Dvorana malih stvari

Kakvu radost umeju da probude, kakva osećanja umeju da prizovu... Njihova magija je u tome što je neko ko nije mogao da priušti više odlučio da svoju želju da daje ispuni barem nečim malim. I uvek je pogodak, bar što se mene tiče.

Poslednja mala stvar koja me je oborila bili su kamenčići doneti sa mora uz rečenicu: ''Skupljam ja kamenčiće i mislim na tebe i smejem se sebi zbog toga jer mi je pre uvek bilo smešno to skupljanje kamenčića. Besmisleno... Sad vidim...''

Još uvek čuvam 7 kamenčića i sve vreme vidim u njima osobu koja blentavo gleda kako da nađe što lepši, onaj koji ću ja da izaberem i kažem: ''E, ovaj je poseban!'' Tako malo, a opet i više nego što treba...

Sa sestrom, i njenim osmomesečnim sinčićem, pošla sam jednom u šetnju. Insistirala sam da ja guram Aleksu u kolicima, smatrajući to za moju dužnost tetke - da položim "vozački".
Na jednom delu nije bilo trotoara, tako da su pešaci vrlo oprezno morali ići ivicom puta. Nije dugačak taj odeljak, ali opreza nije na odmet. Dok smo tuda išle, prestigli su nas jedan tata, i njegova devojčica. Rekla bih da je imala oko 4, 5 godina. Ona se okrenula za nama da pogleda bebu, pa je spazila i automobil iza nas. Rekla je tako zabrinuto: "Beži, bebo, beži.".
Taj trenutak u životu neću zaboraviti. Ta dečija zabrinutost, saosećanje, briga nekog ko je tako mali za nekog ko je još manji... Plakalo mi se. Od oduševljenja i čistote tih malih srdaca.

Nisam sigurna ni da je to mala stvar...za mene je sinoc bila velika...ali zelim da je pomenem...
Jedna pjesma napisana samo za mene nevjestim djecijim rijecima...valjda od prevelike zelje da sve to bude sto bolje, poneka rijec je bila slozena malo nespretno...ali bez obzira na sitne greske sve procitano je odzvanjalo emocijom i pokazalo mi koliko se isplatio moj trud, zalaganje i razumijevanje...
U samo nekoliko rijeci sinoc su uspjeli da mi pokazu koliko sam za njim bila posebna...

Velike stvari su napravljene od niza malih stvari skupljenih zajedno.
Vinsent van Gog

Umeće malih koraka

,,Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.''

Antoine de Saint-Exupéry

Danas su mi male stvari vratile osmeh. Razumevanje prijatelja, jedna pesma, nekoliko fotografija i nezamenljivi ukus kafe.

Samo jedan slatkis koji sam danas dobila me jako raznjezio.
Obradovalo me sto je i poslije nekoliko godina neko upamtio sta to mnogo volim.
Najvrijednija je paznja koju sam danas osjetila.

Dva puta u životu mi se desilo da držim lastu među dlanovima.
Prvi put je to bilo dok smo stanovali u potkrovlju. Imale su gnezdo tik uz naš prozor. Verovatno je mladunče bilo radoznalo, pa se nekako našlo u našem stanu, tj. zbunjeno sedelo na prozoru. Ja sam se plašila da je uzmem, ali nisam mogla izdržati a da ne osetim tako nešto. Bila je mirna, mada uplašena. I vratila se kako je došla.

Drugi put se desilo kada smo se preselili u kuću. Dve laste su kružile po dvorištu i svesno nam ušle u kuću. Kažem: svesno, jer su izgledale kao da ispituju teren. Dva puta su obletele sobu, izišle, pa uveče ponovo ušle (!) i jedna je sletela na garnišnu, a druga je ostala na podu. Uplašila sam se za tu drugu, mislila sam da je povređena. Ne znam zašto, prema lastama imam posebne nežnosti. Uzela sam je u dlanove, i osetila ponos što mi se tako nešto lepo dešava već drugi put. Držala sam je neko vreme, pa potom pokušala da je stavim pored druge laste. Snašla se sama, kada smo svi izišli iz sobe. I prespavale su tu, a ujutru otišle.

Tek skoro sam čula, od ljudi koji proučavaju ptice, da je lastu jako teško uhvatiti, a još teže držati - jer su nežne za bilo kakav stisak, a inače odlete. ..

Male stvari cine coveka srecnim. Lepe uspomene, dane koji nam zivot cine lepsim, kvalitetnijim. Bez obzira na to kroz sta sve covek u zivotu prolazi, vazno je ono sto ostaje. Stvari, trenuci, situacije, ljudi koji su dolazili i odlazili iz nasih zivota. Ceni se sve ono lepo sto na kraju ostane. To su prave vrednosti.
Na fotografiji su tri uspomene. Na izgled stvari, ali u njima postoji nesto mnogo vise od toga. Nisu male, velike su. Ja ih cinim da budu takve. U zivotu prolazimo kroz razne situacije i te "male stvari" su uvek tu. Cine nas ljudima.

Tema ‚‚Ostavite poklon nekome sa foruma..."

21 Feb 2010

Still_dreaming ::

Jedan snažan prijateljski zagrljaj za Maju!
Ovde ćeš naći potrebnu ljubav...

...male stvari...
negde sam procitala ovo...

Ne mogu da zaustavim vreme, ali mogu da uradim nesto lepo za sebe i druge svakog dana...

