Najviše me je povredilo...

Povredilo me je to što je moja "najbolja" drugarica promenila sebe zbog nekih drugih. Pričala sam, ali kad nema ko da vas sluša, uzalud je svaka priča. Oprostila sam, naravno, ali više nije isto...

Povrijedi me mnogo toga. I to ne volim kod sebe. Najvise me mogu povrijediti ljudi do kojih mi je stalo i u koje sam vjerovala i sve im dobro kod sebe dala, ma dusu svoju.. Najvise me povrijedi kad reciprocitet izostane..zapravo, ne reciprocitet, nego SVE! Kad sve izostane..kad se ono sto sam davala kao da nije ni desilo...uzeto zdravo za gotovo, kao normala...
Al zato dijelim čistke, tiho i u svojoj glavi. Postanem hladna, tvrda i nepristupacna. Nek su zivi i zdravi, nek sve imaju, al od mene ce vise dobit "sipak"!

Povredilo me je to što pojedini ćute i ne pričaju ako im zasmeta nešto pa posle ispadne belaja oko sitnice...

Povredjuje me, stalno, to sto me lazes.

Povređujem samu sebe najviše, a drugi su me povređivali jer sam im to dopustila.
Sebi mnogo teže opraštam nego drugima, što je totalni apsurd, ali jbg..
Mada opet,sve je to isto jer sam ja ta koja je dopustila...

Povrijedila me laz...
Nedostatak hrabrosti da se u oci kaze ono sto se i misli...
Oprastati vise ne mogu....

Tesko mogu izdvojiti jednu stvar za koju bih rekla da me najvise povrijedila. Uglavnom, najvise me povrjedjuje izdaja bliskih osoba, kad se na nekog oslonim, a on mi izmakne stolicu...

Tacno @Cesarice, tesko je izdvojiti jedno povredjivanje. Dozvolimo mnogo, pa nas povredjuju, treba biti oprezan sa svima.

Povređujem samu sebe najviše, a drugi su me povređivali jer sam im to dopustila.
Sebi mnogo teže opraštam nego drugima, što je totalni apsurd, ali jbg..

Ovo i ja radim sebi...dozvolim mnogo sebi, pa me neki povrede, da bi ja sama sebe jos vise povredjivala (naravno ne fizicki, vec postajem pomalo depresivna posle svega)
I uvek oprostim svima, samo sebi ne.
To nazalost nikako ne mogu da promenim kod sebe.

Osjecala sam se povrijedjena u raznim situacijama. Kada bi me prijatelji iznevjerili kada se tome najmanje nadam, neuzvracene ljubavi, neiskrenost, laz. Nekima sam oprostila, nekima i nisam. Ono sto je cudno je kako malo covjek nauci godinama. Ja sam nekako smatrala kada sam prosla dvadesete da sam sazrela, i da me, samim tim, niko vise nikada ne bi trebao biti u stanju povrijediti. Jedno vrijeme nisam radila, pa sam prakticno bila u kontaktu samo sa suprugom, i moram priznati da me je taj period zivota razmazio. Zaboravila sam kako ljudi mogu biti okrutni.



Sada vidim da mi se i dan danas zna desiti da se razocaram. I takve ce se situacije sigurno desavati dok god aktivno zivim zivot i mijesam se sa ljudima.

Slušala sam stare ljude da ih najviše boli kad ih deca povrede.Čitajući Cesaricinu temu "posavetujte me"vidim da dozvoljava previše ocu, verovatno da ga ne bi povredila.Čak nisam ni slovo napisala na toj temi, jer se plašim da ne pogrešim.No to nije tema
Ovih dana, polako se oporavljam od Markovog monologa koji je održao meni.Mlad je, ne razmišlja, ne snalazi se,a ne dozvoljava mi mnogo toga.Verovatno tako treba.
Sa mnogima sam pričala, piatala dal sam "kriva" i šta sam pogrešila što sam njegovoj devojci čestitala slavu.Kažu da nisam, a ja osećam užasan teret, jer su njih dvoje imali problem zbog toga.A, ja to ne želim.
Elem,devojka je iz nekog sela kod Loznice.Okrenula sam njen broj mobilnog da joj čestitam slavu.Nije bila dostupna.Onda sam okrenula fixni.Javio se njem otac, koga naravno ne znam, niti ikoga znam od njenih.Čestitala sam slavu i tražila njegovu ćeru.Nije mogla da mi se javi, javila se kasnije.Gde sam ja po boji glasa primetila da nešto nije ok mislila sam da je umorna.
Inače, ne bih ovo uradila, da nisu poslali po Marku (bio je na doček slave) mnogo toga nama.Neprijatno sam se osećala kad je sve to stavljano na sto.Naravno to veče smo se svi zezali, da bih ja sutradan pozvala i čestitala slavu.
Uveče mi je postavljeno pitanje "Sa kojim pravom ja okrećem njen fixni,kome čestitam slavu, znam li te ljude i zašto nisam pitala da l da l SMEM da okrenem taj broj"
Razumem sve, samo nerazumem šta sam ja to toliko loše uradila.Inače njih dvoje su u vezi godinu i ipo.Ona je često kod nas.Njeni to znaju.Upravo zbog svega napisanog sada ni dan danas mi nije jasno koga sam ja povredila kad sam okrenula taj broj.
Što sam i pitala klinca.
Dobila sam odgovor da više nikada ne okrenem taj broj.

