Duško Radović

ISKUŠAVANJE BESMRTNOSTI (18)

DUŠKO Radović je, kao srećan gost života, prolazio gradom, kao da ide na Slavu.

Slava je bila i za onoga ko bi ga sreo, makar se posle za njim samo osvrtao.

Stalno u trci za srećnim iznenađenjima, svakog jutra je počinjao s namerom da obraduje ljude. A svake večeri nije znao koliko je uspeo.

Nikada od sebe nije tražio mnogo, da ne bi bio zadovoljan onim što je postigao.

Druženje mu je bilo najlepša vrsta provoda.

Zato je češće viđan da šeta sam. "Čovek ćutljiv i namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli".

I tako nam je odlazio, govoreći: "Mislim da sam ja ipak srećan čovek, mada to ne mogu da dokažem nekim argumentima iz svoga života".

Na polaganju urne sa pepelom tragično preminulog Branka Ćopića bio sam postranični svedok razgovora Dušana Radovića i Vase Popovića, u Aleji velikana.

- Ala se lepo srećemo... - rekao je Duško, s gorkim osmehom, sa tamnom senkom.

- Ko ti je kriv, kad ne svraćaš na piće! - uzvratio je Vasa.

- Šta misliš, ko je sledeći? - kušao je Duško samu sudbinu.

Vasa je slegnuo ramenima, bez odgovora. Nije mu bilo do takvog pitanja. Tako je Radović, i sam zatečen neugodnim pitanjem, kao da ga je neko drugi iz njega postavio, morao na njega da odgovori: "Samo da nas dva ne vučemo palidrvca. Jedno mora biti kraće".

Kada sam ga video posle teških operacija, pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio - crnohumornim rečima: "Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti".

ZANEMEO sam, tako, da je njemu bilo neprijatno!

"Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče".

Terao je crne misli s mišlju na sunce. Želeo je da ode na more, da se oporavi, ako se bude dalo: "Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar".

Poslednji put kad sam sa njim razgovarao, dao mi je neke svoje knjige za decu posvećujući ih svim sadašnjim i budućim Vitezovićima, uveren da će se uz dvoje, roditi još dvoje. Prateći me pored obezbeđenja Studija B, rekao mi je: "Kroz život sam prošao kao kroz samoposlugu. Sve što sam uzeo platio sam".

A kad je Dušan Radović odlučio da iskuša besmrtnost, ispratili smo ga tamo gde se živi i mrtvi dozivaju sa plačem, u Aleju velikana i ne sluteći da nam je ostavio testament o plakanju, svojevrstan etički i filozofski spis o plaču i tuzi:

"Skromni ljudi stidljivo plaču, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaču, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka, ni pravih suza. Lako plaču samo zaboravni. Ima onih koji nikada ne plaču, koji čuvaju suze za svaki slučaj. Malo je života za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo života".

OŽALILI smo ga, jer nismo znali za njegovu opomenu:

"Ne plačite za boljima od sebe, čuvajte suze za ozbiljne prilike!"

Otišao je u besmrtnike, ostavivši nam mogućnost da se uveravamo koliko je bio u pravu:

"Ne znamo kako će se ovo završiti. Mi stariji ćemo se nekako izvući, jer nećemo biti tu".

Otišao je bez očaja koji će nas stići. Testamentarno nam je ipak ostavio:

"Pomreše svi čestiti i pošteni i nema više nikoga da nas bude sramota".

Sve što je Dušan Radović pisao i govorio bilo je jednostavno, kratko, jezgrovito i istovremeno, mudro i ljudsko.

Za potrebe Vase Popovića, i njegove "Leve strane" i ispisao je šturu autobiografiju, u kojoj je sebe smatrao slučajem. Primetan je njen kraj:

"Smislio sam i epitaf za moj slučaj: Mnogo je više razumeo nego što je znao".

"Svako ima nekog koga nema", pisalo je u jednom in memoriam.

BOŽANSKE PESME

NA GROBLJU, Ršumović je svoje tužno slovo završio ovako:

"Dušan Radović je stalno nosio kišobran da se brani od pasa. Odsad ga od pasa moramo braniti mi".

"Manje je mrtav, nego što je ljudima obično suđeno", rekao je Brana Crnčević, otkrivši bistu Duška Radovića, oktobra 1985. u Pozorištu "Duško Radović" (Zarinov rad).

Meni se sve čini da on nije ni umro ni živeo, već da smo ga sanjali da je među nama, po njegovom duhu i njegovim pesmama, koji su bili božanskog porekla, pa su tako i do nas stizali:

"I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti iz obzira prema onima koji će umreti".

O TUŽNOJ PESMI (19)

