Šarl Bodler

od **Still_dreaming** Uto Jun 22, 2010 11:59 am

Šarl Bodler je rođen 1821, a umro je 1866. godine. Na studijama u Parizu i Lionu druži se sa boemima (slikarima, muzičarima, prostitutkama) i upoznaje mračniju stranu velegradskog života. Mladost mu je obeležio odlazak u Indiju, koji ostavlja veliki trag na njegov život i stvaralaštvo (‚‚Albatros''). Vraća se sa još bogatijom fantazijom i sa strašću da mistificira. Zaljubljuje se u Žanu Dival, koja nije imala drugih kvaliteta osim što je pripadala obojenoj rasi. Mnogo je pila, razbolela se od paralize i umrla u strašnoj bedi nekoliko godina posle pesnikove smrti. Njoj duguje svoj prezir prema ženama (čak se čudio činjenici da se žene puštaju u crkvu, smatrao ih je đavolskim stvorenjima).
Bodler je bio dendista (previše pažnje je pridavao svom izgledu), bio je ekscentrik koji je, kao dete bučne prestonice, prezirao sve što je prirodno, a uzdizao sve ono što je izveštačeno i neprirodno. Dendizam je estetsko uobličenje onoga što je izopačeno, a to je upravo ono što je privlačilo Bodlera. Pijanstvo i ostali opijati odveli su ga u bedu. Izvanredna duševna stanaj koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakidanjice. Ipak, kroz njegove pesme se vidi da je on duboko osećao dubinu svog moralnog pada.

Bodlerova poezija je turobno svedočanstvo o onim zabludama kojih je bio pun njegov život, svedočanstvo o neostvarenim idealima, odvratnim slikama čovekovog pada i strašnim mukama u trenutcima kad se probudi svest. Slike poroka je snažno obasjao zloslutnom magijskom svetlošću i bolesnom snagom ocrtao izopačenje čovekove prirode. Daje nam slike razaranja (strvina i roj muva koji obleće nad njom; bataljon crva što ‚‚kao gusta čorba teku niz trule otpatke''),favorizuje kraj jeseni i zimu zato što oni obavijaju njegovu ‚‚mrtvu dušu maglovitim zastorom''. To su teške misli o vlastitom bezumlju, ali Bodler ne poziva čovečanstvo da krene tim istim putem, već ga poziva da odbaci ‚‚tu knjigu gadosti, nepristojnih orgija i tuge''. Njegova poezija je kao neka vrsta ispovedaonice sopstvene duše, ali on se ne kaje jer veruje da kajanje ne može da iskupi greh. Izlaz je samo jedan, a to je smrt - nova i nepoznata.

Lutajući ulicama Pariza, naučio je da voli ponižene i ugnjetene. On razmišlja o njihovim patnjama, gleda ih kako se teturaju ulicama i brine za svaki njihov nesiguran korak. Čuje sve vapaje i uzdahe što dopiru iz najzabitijih delova grada - on žali ‚‚mršavu i bledu siročad'', kritikuje egoizam i porok. Postaju mu jasni uzroci čovekovih patnji, on vidi njihove začetnike i onda slika poroka, razvrata i izopačavanja čovekove prirode, nije više uteha zasićenog čoveka koji traži nova uzbuđenja - te slike postaju ozbiljna i tmurna satira. Pesniku izgleda kao da je svet ogrezao u večnom grehu (prvi greh je doneo urođeno zlo u čoveku, a civilizacija podrazumeva oslobođenje od tog prvog greha - suprotno Rusou, koji afirmiše prirodu kao izvor čistote i nevinosti). Često zaodeva zločin provlačnom formom, ali se tu ipak krije tužno i strašno upozorenje. Javljaju se i religiozni momenti, ali se uvek afirmiše smrt, a ne život, a ponekad religiozno osećanje ustupa mesto estetskom - lepota kao najveće blago, jedini put koji vodi do ideala, u bezgranično i nepoznato.

''Cveće zla''

Zbirka je izdata 1857, iste godine kad i Floberova ‚‚Gospođa Bovari''. Oba dela su završila na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene. Uz kauciju biva pušten iz zatvora, ali uz uslov da iz svoje zbirka izbaci neke pesme (‚‚Nakit'', ‚‚Preveseloj'', ‚‚Leti'', ‚‚Lezbos'', ‚‚Proklete žene'' i ‚‚Preobražaj vampira'').

