Dan za pamćenje

Buđenje udvoje... Poljubac i prva kafa na vrhu Ajfelovog tornja. Pariz pod nogama. Čvrsto držeći ruku jedno drugom, zakoračimo sa tornja na oblak. Poletimo zajedno ka Veneciji i kupujemo venecijansko staklo dok i poslednji komad koji nam se svidi ne bude naš. U trenutku najluđe opijenosti onim drugim usnama uhvati nas blic fotoaparata i fini fotograf nam priđe i sa osmehom nam pokloni svoje delo, poželevši nam dugovečnost. Ručamo u Pragu sve vreme se osvrćući oko sebe da nešto ne bi propustili jer žurimo dalje.

Odvajamo vremena da popijemo kafu sa Andrićem i Tolstojem u Tolstojevoj kući i Andrić mi govori da ga je moj profesor sasvim pogrešno protumačio u ''Putu Alije Đerzeleza'', a da je moje tumačenje ipak bilo tačnije(ah, kako bi to divan trenutak bio!). U istom trenutku stiže mi vest da sam položio i poslednji ispit i da sam konačno diplomirao. Andrić i Tolstoj mi čestitaju i rastajemo se sa njima.

Mi, ni jednog trenutka se ne odvajamo. I pored svih stvari koje vidimo, plašimo se da će nam neka iskra zadovoljstva u onim drugim očima promaći, i svakog časa je tražimo, u svakom novom trenutku najvažnije od svega nam je da vidimo osmeh jedno drugom. Počinje kiša i mi ne marimo. Topla, prolećna kiša. Svi su se rastrčali, a mi smo taj trenutak zapečatili poljupcem. Svet, sliven samo u nas dvoje. Mokri dlanovi na mokrim obrazima i rečenica: ''Heeej, volim te...''

Znam da sam se probudila u Japanu, jer su me probudile ptice iz vrta. Nikada udobnije nisam sanjala. Rano je jutro, čekam Sunce da vežbam uz njega.
Nakon meditacije i čaja, otišla sam u svoj lisabonski atelje, u svoju oazu i skladište kreativnosti i pozitivne energije. Danas hoću da slikam, sa što više jarkih boja. Umazana sam i ja, i sve oko mene, kada mi dolazi u posetu četvoro, petoro komšijske dece. Zajedno bojimo. Imaju i psa, zlatnog retrivera. Ja ga zovem Žostram. I on boji svojim šapama, čak i ulicu.
Umazana sam zalila svoje cveće na terasi, ponosna na njihov napredak.
Uželela sam se gradske vreve, malko, i sa dozom osećaja krivice. Popila sam jednu coffee-to-go u nekom od njujorških Starbucks-a, i nisam uspela da uhvatim ni jedan žuti taksi... Srećom, stigla sam na vreme u Globe Theatre, na popodnevnu probu Hamleta.
U kućici na jezeru su bili skoro svi, ja sam najviše kasnila - a upravo sam ja bila organizator skupa. Ne znam gde smo. Znam samo da smo svi došli na isto mesto - moja mama, sestra, zet i sestrić; obe babe i dede, deda moje mame, luda (?) sestra mog oca... Pozvala sam ih da se svi, međusobno, napsuju, izogovaraju, napričaju, raščiste račune i pomire, makar i posle smrti.
Predveče je sanjivo, prohladno, sedimo na tremu i slušamo malo talasanje vode. Deda priča o učešću u ratu, moj sestrić o najnovijem PSP - ju.
Mirna sam.