački jezik kao maternji, ali je tečno govorio i češki, da bi kasnije naučio i francuski. Od 1889. do 1893. godine pohađao je osnovnu školu. U Starogradskoj nemačkoj gimnaziji maturirao je 1901. godine i upisao se na nemački univerzitet Čarls-Ferdinand gde je prvo počeo da studira hemiju, ali se posle dve nedelje prebacio na prava, po želji svog oca. Prava su zahtevala duže studiranje, što je Kafki omogućilo da po svojoj želji ide i na časove nemačke književnosti i istorije umetnosti. Na univerzitetu se pridružio studentskom klubu, koji je organizvao književne i čitalačke večeri, gde je upoznao i Maksa Broda, sa kojim će ostati prijatelj do kraja života, a koji će se kasnije istaći kao promoter, spasilac i tumač Kafkinih spisa i njegov najuticajniji biograf. Kafka je stekao stepen doktora prava 18. juna 1906. godine i proveo je obaveznu godinu neplaćene službe kao advokatski pripravnik u građanskom i okružnom sudu.
Kafka se celoga života osećao uskraćenim za prave odnose sa ljudima. Bio je plašljivo, pokorno dete, koje je neprestano nosilo u sebi osećanje krivice.

Moj „strah" je moja suština i verovatno najbolji deo mene

Kao odličnog đaka od osnovne škole do kraja školovanja, predavači su ga voleli, ali on je u duši bio protiv autoritativnih institucija i dehumanizovanog nastavnog programa, koje je isticalo učenje na pamet. Ova buntovna crta njegovog karaktera biće uočljivija kada kao adolescent bude izjavio da je socijalista i ateista.

1. novembra 1907. godine zaposlio se u velikoj italijanskoj osiguravajućoj komapniji „Assicurazioni Generali", u kojoj provodi oko godinu dana, neprekidno se žaleći da mu radno vreme ni malo ne odgovara, jer mu ostaje malo slobodnog vremena za pisanje. Vodio je neku vrstu dvostrukog života: s jedne strane bio je uzoran, vredan i nagrađivan radnik, a sa druge strane usamljeni pisac, koji se bori sa sopstvenim rukopisima, neprestano ih spaljujući.

15. jula 1908, dao je otkaz, i za dve nedelje našao je posao u Radničkom osiguravajućem društvu Kraljevine Bohemije. Svoje poslove je često nazivao „poslovi za stan i hranu", aludirajući da se njima bavi samo radi novca. Ipak, nije ih zbog toga samo „odrađivao", baš naprotiv, a malo je poznato i da je upravo on izmislio zaštitni šlem za radnike, za koji je dobio i medalju 1912. godine, jer je njime umanjeno povređivanje na radu za 25%.

1912. godine u kući Maksa Broda upoznao je Felisu Bauer, predstavnicu diktafonske kompanije. Njih dvoje su imali bogatu korespodenciju, dva puta su se verili, ali im je veza definitivno okončana 1917. godine. Iste godine oboleo je od tuberkuloze.

Uprkos strahu da ga doživljavaju i fizički i mentalno antipatičnim, impresionirao je druge svojim dečačkim, urednim i isposničko dobrim izgledom, tihim i uzdržanim ponašanjem, očiglednom inteligencijom i smislom za humor.