Bodler je popularisao Edgara Alana Poa, u svojoj poeziji pisao je o njemu. Od njega je preuzeo elemente gotske mistike (mračan, zloslutan pejzaž koji u čitaocu budi jezu i strah), shvatanje sebe kao ‚‚ukletog pesnika'' i Poovu koncepciju poezije (pesma kao jasno osmišljena celina, sa jasnim početkom i krajem). Tako je i Bodlerova zbirka strogo određene kompozicije, smišljena kao jedinstvena celina - na početku je uvodna programska pesma, a zatim slede druge koje se smislim jedna na drugu nadovezuju. Pokušao je da sledi matematičku logiku (otuda toliko pridavanje važnosti brojevima). Po kompoziciji, ‚‚Cveće zla'' je jedna od najsloženijih zbirki u istoriji književnosti. Sadrži 6 ciklusa pesma čiji je smisaoni raspored uslovljen zajedničkim motivima. Prvi ciklus je ‚‚Splin i ideal'', gde su teme koje se tiču njega lično i pitanja pesnikovog mesta u svetu (usponi i padovi umetnika). Drugi ciklus je ‚‚Pariske slike'', a motivisan je pokušajem pesnika da pobegne od čamotinje i samog sebe u iskušenja velegrada. Treći ciklus, ‚‚Vino'', predstavlja pesnikov beg u ‚‚veštačke rajeve'', alkohol i opijate. Zatim su tu ‚‚Cveće zla'' (opisi razvrata i različitih telesnih uživanja, estetika ružnog), ‚‚Pobuna'' i ‚‚Smrt'' (nova vizija smrti - smrt kao nešto novo i nepoznato, mogućnost da se pobegne iz života). Francuski kritičar, Albert Tibode, kaže da je prvi naslov zbirke trebao da bude ‚‚Limb'', kao paralela sa Aligijerijevom ‚‚Božanstvenom komedijom'', limb kao četvrti nivo zagrobnog sveta, mesto bez radosti i bez bola, bez ikakvih emocija, mesto između Boga i Satane, gde vlada mir i spokojstvo. Cela zbirka sugeriše na putovanje čoveka kroz život i smrt, to je alegorijska slika pesnikovog životnog puta, gde svaki ciklus predstavlja šest etapa Bodlerovog života.

Osnovni motivi su poimanje dobra i zla (sukob idealizma i satanizma), izlet u irealno (čežnja za smrću kao za nečim što je nepoznato i novo), estetika ružnog (mada Bodler ne insistira na doslovnom slikanju greha i propadanja, već u tome pokušava da pronađe ono što je lepo i dobro), shvatanje da je čovek, što je primitivniji više sklon zlu - priroda ga čini grešnim, a civilizacija oslobađa.

Bodlerova poezija je sva u krajnostima, u dvosmislenosti osećanja, u neprestanom razdiranju između fizičkog i duhovnog, u suprotnosti užasa pred životom i težnje ka smrti. Teme pobune i bekstva proističu iz romantičarskog nasleđa, ali su tek u Bodlerovoj poeziji stekle svoju potpunu tragičnu meru. Ljubavni ili narkotički putevi samo su način da se izađe iz ‚‚splina'' i da se dosegne do apsolutnog - do smrti. Njegova zbirka je protest protiv društva u kome je sve protivrečno i svaka vrednost izopačena. Njegovo shvatanje o ljudskoj bedi i nepradi približava ga više romantizmu nego realizmu - svaki bol, pa i njegov, postaje ‚‚svetski bol''. A opet, njegovo relativno poimanje kategorije zla, afirmacija gradskog života i estetika ružnog, potpuno ga odvajaju od prethodne romantičarske tradicije i svrstavaju među prve pesnike moderne poezije.

Volimo li Bodlera?

od **Still_dreaming** Uto Jun 22, 2010 12:01 pm

Litanija Satani

Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,
bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,
ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,
iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,
pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,
sa Smrću, zače Nadu - ovu ludicu ljupku! -,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,
daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice
Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,
gde narodi metala u miru spe dubokom,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti čija krupna šaka od mesečara krije
kolike mu kraj nogu zevaju provalije,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne
kada u pozne sate pod konjske noge padne,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre
pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni
stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što stavljaš u oči i srce devojkama
obožavanje rane i strast za krpicama,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Svećo pronalazača, palico izagnanih,
ispovedniče sviju bundžija, povešanih,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,
iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

od **Maja** Uto Jun 22, 2010 5:58 pm

Madrigal triste

Que m’importe que tu sois sage?
Sois belle! et sois triste! Les pleurs
Ajoutent un charme au visage,
Comme le fleuve au paysage;
L’orage rajeunit les fleurs.

