Osmeh preko tuge

Kad sam tuzna, a kad se nadjem medju ljudima, licem u lice, uopste ne razmisljam hocul se smijat necul...jednostavno se salim i smijem. Ponekad se pitam zbog cega to radim, i najblize odgovoru je to da sam jednostavno navikla da se smijem, glupiram, i kad se nadjem sa pozitivnim ljudima, nastavim po tom sablonu...

A i jos jedna stvar...zamisli da tako tuzna i sje*ana prodjem pokraj nekog ko me uvijek vidi ludu i nasmijanu...odmah bi bilo da sam se nesto na njeg naljutila...ili da nesto glumim..ili bi me pitao sta mi je, sto sam tuzna, a tad me bilo kakva prica sa nekim ko mi nije blizak o uzroku neraspolozenja smara, i mozda cak i namjerno trazim smijeh da to izbjegnem, ali i da ojacam pozitivne snage u sebi..

Jednostavno, smatram da je ovo boldirano najcesci razlog zbog cega se neki ljudi smiju i sale i kad ih nesto zestoko lomi..

Ne znam vise koliko je to ispravno. Prvenstveno bih stavljala osmjeh da ne pokazem nekom koliko me je povrijedio, jer se tim na neki nacin ponizavam. no, u zadnje vrijeme sam shvatila da ima stvarno ljudi koji vas zaista zele isprovocirati i povrijediti, pa taj vas osmjeh shvate kao, nisam dovoljno povrijedio, hajde da pokusam ponovo. Nekad je to zabavno, malo testiramo svoju izdrzljivost, no nekad nas to jednostavno ubija.

Nabaciti osmjeh pred drugima za mene nekad predstavlja i zavaravanje samog sebe. Drzim se onog da stoput izgovorena laz postaje istina. Nabacis osmjeh, smijes se, salis, kad ti do toga nije i tako vise puta i na kraju ubjedis i sebe koliko si radostan.

Ljudima je u naravi da ne pokazuju kada su povredjeni, tuzni, zabrinuti. Ponekad je to zato sto jednostavno ne zelimo da nas neko ispituje u cemu je proble,, vec sami zelimo da slozimo kockice. Ponekad je zato sto ne mozemo sebi da dozvolimo da nas neko vidi skrhane, slabe...onda mislimo kako smo laka meta za povredjivanje.
Medjuti, ipak je bolje osmehom prekriti tugu sto se mene tice. Lakse je izboriti se sa osmehom, nego upasti u depresiju i razmisljati o problemima. Jos ako imate prijatelje koji vas stalno zasmejavaju, nema sanse da mozete makar i minut da se osecate lose.
Ja sam takva da me nista ne moze pomeriti sa zemlje. Sta god da se desi, idem dalje jer je tako moralo biti. Da nije, ne bi se ni desilo.
Posto sam uvek nasmejana i vesela, pravim sale najvise na svoj racun cak i kad sam tuzna. Tako da obicno ja pokusavam druge da zasmejem ili da im prolepsam dan... :

Nekako sam kroz život naučila da pojedini ljudi koji glume odane prijatelje čekaju trenutak vaše slabosti da vas povrede na najgori mogući način. Naučivši tu lekciju naučila sam da navučem osmeh preko tuge, da prikrijem ono što se zaista događa unutar mog bića.
Kako je vreme prolazilo shvatila sam da mi je život tako lepši i lakši, pa tako samu sebe hrabrim dok prolazim kroz težak period.
Nije ni malo lako osmehivati se i šaliti se dok se svet iznutra ruši, ali vredi jer tako sprečavam da tuđa ruka poljulja već oštećene zidove.

Osmeh tera mračne sene, osmeh vedri moje nebo, osmeh je vetar koji duva u jedra moje barke i gura me napred, hrabro, sigurno i ponosno.

Ne, ne ide to uz mene. I, divim se ljudima koji osmehom prikrivaju tugu.Jer tada ih niko ne pita 'sta im je'.Ne pita ni mene, jer ja se tada povucem i nema me..ili odgovorim da sam neraspolozena, i tu je kraj razgovora, To su ljudi koji su oko mene i znaju me u dusu, i onda ne zapitkuju mnogo, ali ako neko pita...dobije taj odgovor.
Generalno sve sto mi se desva u zivotu, vidi se na mom licu.Dok kod mog muza ne..(vidim ja, ali niko vise)mislim da je to vestina kod njega, covek nabaci osmeh iako ga neko povredjuje, ili ako je tuzan. Kad sam ga pitala kako moze, dobila sam odgovor da ga isto zivot naucio, i zaista on mnogo bolje sa tom maskom prolazi kroz zivot.Secam se jednog njegovog konflikta sa svojom sestrom... izvredjala ga sestra, napravila ga na nista, on se smeskao...Ja sam sokirana bila, i rekla sam mu svasta.Jer je tako jos vise provocirao,a meni to uzasno smeta.
Kod mene ne moze to, ali tu masku koju 'on' ima, ima za sve, sem za decu i mene...je 'umetnost'..