Kafkini glavni likovi su osobeni po tome što ne uspevaju da komuniciraju sa svojim okruženjem, slede sopstvenu, unutrašnju logiku i podsmevaju se logici mase, svetu koji je groteskan i nasilan. Heroj je samo glas napaćene ličnosti, koja uzalud traži informacije, koja želi da razume svet, ali i traži razumevanje sveta. On pati i u duhu i u telu, očajnički traži, ali uvek iznutra, smisao, sigurnost, ličnu vrednost i osećaj svrhe. Ostali likovi su često samo skicirani, samo u službi radnje. Sam Kafka je svoja dela smatrao nekom vrstom „otkupa", „molitve" pomoću koje se miri sa svetom ili nadmašuje negativna iskustva u njemu.
Kafka je kombinovao obično i fantastično, često predstavljajući stvarnost kao bolesno patološko stanje, koristeći metafore ozbiljno i bukvalno. Tako u „Metamorfozama" agent osiguranja (gle čuda! baš kao on) budi se kao odvratni, džinovski insekt, kojeg porodica odbacuje i koji je prepušten umiranju u samoći.
U romanu „Amerika", porodica šalje dečaka u Ameriku. On tamo traži utočište kod brojnih očinskih figura. Njegovu nevinost i jednostavnost koriste gde god mogu, a poslednje poglavlje slika njegovo pristupanje svetu snova. U „Procesu", Jozef K, prihvata optužnicu, iako mu je niko ne saopštava, iako ne zna od čega treba da se odbrani, iako na svakom koraku nailazi na zlo, nemoral i razvratnost, želeći upravo da dokaže svu apsurdnost optužbe, dopušta tako da upravo on bude uvučen u opšti vrtlog besmisla. U želji da dokaže da je optužba nonsens, on se sukobljava sa nepoznatom silom, koja je jača tim što je misterioznija. („Ne, reče sveštenik, ne mora se sve smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba." - „Proces"). On želi da se oslobodi, ali oslobođenje je nemoguće, jer kako da se oslobodi onaj ko ne zna ni za šta je kriv. („Ipak su od svega najvažnije advokatske veze i one su, uglavnom, vrednost odbrane." - „Proces"). Ceo svet, iako je apsurdan, groteskan, smešan, živi po svojim pravilima, kreira stvarnost u kojoj nema mesta za nekoga ko se razlikuje, i zato Jozef izgleda kao usamljeni čudak, čija borba je tim besmislenija što on odbija da prihvati pravila koja taj svet nameće. („Pretrpeo je poraz samo zato što je tražio bitku." - „Proces")
„Zamak" je njegovo poslednje delo, a dešava se u selu kojim dominira zamak. Vreme kao da je stalo u ovom zimskom krajoliku i gotovo sve scene se dešavaju u mraku.
Kafkina dela imaju bogata tumačenja. Egzistencijalisti vide Kafkino očajanje kao temelj na kojem se gradi autentično postojanje, drugi prepoznaju neuroze nastale usled sukoba sa ocem, a treći ističu društvenu kritiku, prikazivanje neljudskosti moćnih državnih agenata, nasilja i varvarstva koje vrebaju ispod površine normalnosti, dok se nadrealisti dive stalnom nametanju apsurda. Ovo samo pokazuje koliko su njegova dela „otvorene parabole" čija značenja su podložna različitim tumačenjima a ipak ostaju večito neotkrivena. Treba znati da je Kafka govorio da su dela Sjerena Kjerkegora na njega izvršila veliki uticaj, pa je verovatno stoga i pokušavao da stvara po ugledu na ideal ovog danskog filozofa - delo treba da naliči na ogledalo u kojem se ogleda sam čitalac. Koliko je čitalaca toliko je i tumačenja, svako je ispravno i ni jedno nije, a sve zavisi od ugla posmatranja. Ovo nije samo zanimljivo oruđe, novina u stvaranju, već ima svoj duboki smisao da je istina uvek individualna, subjektivna i da je niko ne može otkriti za nas. To je posao za svakog pojedinca.
U vreme kada je umro, njegova dela su cenili mali literarni krugovi, jer je za života objavio tek nekoliko pripovetki u različitim časopisima. Njegovo ime i dela nikada ne bi preživeli da je Maks Brod ispoštovao njegov testamnet. Rodio se u Pragu, koji se tada nalazio u sastavu Austro-Ugarske, poticao je iz češke, jevrejske porodice, a celoga života je pisao na nemačkom jeziku. Kao što je i red, danas se sve ove nacije otimaju o njegovo nasleđe, ali je on uvek bio i ostao samo svoj.


Kafkina poslednja fotografija

"...ne prihvaćaj tuđe mišljenje dok ga sam ne provjeriš."
Proces

Danas se obeležava 130 godina od Kafkinog rođenja.