Je t’aime surtout quand la joie
S’enfuit de ton front terrassé;
Quand ton coeur dans l’horreur se noie;
Quand sur ton présent se déploie
Le nuage affreux du passé.

Je t’aime quand ton grand oeil verse
Une eau chaude comme le sang;
Quand, malgré ma main qui te berce,
Ton angoisse, trop lourde, perce
Comme un râle d’agonisant.

J’aspire, volupté divine!
Hymne profond, délicieux!
Tous les sanglots de ta poitrine,
Et crois que ton cœur s’illumine
Des perles que versent tes yeux!

Je sais que ton oeur, qui regorge
De vieux amours déracinés,
Flamboie encor comme une forge,
Et que tu couves sous ta gorge
Un peu de l’orgueil des damnés;

Mais tant, ma chère, que tes rêves
N’auront pas reflété l’Enfer,
Et qu’en un cauchemar sans trêves,
Songeant de poisons et de glaives,
Éprise de poudre et de fer,

N’ouvrant à chacun qu’avec crainte,
Déchiffrant le malheur partout,
Te convulsant quand l’heure tinte,
Tu n’auras pas senti l’étreinte
De l’irrésistible Dégoût,

Tu ne pourras, esclave reine
Qui ne m’aimes qu’avec effroi,
Dans l’horreur de la nuit malsaine
Me dire, l’âme de cris pleine:
‘Je suis ton égale, ô mon Roi!’

od **zanesena** Čet Jun 24, 2010 7:16 am

Buntovnik

Besan Andjeo kao orao stremi s neba,
za kosu nevernika hvata, drma ga lako
i kaze: "Ja cu tebe nauciti sta treba
da cinis! Ja, tvoj dobri Andjeo, zelim tako!

Znaj da voleti valja, nenamrstena cela,
glupog i grbavog, siromasnog i zlog,
te da prostreti mozes sva milosrdna dela
pod noge Hristu poput cilima blistavog.

Ovo je ljubav! Pre no sto ti srce otupi,
Bozijom slavom pali svoj zanos, greh iskupi:
ovo je Strast istinska sto trajno sve ocara!"

Kaznjavajuci istom zestinom kojom voli,
Andjeo prokletnika dzinovskom rukom skoli;
al' ovah samo "Necu" i "Necu!" odgovara.

od **lunja** Uto Sep 21, 2010 9:48 am

Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Šarl Bodler Albatros

od **lunja** Uto Sep 21, 2010 9:49 am

Čergari na putu

To proročko pleme sa zenama plamnim
krenulo je juče, s decom u naručju;
najmanju, da smire njihovu glad vučju,
ponele su majke na dojkama tamnim.

S rukom na oružju idu uz njih ljudi,
uz čeljad skutkanu u povorci kola,
što im za žudnjama pogled nebom bludi
i od tog umoran pun je setna bola.

Zrikavac iz svoga skrovišta u pesku
čim ih spazi, pesmu otpoče da vije;
Kibela ljubimce dočeka u blesku:

zbog njih cveta stepa, vir iz stene bije, -
zbog tih lutalica što im zene plamne
otvaraju carstva buducnosti tamne.

od **lunja** Uto Sep 21, 2010 9:50 am

Živa buktinja

Stupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
Što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

od **chegirl** Čet Okt 14, 2010 8:06 am

Mene je ovaj njegov predgovor fascinirao,rec je o predgovoru za knjigu -Djavo perveznosti-E.A.Poa

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto, ostajemo. Malo pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.“

od **ces@ric@** Pon Nov 15, 2010 1:04 pm

JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? a zatim noć! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala!

od **polly88** Sre Sep 28, 2011 10:05 pm

Stranac

- Koga najvoliš, zagonetni čovječe? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove riječi.
- A domaja?
- Ne znam pod kojom je širinom smještena.
- Ljepota?
- Rado bih je volio, da je besmrtna božica.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što vi mrzite boga.
- Pa što onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... Oblake što prolaze... Ondje... Divne oblake!

od **polly88** Čet Okt 06, 2011 5:35 am

Ja te obožavam

Ja te obožavam kao nebo noću,
o posudo tuge, i tvoju mirnoću.
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
pa i makar mislim da te tama šalje
da bi ironično razmak povećala
što ga je do neba već priroda dala.
U divljem naletu nasrćem i skačem
i k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga u očaju slijepom,
čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

od **Still_dreaming** Čet Dec 08, 2011 12:17 pm

Proklet bio zauvek prvi zanesenjak

Proklet bio zauvek prvi zanesenjak
Koji se u gluposti svojoj opi htenjem
Da jalov čvor razmrsi, kom nema rešenja,
I da tajnu ljubavi meša sa poštenjem

Jer ko god o mističnom skladu nekom bunca
Gde se mrak sjedinjuje sa svetlošću vrelom
Neće ognjem ljubavi, tog crvenog sunca,
Nikada da ogreje obamrlo telo!

