Anegdote o poznatima

Austrijski kompozitor Anton Brukner bio je veoma nespretan u ophođenju sa ženama. Na jednoj večeri veoma malo se interesovao za ženu koja je sedela pored njega. Dama je htela da privuče njegovu pažnju pa mu je rekla da se te večeri baš zbog njega lepo obukla, a on to i ne primećuje. Tada ju je Brukner pogledao i rekao:
- Što se mene tiče, uopšte nije bilo potrebno ni da se oblačite, gospođice!

Kada je Bil Gejts jednom bio u jednom restoranu, konobaru je ostavio napojnicu od 5 dolara. Primetio je da konobar ima čudan izraz lica i upitao ga u čemu je problem.

Konobar mu je odgovorio da mu je čudno što mu je on dao napojnicu od samo 5 dolara, dok je njegov sin za stolom pored ostavio čak 500 dolara.

Bil Gejts mu je odgovorio sledećim rečima:

‚‚On je sin najbogatijeg čoveka na svetu, a ja sam sin drvoseče.”

Slavni italijanski slikar i vajar Mikelanđelo Buonaroti (1475–1564) jednom je vešto izvrgao ruglu svoje neprijatelje. Naime, neka njegova skulptura toliko je oduševila slikara Rafaela (1483–1520) da je ovaj njenog autora uporedio s velikim grčkim vajarima Fidijom i Praksitelom. Buonarotijevi neprijatelji su, međutim, Rafaelovo mišljenje osudili kao neosnovano preterivanje. Tada je Mikelanđelo u zemlju zakopao svoj kip Amora i zadržao samo njegovu odlomljenu ruku. Posle izvesnog vremena kip je otkopan i svi umetnikovi neprijatelji proglasili su ga za antičko delo, uz put dodajući da Mikelanđelo nikada ne bi mogao tako nešto da napravi. Kada su klevetnici završili, veliki umetnik pokazao im je skrivenu ruku i tako im na najbolji način „zapušio usta”.

Na novinarsko pitanje kako se oseća kao slavan pisac, kome će uskoro izaći i sabrana dela, Branko Ćopić (1915–1984) ovako je odgovorio:
– Pomalo kao slavni pokojnik. Ali, i pored toga, moram da plaćam kiriju, struju i druge svakodnevne životne dažbine. Ipak, okružen takvim poštovanjem, počeo sam sebe da oslovljavam sa vi... Prije nekoliko dana otišao sam svom berberinu da me ošiša. Njegova pomoćnica, koja ide u večernju školu, vidjevši me, radosno je rekla:
– Sve sam o Vama umela da odgovorim profesoru. Kad ste rođeni, koje ste knjige napisali, samo nisam znala godinu kada ste umrli...

Čuvenog engleskog slikara Vilijama Hogarta (1697–1764) jednom je neki bogat, a veoma škrt plemić zamolio da mu za svečanu dvoranu nove palate naslika ogromnu fresku prelaska Jevreja preko Crvenog mora. Slikar je za rad zatražio sto zlatnika, a plemić mu je ponudio samo dvadeset. Tada mu je slikar rekao:
„Pošto sam u neprilici, preuzeću posao i za taj novac, ako mi platite unapred.”
Primivši novac i ključ od dvorane, otišao je i našao molera. I pre nego što je plemić idućeg jutra ustao, čitav zid dvorane bio je premazan crvenom bojom. Tada je Hogart pozvao gazdu i rekao mu:
„Posao je obavljen.”
„Šta je obavljeno? Šta ovo predstavlja?”
„Crveno more.”
„Crveno more? A gde je onda faraon sa svojom vojskom?”
„Udavio se”, uzvrati mu slikar.
„A deca Izraela?”, preblede plemić.
„Oni su već na drugoj strani i nemoguće ih je videti”, spremno mu je odgovorio slikar.

Kažu da je slavni slikar Pablo Pikaso jedne večeri došao suviše rano kući i u stanu zatekao lopova koji je odmah pobegao. Policajci, koji su posle slikarevog poziva brzo stigli, pitali su ga kako je lopov izgledao.

Čuveni kubista na to se latio slikarskog bloka i rekao im:

- Mogu da vam ga nacrtam.

Policija je Pikasov crtež fotografisala, umnožila i razaslala poternice. Osam dana kasnije slikara su iz policije obavestili da je, na osnovu njegovog crteža, na raznim mestima viđeno više sumnjivih tipova: dva majmuna, mašina za pranje veša, zebra, dva upaljača i tramvaj.

Poznati filolog i lingvista, Aleksandar Belić, bio je vrlo kratkovid. Jednom prilikom, dok je ručao u kafani, nagnut nad tanjirom, seckao je meso i pažljivo prebirao po komadićima. Videvši to, Stevan Sremac ga je pitao ‚‚Šta radite?"

Kad mu je Belić odgovorio da ruča, Sremac mu je rekao ‚‚Ja sam mislio da opravljate sat".