Franc Kafka i danas, kada se obeležava 130 godina od njegovog rođenja, važi za jednog od najvažnijih autora koji je pisao na nemačkom jeziku. Pritom su njegova dela mnogima i danas zagonetna.

Zašto je Kafka svoju priču upakovao u tako zagonetnu formu? Zar nije drugačije mogao da je ispriča, „realnije“, „verodostojnije“? Pojedine čitaoce zbunjuje taj zagonetan karakter. Nedugo nakon objavljivanja pripovetke „Preobražaj“, izvesni dr Zigfrid Volf pismom se obratio Kafki, zahtevajući od autora da mu objasni šta je hteo da kaže.
Zašto Kafka piše tako mračno i zašto svoje likove stavlja u situacije koje u stvarnosti ne postoje? Takvim načinom pisanja Kafka je samom sebi otežao jer je time sprečio da tokom života od šire publike bude priznat kao autor. Germanista Tomas Anc sa Univerziteta u Marburgu proučavao je život i rad Kafke. Po njemu je Kafka „veliki pisac apsurda“.
Franc Kafka rođen je u Pragu 3. jula 1883. godine
Kafkina zatvorena i zagonetna literatura, smatra Anc, neka je vrsta formalnog ekvivalenta šturim pravosudnim organima ili moćnicima sa kojima se njegovi likovi suočavaju. To se posebno odnosi na državne službe koje Kafka opisuje u romanu „Proces“ ili u pripoveci „U kažnjeničkoj koloniji“. Oba teksta opisuju nemoć pojedinca nasuprot anonimnoj moći civilnog, odnosno vojnog suda. „Kafkijanska situacija“ – to je naziv za situaciju bespomoćnosti, koja karakteriše moderna, masovna društva.

Strahote modernog doba

Germanista Mihael Braun, direktor odseka za literaturu fondacije „Konrad Adenauer“ smatra da Kafkini tekstovi oslikavaju nervozu vremena u kojem je živeo i tadašnji fenomen modernizacije. Rast gradova, nova prevozna sredstva kao što su voz i pre svega automobil, nove tehnike u proizvodnji i jačanje država – sve to je bilo novo i sve to je uznemiravalo ljude. Taj nemir, ističe Braun, ljudi osećaju i dan-danas. „Zato se Kafka često naziva prorokom, neko ko je 1900. godine predvideo šta će se događati sredinom prošlog veka i šta će kasnije biti realnost – čovek koji je izložen permanentnoj kontroli ili pak mučenju.“
Paralela između Kafkine „kažnjeničke kolonije“ i američkog zatvora Gvantanamo može direktno da se povuče. Osećaj bespomoćnosti koji opisuje Kafka, barem delimično se održao do danas. Paradoksalno i u društvima u kojima ljudi uživaju velike slobode, primetan je izvestan oblik zastrašivanja. To je, po mišljenju Tomasa Anca, posledica nestanka tradicionalnih autoriteta. Fenomen koji je neprestano zaokupljao Kafkine misli, uznemirava ljude i danas, primećuje Anc i objašnjava: „Autoriteti se delimično doživljavaju kao opasnost, a delimično im se ruga. Sve to vodi ka izvesnoj dezorijentaciji. To su iskustva moderne koja su se održala do danas i koja je autor poput Kafke opisao na briljantan način.“

Rukopis Kafkinog „Procesa“ čuva se u literarnom arhivu u Marbahu

Slava višeznačnosti

Za višeznačnost koja provejava Kafkinim tekstovima postoji još jedan razlog, smatra germanista Mihael Braun iz fondacije „Konrad Adenauer“ i kaže da se on krije u raznovrsnosti Kafkinog identiteta, koji je, opet, fenomen modernog doba: „Kafka je bio Jevrej, Kafka je bio advokat, Kafka je bio pisac. Kafka je došao iz Praga, on je bio Čeh i Nemac. Pored tog mnoštva identiteta, zauvek će biti problem očekivati od Kafke da piše jasno – Bogu hvala problem, mora se reći. Jer ako taj problem ne bi postojao, u čemu bi bila čar čitati Kafku?“

Autori: Kersten Knip / Boris Rabrenović