Ta opora jalovost vaših bludnih slasti
Kožu vam sasušuje, žeđ vaš jače mori,
I na vetru pomamnom pohotne vam strasti
Ko stara se zastava vaša put viori.

Kao vuci lutajte, duše raskalašne,
Daleko od naroda živih, pustinjama;
Idite za pozivom svoje kobi strašne,
Bežeći od beskraja koji je u vama!

od **polly88** Ned Dec 25, 2011 12:51 am

"Ako je ova ili ona grupa drveća, brda, voda ili kuća, koju nazivamo pejzažem, lijepa, ona to nije sama po sebi, nego po meni, po mojoj vlastitoj milosti, po ideji i osjećaju koje joj ja pridajem."

od **chegirl** Pet Maj 11, 2012 7:21 am

Treba uvek biti pijan.
Sve je tu: i početak i kraj mudrosti.
Da ne biste osećali strašno breme Vremena
koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji,
treba da se opijate bez predaha.
A čime?
Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja.
Ali opijajte se.
Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate,
na zelenoj travi u nekom jarku,
u sumornoj samoći svoje sobe probudite,
kad je pijanstvo već
popustilo ili nestalo,
zapitajte vetar,
talas,
zvezdu,
pticu,
časovnik,
sve što juri,
sve što huči,
sve što peva,
sve što govori,
zapitajte koji je čas;
i vetar,
talas,
zvezda,
ptica,
časovnik,
odgovoriće vam: “Čas je da se opijate!
Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena,
opijajte se bez prestanka!
Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja”

Opijajte se – Šarl Bodler

od **polly88** Sub Jul 14, 2012 9:49 pm

Vampir

Ti, što si ko ubod igle
Kroz jadno mi srce prošla,
Što si kado da su stigle
Sve vještice ludo došla.

Da mi duh u negve stežeš
I da stvoriš ležaj sebi,
- Bestidnice, što me vežeš
Da me đavo bolje ne bi,

Ni igraća ne bi kocka,
Nit' se pjanom žeđa gasi,
Nit' crv tako leš svoj bocka,
- Prokleta, prokleta da si!

Molio sam sve bodeže
Moju da slobodu vrate,
Molio sam sve otrove
Kukavstvo da moje skrate,

Al' svatko mi je rekao
Pun prezira nekog zloga:
Slobodu od ropstva svoga,

Jer za takve nema mira!
Sam si svoju bol skrivio,
Sam bi opet oživio
I ljubio svog vampira!

od **ThePoet** Sre Jul 18, 2012 11:57 am

STRVINA

Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod gusto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

od **Still_dreaming** Uto Okt 08, 2013 11:33 am

Himna lepoti

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! i dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li - o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

od **Still_dreaming** Uto Dec 10, 2013 12:51 pm

San radoznala čoveka

Poznaš li ko ja užitak što guši,
Kažu li za tebe: ‚‚Gle osobenjaka!”
- Ja sam umirao. U mojoj se duši
pojavio užas, al i želja jaka;
strah i živa nada na mene se ruši.
Sve kako klepsidra sipa zrnca laka,
Muka sladi usta premda ih i suši;
Od poznatih stvari daleko je svaka.
Bio sam ko dete željno pozorišta
Što spušteni zastor mrzi kao ništa!
Konačno je hladna istina preda mnom;
Mrtav bez čuđenja. Strašno svetlo šalje
Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?
Podigli su zastor i ja čekam dalje

od Sponsored content

Šarl Bodler

Šarl Bodler

Šarl Bodler - Litanija Satani

Šarl Bodler - Madrigal triste

Šarl Bodler - Buntovnik

Šarl Bodler - Albatros

Šarl Bodler - Čergari na putu

Šarl Bodler - Živa buktinja

Re: Šarl Bodler

Šarl Bodler - Jednoj prolaznici

Charles Baudelaire - Stranac

Charles Baudelaire - Ja te obožavam

Šarl Bodler - Proklet bio zauvek prvi zanesenjak

Re: Šarl Bodler

Šarl Bodler - Opijajte se

Charles Baudelaire - Vampir

Šarl Bodler - Strvina

Šarl Bodler - Himna lepoti

Šarl Bodler - San radoznala čoveka

Re: Šarl Bodler