Stevan Raičković

od **Still_dreaming** Ned Dec 26, 2010 1:28 pm

Stevan Raičković, srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini došao je u Beograd, gde je jedno vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radio kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću ‚‚Prosveta". Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. ‚‚Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama 'samo materijalni okvir za one suštine koje sam nameravao da izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno misaono i lirsko jezgro."

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu je prva zbirka pesama ‚‚Detinjstvo", da bi već sledećom knjigom pesama ‚‚Pesma tišine" iz 1952. bio primećen. Najpoznatije su mu zbirke: ‚‚Pesma tišine", ‚‚Balada o predvečerju", ‚‚Kasno leto", ‚‚Tisa", ‚‚Kamena uspavanka", ‚‚Prolazi rekom lađa", ‚‚Slike i prilike" i druge. Objavljivao je pesme u ‚‚Književnosti", ‚‚Mladosti", ‚‚Književnim novinama" i u ‚‚Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka ‚‚Veliko dvorište", a zatim zbirka pesama ‚‚Družina pod suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu ‚‚Neven". Poema ‚‚Gurije" bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih (Ana Ahmatova, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka) i slovenskih pesnika (‚‚Sedam ruskih pesnika" i antologiju ‚‚Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i ‚‚Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom, českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku...

‚‚U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik."

Ostala dela:
Knjige pesama: ‚‚Kamena uspavanka'' (1963), ‚‚Stihovi'' (1964), ‚‚Varke'' (1967), ‚‚Zapisi'' (1971), ‚‚Zapisi o crnom Vladimiru'' (1971), ‚‚Slučajni memoari'' (1978), ‚‚Točak za mučenje'' (1981), ‚‚Panonske ptice'' (1988), ‚‚Monolog na Topoli'' (1988), ‚‚Svet oko mene'' (1988), ‚‚Stihovi iz dnevnika'' (1990), ‚‚Fascikla 1999/2000'' (2001);
Poetski i prozni zapisi: ‚‚Čarolija o Herceg-Novom'' (1989), ‚‚Suvišna pesma'' (1991), ‚‚Kineska priča'' (1995);
Proza: ‚‚Intimne mape'' (1978), ‚‚Zlatna greda'' (1993);
Esejistički i memoarski tekstovi: ‚‚Beleške o poeziji'' (1978), ‚‚Portreti pesnika'' (1987), ‚‚Dnevnik o poeziji'' (1990), ‚‚Dnevnik o poeziji II'' (1997), ‚‚Nulti ciklus'' (1998), ‚‚U društvu pesnika'' (2000), ‚‚Slova i besede'' (2000), ‚‚Linija magle'' (2001), ‚‚Monolog o poeziji'' (2001);
Knjige za decu: ‚‚Krajcara i druge pesme'' (1971), ‚‚Vetrenjača'' (1974), ‚‚Male bajke'' (1974);
Poetski prepevi: ,,Šekspirovi soneti'' (1964), ,,Šest ruskih pesnika'' (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom ,,Sedam ruskih pesnika'', Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), ‚‚Slovenske rime'' (1976), ‚‚Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka'' (1990);
Autobiografija: ‚‚Jedan mogući život (Homo poeticus)'' (2002).

Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven“, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“, kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

Stevan Raičković preminuo je 6. maja 2007. godine u Beogradu, u 79. godini.

od **Still_dreaming** Ned Dec 26, 2010 1:36 pm

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vrijeme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš…

od **Still_dreaming** Ned Dec 26, 2010 1:43 pm

Koračam dugom ulicom

Koračam dugom ulicom ka tebi.

Zastanem na po puta kad shvatim
Da me ni druga polovina ne bi
Odvela u kraj s gradom nepoznatim.

Stojim, a mislim da idem, u sebi.

Ili polako stignem do predgrađa
U kome mi je sve neznano kao
Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa
Se vidi s' jednog ugla gde sam stao
I sunce što se gasi ili rađa.

Dođe do mene glas da su me mnogi
Koji me znaju već unavideli:
Smeju se kao u novoj eklogi
Kako se čudno gubim mesec celi
Ili da sam se privoleo drogi.

Prođe još jedan dan za koji vele
Da je običan bio: videše me
Gde se u uskoj ulici (kraj skele)
S prolaznicima sudaram sve vreme.

Stojim, a oni da prominu, žele.

Krenuću sutra (ali ne polako)
Do stabla, vode, klupe usred bilja;
Svih mesta gde smo bili nauznako.

Neka svi kažu da lutam bez cilja.

