Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Mene je ova priča lepo razonodila i približila mi još malo narav našeg naroda toga doba, a donekle i narav našeg naroda i u ovom dobu.

Vezir je veoma zanimljiva ličnost, koja je pustila da narod napravi mit od njega i da sam taj mit radi za njega i predstavi ga kao čoveka ‚‚jake ruke''. Seid Ali Dželaludin-paša, prozvan Dželalija. Još pre njegovog dolaska, nestrpljivi Travičani saznali su da im dolazi ‚‚oštra sablja u brzoj i nemilosrdnoj ruci''. Njemu su zakon i državni interes bili samo povod da po svojoj želji ubija, sudi, kažnjava i muči. Za svakog prethodnog vezira, Travničani su govorili da je najgori, ali o ovome nisu govorili ništa, jer se nije moglo do kraja predstaviti koliko je on loš. Uzdiznut do mita o surovosti, uteravši ljudima strah u kosti, pobrinuo se da uđe neprimećen u čaršiju, a da svi znaju da je tu i strepe.

Nabavio je slona, životinju nikad ranije viđenu u ovim krajevima. Dok je bio još u transportu, pravio je probleme, a glas o njemu putovao je brže od njega. Travnik se ‚‚zatvorio'' kad je slon stigao, jer ljudi nisu znali kako treba postupati prema njemu.

Taj vezir je imao jednu jedninu strast - strast prema ‚‚pisaljkama'' i provodio je dane u sobi namenjenoj njima. A slona je obilazio svaki dan i nikad ga nije mazio, što verovatno znači da mu je slon bio samo strast. Posle je slon, kad mu je konak vezirov postao mali, izvođen u polja i u samu čaršiju. Ostale životinje su ga se plašile i nastajao je haos u selu. Pravio je štetu ljudima, a oni se nisu smeli buniti. Nisu dali trudnicama da vide slona da im dete posle ne bi ličilo na čudovište (i sad se smejem ovom sujeverju). Fil (tur. slon) je imao i svog stražara, meleza kojeg je narod prozvao Filfil, a koga je slon jedino slušao. Svi su se okupljali oko slona, jer gde je on, tu su šale i nezgode. Ti ljudi su voleli sve životinje, ali vezirovog slona ne - mrzeli su ga kao što se mrzi neprijatelj. ‚‚I kog čaršija jednom zamrzi, duboko i ogorčeno, taj mora da padne, pre ili posle, pod nevidljivim a upornim i podmuklim teretom te mržnje, tome nema spasa, osim da on uništi čaršiju do temelja i čaršijske ljude u semenu.''

Veoma mi se dopalo opisivanje načina na koji ljudi pričaju o slonu s obzirom na starost i ugled u čaršiji. Andrić ih je podelio u 3 vatre, mladi ljudi, siroti trgovci i bogataši, gazde. Prvi ga samo pominju ogorčeno, drugi vode prazne priče o tome šta treba uraditi, a treći smireno odlučuju kako se izboriti sa filom i tu je jedino moglo biti rešeno to pitanje, jer to se može samo lukavstvom, ‚‚a lukavstvo ide uz bogatstvo''. Sviđa mi se i priča koju je ispričao vezanu za ‚‚2. vatru'' - anegdota o tome kako je jedan šaljivdžija otišao da traži od vezira da smiri slona, jer pravi štetu, ali je čariji ispričao kako se predomislio i rekao veziru da cela čaršija voli slona i da treba da nabavi još kojeg.

‚‚Nigde kletve i žalbe, sašaptavanja i planovi ne ostaju dugo na samim rečima, a ponajmanje u Bosni.'' Deca su mu bacala orahe u čijoj ljusci je umesto ploda bila pčela, a slon je voleo orahe i pčele najčešće nije ni primećivao. Stariji su mu bacali jabuke sa ‚‚čepom u obliku srca'' u koji bi stavljali tucani kamen i otrov, pa je slon oslabio i imao problema sa stomakom. Uskoro je prošla vest da je slon umro, pa da je živ. Toliko dobro je uspeo da opiše, a ja uspeo da zamislim slona na kome visi koža od toga koliko je smršao! Filfil je bio siguran da ga je čaršija trovala, ali vezir nije reagovao, jer je imao svojih problema.

‚‚Kad se nasilje pokaže kao nemoćno i nesposobno da reši postavljeni zadatak, ono se okreće protiv nasilnika.'' Vezir nije uspeo da smiri Bosnu i Carigrad je odlučio da postavi novog vezira, a ovog je po običaju trebalo ubiti ili oterati u progonstvo. On je više voleo smrt od progonstva. Znao je da ga čeka klopka tamo gde ga šalju, napisao je testament i spremio natpis za svoj grob. ‚‚Tada se moglo videti koliko je Dželaludinu bila bliska misao o smrti uopšte, pa i o svojoj rođenoj, koliko se bio srodio sa njom.'' Popio je otrov i ‚‚nestao sa ovog sveta isto onako tiho i neprimetno kao što je u svoje vreme ušao u Travnik.''

Slon je ostavljen Filfilu, koji je pobegao, a ljudi su slonu doturili jači otrov. Četiri dana nakon vezira, i slon je ‚‚legao pod zemlju. Pod zemljom ovde za svakog ima mesta.''


Lepo ja prepričah, ali to je uglavnom to što je bitno za ovu priču. Andrić je pripovedač, nema tu nekih velikih tumačenja, bar za ovu pripovetku, jer sve što je bilo neophodno on sam je izneo na videlo. Prilikom čitanja ove pripovetke upala mi je u oči Andrićeva ‚‚sklonost ka najavljivanju'', koju sam već zapazio u prethodnim pripovetkama, a koju sam tek ovde utvrdio kao jednu od njegovih odlika koja se bez izostanka ponovila i u pripovetkama koje sam čitao nakon ove. Obično je to jedna rečenica izdvojena u zaseban pasus koja najavljuje ono o čemu će se govoriti. Ovde je to sledeća rečenica: ‚‚Tako je postala i ova priča o Alji i filu.'' A nakon toga sledi detaljna priča.

Dosta sam naučio i o načinu razmišljanja bosanskog sveta u neprilici, o malim i sitnim smicalicama našeg naroda.

Kao posebno jaka misao u priči, iskočila je ova rečenica: