Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Na mome papiru (proza)

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Dafne taj Čet Jul 24, 2014 9:40 am

Golubica

Dvoje stranaca u zimskim kaputima, čekaju poslednji voz na peronu.

-Gospodine, ja želim da odem!Da zauvek pobegnem, da napustim ovu prljavu ulicu i nečastan život.Da se okrenem i putujem za zvezdama, na proplanke gde sunce sija lepše, gde su bolji ljudi i neke druge prilike.
Ubiće me...ovaj isti jad, ova monotonija.Zato me pustite, dragi gospodine, pustite me!Otvorite golubici vrata kaveza, da može da odleti, da se spasi!

-Gde god otišla, u kom god gradu pokušala da nađeš unutrašnji mir, harmoniju i sreću, u koju god mišiju rupu da se sakriješ, i da odeš na Mesec, nosićeš i to pritajeno zlo, strah i samoću sa sobom, kao saveznike.Oni su toliko nužni tvojoj duši, toliko si zavisna od njih, da su ti važni kao pojeidni delovi tela, bez kojih ne možeš.Zapravo, toliko se boriš protiv toga stanja, a istovremeno ga priželjkuješ.
I koliko god puta pokušala da pobegneš od svoje sudbine, svaki put ćeš doživeti neuspeh i samo još više oslabiti sebe.
Ti,mala moja, pokušavaš da promeniš spošljašnje okolnosti, enterijer, scenografiju, glumce...ali ne možeš doživeti trajnu promenu svoje suštine.
Vidiš, ti si sada stvorila neku iluzornu sliku sebe.Kao srećne, uspešne, optimističe mlade dame koja drži život u svojim rukama.Toliko se držiš za tu jednu iluziju, stalno podsećajući sebe kako si daleko od toga, kako moraš da uradiš ovo ili ono da bi jednog dana se probudila kao takva.Ti siluješ sadašnji trenutak zarad neke projekcije budućnosti koja nije ništa više od običnog, lepšravog sna.Dok ti sanjaš, i živiš u iluzijama, stvarajući iluziju o nekom savršenom svetu, gde skakuću leptirići,gde su ljudi i okolnosti savšene, život ti prolazi.Bežiš od istine, pokušavajući da se uviješ u iluziju.Pogledaj se-ti ubijaš svaku crtu svoje ličnosti, ti izjavljuješ Bogu da ovakva kakva si sada nisi dovoljno dobra.
Ono što tražiš, već te je našlo.Samo počni da živiš već jednom!Probudeš se jednog jutra kao starica, sa suzom u oku, videvši samo glupe snove, od kojih se nijedan nije ostvario.Skini te glupe poveze!Život je težak, a ljudi su zli.Naći pravog prijatelja je kao tražiti iglu u plastu sena.Ne možeš da očekuješ da nađeš svoju kopiju, drugi deo sebe...sva poznanstva na kraju ispadnu prazna i površna, kao da nešto fali...i tražiti ljubav, nekog idealnog...da li su to sve prazni snovi, glupe želje jedne osobe koja ne može da prihvati ovaj svet onakav kakav je, već živi u svojim poletarijama?

-I šta ostaje na kraju golubici kojoj su sva vrata zatvorena?I dalje u meni živi neka nada...da će sutra biti bolje, da će se pojaviti spasitelj, da je sve ovo samo jedan košmar, iz kog ću se probuditi tople letnje noći sa vriskom...

-Uhvati nadanje i očekivanja za dušu, nedaj da se usele u tebe.Možda je i jedini spas u tome...poći od uzroka, a ne od posledice...jer, ako otrkiješ koren uzroka, posledića će nestati sama od sebe...

avatar
Dafne
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 157
Ženski Lokacija : Universe
Datum upisa : 27.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Dafne taj Čet Jul 24, 2014 9:42 am