Ja idem prema tebi, makar tako.

od **Still_dreaming** Pon Dec 27, 2010 7:45 am

Ruke bola

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

od **Still_dreaming** Uto Dec 28, 2010 10:37 am

Ti si moj život videla iz bliza

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

od **Still_dreaming** Ned Jan 02, 2011 11:33 pm

Kiša je tako blaga

Kiša je tako blaga, da se pitam:
Nije li neko s visa otkud pada
Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada
Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak bese tesan
A sad se prazni: ulica je šira,
Pravija, crna kao dub netesan
Nagnut ka nebu što se meni spira
Trunke - pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne
Tek dva - tri slova i nestane krišom...

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne
Il takne rame rukom još i tišom...)

Skoro ne gazim: plovim kao barka
Niz tamu i bez kompasa, bez traga,
Prikačen o nit koju vuče Parka
(Dok moje čelo, bez misli, tek draga
Sestrinska ruka kiše - bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,
A topla pri tom: da bih mogo po njoj
Hodati sve do časa sudjenog
I stići onoj ivici potonjoj
Kada u prazno zakorači noga...

od **amaranth** Pon Jan 03, 2011 2:31 am

NEBO

U toj dubini, plavoj
I bez ruba,
Tražio sam, već davno,
Goluba.

Al sve što se iznad diglo —
Nestalo je.
Gore su još samo plave
Boje.

Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom —
Makar oči izgubio, sam
U plavom.

od **Still_dreaming** Uto Jan 04, 2011 2:06 pm

Pesma i smrt

Ova pesma nema oštrih zuba
Sve je u njoj golo - ćutanje i mir
I spori dolazak do poslednjeg ruba
Ispod koga mami hladan dubok vir.

Ova pesma nisu teške reči
Mada malo opor zvuči gusti zvuk.
U njoj nema kapi koja glavu leči
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu
U kojoj se bolno skamenio vuk.
Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim više od nje pomrčinu
I osećam samo teški tamni zvuk
Kako moje ruke vuče u daljinu.

od **Still_dreaming** Ned Jan 15, 2012 11:00 am

Zapisi o crnom Vladimiru

1.

Moja je bolest, izgleda, ipak tuga.
Kad težak boluje, teži je nego teg.
Mart je i ovde sred bolničkoga kruga
U kome kopne: crni Vladimir i sneg.

On kroz lekara kao kroz staklo gleda
I traži pesnika, jedinog za kog zna.
On svojom ranom i tuđoj rani ne da
Da se tišinom, ko korom, zaceli sva.

On hoće pesmu mesto pilula, kapi,
Kad ne pomaže ništa, ni bog, niti lek.
On hoće pesmu - ko kad je pesnik vapi -
Da mu živome il mrtvom produži vek.

On hoće pesmu o tome kako pati,
Kako ga tišti sve i cepa mu se drob
I o tom kako će jednom da se vrati
Na svoju livadu ko kosac ili grob...

od **polly88** Uto Maj 08, 2012 2:38 am

Zlatiborska pesma

Ako se nebo širilo kao plava uteha,
Ako je sunce imalo nešto od tvoga disanja:
Mi smo bili dva bora, tužna, bez greha,
Dve grane što se lome i – ćutanje... dva pitanja

Izgovorena tiho kao kamen da pita
(Tiho, sasvim, da se do besčujnosti čuje),
Skoro nemušta: tako samo pričaju žita
Svoju nejasnu ljubav u vetrovima što huje.

Znam: odvojilo se nešto od svega, ko ostrvo,
I postojalo tako, samovalo, samo;
Ako smo zvali: ljubav – tiho je šumelo drvo
To, na kom je rasla misao da nešto znamo.

Zato su ulazile u nas daljine, one daleke,
Pa oticale lepe kao zvezdano nebo, i gušće,
Od njih su nam ruke bivale po dve nemirne reke
Sa pustim obalama što traže blago ušće.

Ako su trave imale prste koji nas prose
I ptice, iznad, u perju slutile potoke:
Bio sam u tvom oku – krila što se nadnose
Nad vode strašno zelene, izgubljeno duboke.

Dok je mirovalo, u vrhu, oblačje zaustavljeno
Kao podvodno stenje u nebeskoj dubini –
Iz ponoći se dizalo tvoje koleno
I sjalo belu svetlost po tužnoj jednoj tišini.

Pa ako su padine bile dlanovi zaborava
I vrhovi – bez ravnoteže, u čudnom znaku samoće:
Nas su njihala dva mora – nebo i travanj
Na crnom čunu ljubavi gde raste glad i voće.

Zašto smo (ne znam) slutili da noći ne umiru
I verovali u sve to kao u meso i kosti.
O mi smo bili tek dva kamena u viru
Bačena sa tanke grane prolaznosti.