Prijateljstvo na ivici ljubavi

Bila na granici, presla granicu, pokajala se, shvativsi da mi nikad nije ni bio prijatelj i da je od mene samo jedno htio. Tako da mi se jos uvijek vrti ona pjesma "... bili smo drugovi, pa ljubav probali, pa sad nijedno, ni drugo". Mislim da moze biti prekrasno ako vam je osoba istinski prijatelj i da se treba usuditi rizikovati.

U meni se ponovo vodi slicna borba, ali se trenutno, poucena losim iskustvom ne usudjujem

Bili, presli, jos uvek trajemo :

Trenutno sam u toj borbi...ali nemam hrabrosti za taj jedan korak preko granice prijateljstva...neizmjeran je moj strah jer ne bih znala da funkcionisem bez njega...ne mogu da zamislim dan bez njega, nasih kafa, prica...cutim i zelim...

Bila na granici,pa zadrzala u sebi jer nisam htjela da izgubim prijateljstvo,a onda on bio na ivici i priznao i izgubilo se to sto smo imali...nazalost....

ces@ric@ ::Bila na granici, presla granicu, pokajala se, shvativsi da mi nikad nije ni bio prijatelj i da je od mene samo jedno htio. Tako da mi se jos uvijek vrti ona pjesma "... bili smo drugovi, pa ljubav probali, pa sad nijedno, ni drugo". Mislim da moze biti prekrasno ako vam je osoba istinski prijatelj i da se treba usuditi rizikovati.

Eh,ces@ric@.... doziveh slicnu sudbinu..

Na veliku zalost dopustila sam sebi da predjem tu granicu... lomila sam se pola godine i govorila mu da je bolje da sacuvamo ovo sto imamo, da mozda ne bi opstali i kao da sam znala. Presli smo granicu i pocela sam da gledam drugim ocima...ali nije potrajalo.
Izgubila sam ljubav, izgubila sam prijatelja...lagala bih kad bih rekla da mogu da nastavim kao pre,ne sad...bar ne neko vreme...a sto je najgore odrasli smo u istom kraju, druzimo se od detinjstava, isto nam je drustvo i vidjacu ga htela to ili ne...

Iskusila sam to, presla granicu, i za tu osobu se i udala! Bio je, i ostao, moj veliki prijatelj i zivotni oslonac. Mislim da bi mi zivot bio mnogo tezi da se nismo sreli.

Opet mi se isto desava . Hocu da oredjem granicu!!

Da, desilo mi se.... Dugo smo se druzili, bilo nam je zabavno, prelepo kad smo zajedno, super smo funkcionisali, i ljudi su me stalno zapitkivali da li smo zajedno, mnogo smo slatki itd. Posle nekog vremena sam se zamislila nad tim komentarima.. obratila paznju, i shvatila da smo srodne duse... a nekako mi se cini da je i on to shvatio u istom trenutku... Bilo je prelepo, ali se zavrsilo... i stalno govorim ljudima da je bilo vredno svega... Postali smo pre svega jos bolji prijatelji...
Kada se zavrsilo, ostali smo u nekom kontaktu, ali nije to to. On se mnogo izmenio, i sada, sa distance od 3 godine, slobodno mogu reci da so se oboje mnogo izmenii, i da sada ne odgovaramo jedno drugom ni kao prijatelji. Bolje je ovako.
Da, sada sam opet u takvoj situaciji, i plasim se da rizikujem, jer ga zelim pored sebe za ceo zivot... ovako mi je sigurnije...

Pa desilo mi se, živ sam čovek, normalno. Kad sam već na granici ja je uvek pređem, jelte. Čini mi se drugačije ne bih bila ja. Ali nikad nisam imala ozbiljnu vezu koja se izrodila iz prijateljstva.
Nakon izvesnog vremena uvek bi se ispostavilo da to prosto ne ide i ne funkcioniše - te bi se vratili na normalnu liniju drugarskih odnosa. S moje je strane uvek to bilo isto. Ništa mi se tu nije menjalo, da sad ja budem hladna ili nešto. Nisam nikada prekinula druženje. Niti bila toliko zaljubljena u druga da mi je mučno i bolno da bih zbog toga morala otići. E sad, da li je neko od njih mene voleo ili ne, zaista ne znam. Ali mislim da nije.