Ja cesto osmehom prikrivam tugu,najcesce zbog mojih kuci,jer ne zelim da se zbog mene nerviraju i stalno razmisljaju kako oni mogu da poprave situaciju,a u stvari su u vecini slucajeva nemocni....
Tesko je to ,strasno tesko....

mrs.cat ::Ja cesto osmehom prikrivam tugu,najcesce zbog mojih kuci,jer ne zelim da se zbog mene nerviraju i stalno razmisljaju kako oni mogu da poprave situaciju,a u stvari su u vecini slucajeva nemocni....
Tesko je to ,strasno tesko....

Treba biti na oprezu sa tim. Meni se desilo da sam raskinula sa deckom i bila sam prilicno tuzna. Dolazim kuci, nabacim osmjeh kako moji koji nisu ni znali da sam bila u vezi ne bi nista primijetili i ne bi se zabrinuli. I onda mi tata odrzi lekciju, tj. koliko je moj zivot bezvrijedan (zbog neceg od prije koji dan)... Prije razgovora sa njim bila sam tuzna, nakon - bacio me skroz u depresiju. Odtad vise nikad ako osjetim da ide paljba ne nabacim osmjeh, odmah kazem da nisam raspolozena za razgovor.

Na drugu stranu, mislim da moja prijateljica nepotrebno zabrinjava svoje roditelje. Hajde sto ne skriva kad je tuzna, ali odjednom brizne u plac, a nece da kaze sta joj, odnosno ni ona sama ne zna. Roditelji se izjedu da joj pomognu, a ne mogu...

A ja cesto glumim da je sve u redu.Zato me cestou drustvu smatraju pozitivnom i jakom,ali nije tako...Jedino kad sam sama ili s najboljim prijateljem pokaem sve sto osjecam,a nekad ni tad(ka sam s najboljim prijateljem).
I kako rekoh,tesko je to....

Naravno.
Uvek osmeh.
Ne dam da tugu drugi vide.

Jednostavno ne zelim i ne volim da ljudi vide da sam tuzna..Vise volim kada sam medju ljudima da nabacim osmeh licu, a kada sam sama onda tugujem !

Ne volim da drugi vide, samo iz jednog jedinog razloga sto posle moram govoriti o tome (jer ljudi su radoznali i stalo nesto zapitkuju ili te posmatraju), iako mi nije do price, a najradije bih se osamila. Naravno da u nekim situacijama popricam sa drugaricom ili mamom, ali nekad prosto ne mogu.
Trudim se da prikrijem, ali kazu mi uvek da se sve vidi na licu...ne znam kako, ljudi koji su mi iole bliski provale za cas... Nekad uspem da prikrijem, nekad ne.

Ja mislim da se meni sve vidi na licu - i kada sam tuzna i kada sam sretna. Pokusavam da ne pokazem tugu kada je to moguce, ali mislim da sam manje opsjednuta tim nego drugi ljudi. Nekada me nervira neiskrenost drugih ljudi i nespremnost da priznaju da i oni imaju problema, i da i njih nesto cini tuznim, jer mislim da bih mogla nesto nauciti iz njihovih prica ili se osjecati utjesenom kada bih znala da nisam ja jedina kojoj se desavaju lose stvari. Ovako, gotovo svi se ubise lazuci kako im je bajno, pa prakticno nema ni svrhe ni sa kim pricati osim ako i sam hoces da se malo zezas.

Cesto nabacim osmjeh kad sam tuzna, neraspolozena, ljuta. Jednostavno ne zelim da svi vide da nisam dobro. A oni koji me dobro poznaju prepoznaju kad je ispod osmjeha tuga.
Na poslu mi je to pravilo od koga rijetko odstupam...mislim da klinci kojima ja predajem ne treba da trpe moja neraspolozenja, kad udjem u ucionicu sve probleme ostavljam ispred.

Mislim da covjek vremenom shvati da tuga koju osjecamo ne moze da promijeni stvarnost situacije....Zato smatram da je u svakom slucaju bolje da nabacimo neki osmjeh i skrenemo misli time sto cemo razmisljati i baviti se nekim pozitivnijim stvarima....Nije to odbrana ili zavaravanje samog sebe, taj OSMJEH je odlika nase hrabrosti da se na neki nacin suprostavimo tome sto osjecamo.......

U mom slucaju to se desava ne zato sto zelim da prefarbam situaciju i pravim se da sam dobro ako nisam, vec zato sto ne zelim da svojim problemima uticem na raspolozenje ljudi u svom okruzenju. Ne pricam svima o svojim problemima, ne bezim od njih vec ih resavam na svoj nacin, a to nema nikakve veze sa odbranom ili zloupotrebom, jednostavno nema potrebe da druge opterecujem time.
Naravno da ima mnogo ljudi koji se na taj nacin brane. Svi smo razliciti ili slicni, nikada isti, tako da svako ima svoj nacin.