DUŠAN Radović nije uopšte poređen sa Žakom Preverom.
A mogao se, možda, najviše sa njim porediti.
Ne može se govoriti ni o kakvom uticaju Žaka Prevera na Dušana Radovića kao mlađeg i kao pisca u jeziku manjeg naroda.
Može se, međutim, govoriti o frapantnoj srodnosti stvorenog.
Žanrovi im se skoro podudaraju, malo je žanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobličili.
Radoznalost im je ista.
U raznovrsnosti se mogu takmičiti.
Toliko je neočekivanosti i kod jednog i kod drugog.
Ni jednom ni drugom se ne mogu omeđiti prostori književnog svaštarenja.
Bilo šta da su radili - to je u sebi imalo mnogo neodoljivog.
Emisija iz kulture "Petkom u 22" Televizije Beograd završavala se poezijom. Umetnik, naučnik ili poznata javna ličnost birao bi jednu "svoju" po duši, pesmu domaćeg pesnika i obrazlagao svoj izbor. Tako je u petak 11. septembra satiričar Vlada Bulatović Vib izabrao "Tužnu pesmu" Dušana Radovića. Svoj izbor Vib je ovako obrazložio (tekst nije objavljen u Vibovim "Sabranim delima", pa je prilika da se u ovoj knjizi sačuva):
"Bio sam u prilici da izaberem jednu pesmu, po srodnosti, onu koja mi leži, koju volim...
Zašto je u moj izbor ušao Dušan Radović i njegova `Tužna pesma`?
Ja sam iz generacije (nešto mlađe od Radovića) koja je, kao i on, volela Čehova, i to Čehova iz njegove priče `Tuga`. (U njoj, siromašni kočijaš celog dana saonicama prevozi gospodu i uzaludno pokušava da im se izjada, da im kaže: `Umro mi je sin`. Na kraju dana, tek u štali, svojoj kolibi, uspe da iskaže bol. Samo ga je ona saslušala i razumela.).
Taj humor od fine vrste ponovo sam otkrio u pesmama Dušana Radovića, u pesmama za decu.
On je dokazao da za decu može da piše samo čovek koji ima pameti na pretek, da književnosti nema za velike i male, da ima samo dobre književnosti.
U našem pesništvu Dušan Radović nije samo izvanredan pesnik, već i škola duha. NJegov pristup deci je sasvim drugačiji. On im se obraća sa "poštovana deco". Radović zna da su deca dragoceni ljudi, da se njima može i sme sve reći. Ona za njega nisu kolači. Ne stavlja ih u oblande. Ne zasipa ih šećerom. Ne lepi im na oči šarene laže.
S njima se igra u životu i igra života, koji ih čeka i u kojem već jesu.
Oslobodio je poeziju tepanja: cuci-buci, caca-maca, tog odvratnog stihoklepstva u stilu: `na šta zaudara konj, to se zove vonj, ono što miriše - to je o d’kolonj`.
Radović ne nudi deci so za pamet. Samo im pravi najlepše klikere za glave i, usput, uči kako da se njima igraju.
`Tužna pesma` i Radović vraćaju nas Čehovu i njegovoj priči `Tuga`.
Kao pravi pesnik, on deci peva i o tuzi, usamljenosti i starim bićima, koja nisu imala nikoga na svetu, ni mamu, ni tetu, a morala su da vole, da brinu i hrane nekog živog stvora, pa makar to bilo i `belih mačaka šest`. Jer one miševe nisu umele da vole i uginule su od tuge za starom gospođom Klarom.
Neka deca znaju da je samoća jedna od kazni života. Svako može biti osuđen na samoću.
Često sam čitao ovu pesmu i prisećao se jednog lepog pisma, jedne druge gospođe, gospođe De Sevinje, koja kaže:
`Danas je umro baštovan Ruo. Sve ruže su za njim patile`.
Eto kako se dobre poezije naslanjaju jedna na drugu. I u krvnom su srodstvu sa uzvišenim duhom.



DAH VREMENA

I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o čemu je želeo da govori, bez ikakvih demagoških ambicija... O tome svedoči mnoštvo njihovih zajedničkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protiv zloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proračuna.
Prever je svakog jutra sebi govorio: - Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd. A i šire!
Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost.
Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena.
I Radović i Prever su svoje očaje bojili humorom.
I Prever i Radović su za poeziju neizbežni patos zatrpavali ironijom.


KRAJ

"Evo nas u petkovom jutru, sa petkovim suncem na lepom petkovom nebu. Ovako su nekada izgledale samo nedelje i praznici, i to retko. A danas, evo, i petak blista vedar i ozaren."

Kukali smo za šansama: dajte nam šanse, stvorite nam uslove, pružite nam mogućnosti, pa ćete videti šta znamo i možemo.
I najbolje smo izgledali tada, dok nismo imali mogućnosti.
Bolji uslovi su nas samo kompromitovali.
Neke važne stvari ne zavise samo od uslova, nego i od nas samih.

Parče kralja

Bio jednom jedan kralj. Ne ceo već samo tri frtalja. Tri frtalja kralja.
Falio mu frtalj da bi bio kralj.
Tri frtalja kralja – to još nije kralj. To je tri frtalja kralja.
Gde da nađe frtalj?
Frtalj kralja? Ima li gde frtalj kralja? Imali su negde celog – nemaju ga više.
Gde imaju – ne krnji im se. Daju li frtalj svoga kralja, ostade im tri frtalja. Tri frtalja kralja – to nije kralj.
Gde da nađu frtalj? Ima li gde frtalj kralja?
Srećom, nađe se u jednoj dobroj zemlji – kralj i po. Kralj i po, to je više nego kralj. To je kralj i po. Kralju i po – reče tri frtalja kralja – biste li mi dali frtalj, da postanem kralj?
- Vrlo rado – reče kralj i po. – Dohvatite malj, odvalite frtalj.
Ja sam kralj i po. Frtalj manje, frtalj više – ne menja stvar.
Tri frtalja kralja prihvati se malja i raspali kralja i po.
Pade kralj i po u čkalj – odvali se frtalj.
Tri frtalja kralja uze frtalj od kralja i po i postade kralj.
Kralj i po postade kralj i frtalj, što je još uvek više,
a ne manje nego samo kralj.