Ponekad mi nedostaje...

...malo vise strpljenja...
...i malo vise razumijevanja (necijeg za mene)...

Okićene kapije prelepim venčićima za Đurđevdan
Jutarnji mir na terasi, cvrkut ptičica, miris cveća...

Da krenem sve ispočetka sa znanjem koje sada imam.

Ono naše vreme.

...mir, spokoj...

...malo vise mene, onakve kakva sam bila prije godinu ili dvije...

...ono kad mi je kao dosadno i ja kukam jer ne znam što ću od sebe! Hoću li to ikad doživjeti? Da mi ne poplavi sudopera onda kad mislim da nemam više nikakvih obaveza.

...malo odmora
Moja jutarnja kafa, sama , u mom kafiću,zanemarujem obaveze,dajem sebi oduška. Snijeg napolju i slučajni prolaznici.

....... lepih reci od pojedinih ljudi.

...neko o čijim problemima neću lomiti glavu, ko ne glumi da je rasterećen i opušten, nego to i jeste, neko ko se ne opterećuje glupostima i u isto vrijeme ne opterećuje mene istim, ko se ne tripuje na patnju i ne laže.

...vise akcije, neki ljudi, i malo lepe prošlosti koja se vratiti nece...

...da me neko ili nešto odušavi, da panem u trans!! Da mi suze idu od smijeha; da ne mogu da spavam od ushićenja, zato što me sjutra čeka nešto uzbudljivo, ili zato što je protekli dan bio odličan; da osjetim leptiriće, tremu... bilo što, pa čak i da se svađam sa nekim dok mi glasa ne nestane.
Samo da pobjegnem iz ove ravnodušnosti.

...moje opsesivno-kompulsivno čitanje. U srednjoj školi sam bio potpuo opsednut čitanjem. Čitao sam knjigu (nekada, ako su manje, čak i dve) dnevno. Sad nemam vremena za to. Čitam samo lektire za fakultet. Nadam se da ću se vratiti svom čitanju kad završim fakultet.

...neka stara ja

Mnogo šta mi nedostaje...
Nedostaje mi tata. Otkad ga nema, narušila se ravnoteža u mom životu. Bio je težak ko crna zemlja, ali je bio tu... Nedostaje mi da živim sama. Još uvek ne mogu da se naviknem na drugačiji sistem. Nedostaju mi neki prijatelji iz Beograda sa kojima se retko čujem, a još ređe viđam. Nedostaje mi inspiracija, nedostaje mi moj ,,zarazni" smeh koji se čuje samo kad sam neverovatno raspoložena i nedostaje mi salsa.

Često period dok su deca bila mala.

Posao koji tražim a "molim Boga" da ga slučajno ne nađem na ovu vrućinu i da rintam za neke bedne parice. 

Vilotić   onakav kakav je kad odemo negde na par dana... nedelja...Ovde kao da ga spopadnu neki demoni, pa se izvitoperi, podivlja i nije u vinklu

Nedostaju mi oni naši dugi razgovori koji nisu bledeli čak ni kada bi noćno nebo bledelo pred svitanje, nedostaje tvoj smeh, tvoj simpatični naglasak. Svaki je trenutak posebno nedostajanje. Nedostaješ. Eto...

...samo neko da me uhvati za ruku i kaže "Idemo." da ne pitam kuda.
...da mogu da udahnem baš onako kao pre, punim plućima.

...vrijeme kad sam se mnogo vise smijala...
...on-jer je razumio moj humor...
...vrijeme koje smo kvalitetno provodili...
...trenuci kad smo cutali...
...njegovi duhoviti savjeti za sve moje sulude zivotne situacije...

...da budem zadovoljna tu đe sam, s' kim sam, da me neka teme ponese da pričam o tome, da ne stajem, da me opčini pjesma koju čujem u tom trenutku, da mi ne fale pare, da je vazduh suv, da mi se baš pali cigareta i da zapalim s merakom, da nikome nije upaljen fejs, viber i ta sranja, da je kafa savršeno slatka i da je šolja velika i lijepa, da se ne pazi šta će se reć, da nemam potrebu (a ne da nemam snage) da bilo kome solim pamet, da niko ne mljacka, cupka nogom i kucka poruke (,,sve te ja čujem'')...

...Porodični nedeljni ručak. Balon sa helijumom. Kecelja i torbica iz obdaništa.
Jedna Maja. Društvo iz kraja. Vreme kad smo svi bili skupa i zabavljali se neobično dobro. Jedna Slavica. Jedan Aleksandar. Podgorica i Gorica. Zagorič.
Market ''Voli'' u Crnoj Gori.
Da se probudim pored nekoga koga volim. Da se zaljubim. Da se od srca nasmejem.

...da upadnem u duboku filozofsku dikusiju sa nekim ko ume da se postavi i u moju poziciju, a da pri tom ne odustane od svog mišljenja samo zato što je razumeo moje viđenje.

...da zajedno pravimo musaku, ljuštimo krompire, luk, pržimo meso, smejemo se, čačkamo se, ljubimo, vičemo jedno na drugo jer smo mrtvi gladni i pomirimo se kad se najedemo. Pa onda da gledamo uz kafu seriju ili film, a onda drugu epizodu uz kokice. I da spavamo zagrljeni ili leđa uz leđa. I nedostaju mi retardirani prstići na nogama koji ujutru vire ispod pokrivača i polubesan pokret pokrivanja kad slučajno malo glasnije udahnem, pa se zbog mekog sna trgne. Ali još uvek treba da mi nedostaje.
...emocija. Bilo kakvih. Nešto lepo da me pokrene. Nešto tužno da me potopi. Bilo šta, samo ne ova šupljina.
...reči, objašnjenja, vazduha.
...onaj Still kog su poznavale samo Cesarica, Enigma i Maja.

Da mi ne nedostaje niko. Makar ne danas. Da taj neko bude tu.

Stari školski dani, naročito jutra...Ono kada nemam vremena ni da mislim, ubrzanost i zaokupljenost.