...skoro me je odusevila jedna zena na bazenu, (elem, zurila sam i ponela samo peskir i fen) cekala sam red ispred kabine da se tusnem, ona je izasla i dala mi pola kesice sampona (sa nekim izgovorom da joj je ostalo, verovatno da meni ne bi bilo neprijatno... )

Budući da na plažama uvek ima gurkanja oko vode, pogotovu ako je dubina sasvim dovoljna da se lepo može skočiti, tako i na plaži na koju ja idem.
Klinici prosto uživaju u tome da nekoga gurnu u vodu. Pre par dana dok sam stajala na zidu čekajući druga da ispliva pa da skačemo zajedno, neki klinja me u prolazu gurne i nespretno upadnem u vodu. Dok sam isplivavala, vidim nekog nepoznatog dečka koji tog klinju drži za ruku i priča mu nešto.
Kada sam se popela gore, klinja se izvinio a nepoznati dečko mi reče da me malac više neće uznemiravati jer mu je on rekao da sam tu sa njim i da se sledeći put neće izvući samo sa izvinjenjem.
Oduševilo me je to što je potpuni stranac stao u zaštitu meni koja sam u tom trenutku stajala sama na zidu.

Prije nekih mjesec dana,u piceriji u koju sam prvi put sjela sa drugaricom,sam izgubila novcanik sa dokumentima(licnom,zdravstvenom,karticama),sa svojim novcem vec namijenjenim za vrijedan poklon i bratovim novcem kojeg mi je pozajmio to vece.Tek sjutra popodne sam primijetila da mi novcanika nema,mada mi je poslednja opcija bila da je ostao tamo,jer sam bila na jos dosta mjesta to vece.Bila sam totalno bespomocna.
Udjem na fejs nakon nekog vremena i vidim da mi je radnik iz picerije poslao poruku u inbox da sam tamo zaboravila novcanik i da dodjem za njega.Totalno nepoznat decko je isao dotle da me nadje na fejsu preko moje licne koja je bila u novacniku.Vec par puta mi se desilo da me bliske osobe pokradu,tako sam bila odusevljena!

Mnogo mi je znacila sinoc skupina malih stvari koja cini jedno veliko prijateljstvo.Uljepsala mi je cijelo vece.
Kafa,noc,hladan vazduh,nepoznati ljudi,poznata prica,prepoznatljivi smijeh,momak koji ima tremu od mene,pokloncic i sve brige tamo negdje daleko.

U ovoj predivnoj Dvorani sam ostavila prvi zagrljaj koji sam dobila od najboljeg prijatelja na Zidu.

Želim da ostavim još nešto , što nije mala stvar, za mene je jako velika , važna i malo je reći draga. Kad sam prvi put videla zaplakala sam od sreće. Srećna sam što imam takvog prijatelja. Nikad neću zaboraviti sve predivne stvari koje smo podelili i uživali u druženju, i radujem se svemu lepom što će doći i što ćemo pamtiti i čuvati..
Hvala ti beskrajno!

Iskra from Still Dreaming on Vimeo.

Maja ::
Still, samo za tebe!



Kafica je tek suvana , samo sipaj.

Maja ::

Svako jutro kad me dočeka kafa u Utopiji od Maje, dan mi lepo počne.
Ovde negde bih uglavio i jedan beli Kit-kat propraćen rečenicom ‚‚Idi i položi to!''


Stavio bih ovde i krem bananice koje dobijam često i jedno malešno pakovanje kafe i jednu Pepa prase šolju.
I jednu dopunu od 100 dinara. I jedan puding. I jednu rečenicu: ‚‚Ne treba ti sad, imam ja.''


A ovde treba smestiti i jednu rečenicu od danas: ‚‚Hoćeš sok ili vodu?'' Mali znak pažnje koji je učinio da se osetim većim i važnijim od ostatka sveta.

Osećam se zadovoljno uz prvu cigaretu ujutru i prve dve razmenjene poruke s osobom koja mi se ušunjala u život i podsetila me kako je lep.

Jedna divna poruka ispisana na omotu od CD-a.
Slatke razneženosti i usplahirenosti.

Still_dreaming ::Evo jedan poseban trenutak koji sam uspeo da zabeležim... Sneg se otopio, ali su imena ostala zapisana...



Jeste da su me svi na stanici gledali čudno dok sam pisao, ali kao da je to bitno...

Sneg će uvek padati i ispisivati naša imena na tom mestu...bar ću ja tako zauvek pamtiti tu divnu Novu godinu.

Želeo bih da u dvorani ostavim tih dvadesetak minuta igranja jedne društvene igre namenjene učenju engleskog. I divne osmejke, iskrene radosti, sreću i naivnost.

Poruke koje sam danas dobila od mojih bivsih djaka su mi na poseban nacin uljepsale dan.
Samo nekoliko rijeci, kratke poruke, obicne, a za mene ipak velike. Iako nisam vise sa njima u ucionici, podsjetili su me kako je vazno imati sluha za sve male djecije nestasluke, imati razumijevanja za njihove male-velike probleme i uvijek u ucionicu ulaziti sa osmijehom. Zahvalana sam im sto i dalje cijene sav moj trud.

Mnogo mi je znacilo to sto je ustao sa mnom u 6:30, odvezao me kod doktora na pregled, sacekao sa mnom u cekaonici prepunoj bolesne djece, pa me nakon toga odvezao na posao. Nisam mu trazila, rekla sam mu da ne treba, ali je insistirao. Briga i paznja su danas tako rijetke i ne bi trebale da se zaborave i da ih se sjecamo samo kad nam nedostaju...