p.s. danas mu devojka dolazi, to je dete bez kog ne može moje dete, a ja ću biti ista kao do sada, samo da zaboravim onaj monolog.

Ja sam neko ko se prilično teško otvara, čak i najbliskijim osobama, jer uvek imam utisak da zamaram.
Jednom smo moj dečko i ja bili dovezli mog ćaleta do bolnice, koja je u drugom gradu, pa smo šetali čekajući da završi sa pregledom. Valjda me je ta atmosfera i podsetila na moje dane provedene u toj istoj bolnici. Počela sam da pričam, slike su mi same dolazile iz onog najudaljenijeg dela podsvesti. Mrzela sam tu bolnicu, mrzela sam što sam ostajala sama, taj osećaj bespomoćnosti me je dugo pratio. Osetila sam da mogu da mu kažem, htela sam to. On je u jednom trenutku zastao nasred ulice, otišao do izloga, prokomentarisao cenu nekog tehničkog artikla koji može da se nađe povoljnije tamo i tamo... Ućutala sam i nisam htela da nastavim, a on nije ni iz pristojnosti to tražio.
Bila sam mu zahvalna što je pristao bez razmišljanja da nas poveze, bila je to velika usluga, ali sam ostala preneražena činjenicom da me ne sluša. Ne time, zapravo, već činjenicom da ne ume da prepozna trenutak. Od tada se naši razgovori svode na prognoze o vremenu, poslu, svakodnevnim stvarima. Nisam uspela to nikada da svarim, a i više puta me je na to podsećao - na isti način, skrećući intimni razgovor na neku banalnu temu.

Joj, Liz, meni je to grozno. Moja prijateljica je jednom prilikom takvo nesto napravila i tako sam je napala da je od tog vremena postala mnogo obzirnija, sama pita i zapocinje tu temu. Bilo joj je zaista krivo, a ja sam tad bila ljuta i povrijedjena i smatrala sam da je bitno da joj to i kazem.
Moj momak zna da saslusa neku takvu pricu, pa da onda skrene s teme. To mi i ne smeta, jer najcesce samo imam potrebu reci, a ni sama ne znam sta bi na to sve neka druga osoba trebala reci.

Moja maceha to cesto radi, ali me to vise ne vrijedja posto sam joj pocela vracati istom mjerom

Baš tako - znam da oni ne mogu dugo da slušaju, ali bar da sasluša. Moja je greška što mu nikada nisam rekla kako mi to smeta, ali sam isuviše bila zapanjena činjenicom da to treba nekome objašnjavati.

Eh, Lizo, mislim da su muškarci ipak malo različiti od nas u tom pogledu. Ja, na primjer, baš volim kada mi neko priča o svojem problemu jer osjećam da se u tom trenutku zbližujemo i otvaramo jedni prema drugima. Neki ljudi to medjutim doživljavaju kao neku depresivnu priču, koju što prije treba promijeniti u neko veselo ćakulanje.

Jedna od stvari je ta što sam shvatila da mi je jedna od boljih prijateljica postala (bila?) manipulator.Što sam i ja padala na te neke stvari, ali je u jednom momentu baš bilo kristalno jasno. I tu nema mnogo objašnjavanja, samo sam se udaljila, povukla, momentalno izbrisala iz kruga meni bliskih ljudi.

Što sam za njega, na kraju, ipak ja bila kriva za sve.

...sto prije smrti dozivis da vidis sebe kako fizicki propadas.

Što sve to smatram izdajom. Da, izdao me je. Svešto sam mislila da imam više nemam, a za sve je kriv on sa svojim izborima i načinom... I ja više nisam imala drugu opciju. Dovoljnoje bilo svega. A s vremena na vrijeme mi se javi bijes, zbog svega što se desilo, iako znam da nikad nije htio da me povrijedi, da nije bilo loše namjere. Ipak, sve je otišlo predaleko i ostala sam bez snage i izgovora i pravdanja i navikavanja i opravdavanja.