Kad volim


Ona...ponovo je ponirala u svoja najdublja sećanja, otrkivajući, delić po delić svoje biće.Njeno srce kucalo je ujednačeno sa tišinom i spokojem koji su je polako uvlačili u svoj vrtlog.U jednom jedinom trenutku, naprosto je osetila.Tu, pred vratima, disala je suština, kob koju je večno tražila po predelima.Osećaj, koji ni najdublje reči u njoj nisu bile u stanju da iskažu.
Šetala je po tihom obronku šume, posred mulja i iskidanog granja.Drveće je zaklanjalo noćni vidik, u vazduhu je lepšala slasna muzika tnoćnih ptica.Njena haljina je plesala na vetru, dok su joj se obrazi žarili.Tražila ga je, znala je da se skiva u šumskom čestaru, čekajući je.
Njegova mila i draga senka koja ju je nežno pratila, korak po korak.Lagani uzdasi iz njegovih pluća.Oseti jednu ruku na svom ramenu, jedan podmukli smešak, odsjaj zuba.Oči, u kojima se nazirala potreba za povređivanjem.
-Želim da patiš...da roniš crvene suze...neće biti nikoga da te uteši-šaputao je, jak i gord, nemilosrdan i nepokolebljiv u tom trenutku-ti si sama i takva ćeš večito i ostati.Pored tvog imena će da upišu nečitkim slovima-nije volela ljude.Hladnokrvna ledena kraljica.
-Oduvek sam žudela za titravom, blještavom bliskošću.Koja ne zna za milost i spokoj.U kojoj nema lažnih maski i previranja i one podmuke površnosti koje se grozim.Jer...ja kada volim...volim do kraja, ogromno, neizostavno, razarajuće, predajući celu sebe, sve do samouništenja, predajući sebe vatri i bolu, pretvarajući se u otisak pepela po drumu...
avatar
Dafne
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 157
Ženski Lokacija : Universe
Datum upisa : 27.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Dafne taj Pon Jul 28, 2014 6:54 am

Mozaik

Od svake prave i jedine projekcije stvarnosti i događaja koji su se neprestano zbivali, Dafne je strasno bežala,svojom već okorelom i propalom sposobnošću da mašta i idealizuje.Iza zatvorenih očnih kapaka ona je snevala sasvim jasno, zlatne lukove prošarane ružama, usidrene u tamnim dvoranama bez prozora.Svojim gipkim korakom, u visokim štiklama, dodirivala je prostrani svod na kojem beše mozak od tonova.Tonova želja i prolaznih uteha, njenih razmišljanja i analiziranja, sveta koji bi bio po njenoj meri.Ponekad su se vizije činile toliko jake, toliko jasne i nadohvat ruke, da ih je poistovećivala sa stvarošću.Nadala se, u taj jedan mozaik, u kome je videla sve ono što želi.Podsvesno, negde u dubini sebe, znala je da se te slike nikada neće ostvariti, da svetlost nad njima nikada neće napraviti grumen svoje senke, već će umreti na prošaranim staklima, zajedno sa njenom invididualnošću, njenim dahom i telom...

avatar
Dafne
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 157
Ženski Lokacija : Universe
Datum upisa : 27.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Dafne taj Uto Avg 05, 2014 2:29 am

Želeti sopstvenu smrt


Danas sam spoznala nešto...ne želim da se dignem, ne želim da dodirnem zvezde i poletim.Ja ne verujem...ne verujem da će ikada biti bolje.Iako imam sve uslove da budem srećna, iako sam saznala neke stvari koje ljudi ne saznaju za čitav svoj život, a koje ne primenjujem...Moja sudbina je da umrem u sopstvenom mulju, u sopstvenom blatu,u bezizlazu i bestragu.
Probudila sam se jednog jutra promenjena.Bez depresije, bez žalbe, bez kajanja.Bez osećanja.Hladnokrvna i nezainteresovana.Uspela sam da ubijem slepu veru i nadu u budućnost, ubila sam duhove prošlosti koji mi nisu davali mira.Primećujem besmisao svog života iz trena u tren.Na neki način sam zagrlila tu bljutavost i jednoličnost života.
Sutra neće biti bolje.Snovi se ne ostvaruju.Vredi jedino ono što preživljavam sada.Sve je stalo nakratko.Čula sam pre neki dan jednu rečenicu...
''Moj život je kao španska serija, svaki put me nešto iznenadi'' i odjednom uvidela, da je kod mene totalno suprotno, da sam ja zagrizla u utonulost i klonost, da sam zaista otupela na sve, da nema više strasti i poleta.Ta osoba se žalila na to...a ja sam samo u sebi mislila koliko je to zapravo znak sreće, te stalne promene i dešavanja...jer zaista smrt počinje kada ubijemo svaku volju za napretkom u sebi, kada na ovom svetu ne možemo ugledati ni jedan tračak svetlosti.Nije to depresija...to je prosto...pomirenost sa sudbinom...realnost...
Želim svoju sopstvenu smrt...da potonu sve lađe, da se obruši talas na mene, i da sklopim šake vičući ''Još, još, još talasa mi na glavu sručite''.


Uživam ovde u blatu.Vi trčite i skačite po poljanama, ja uživam u umiranju, u patnji.Uživam, jer znam da mi nikada neće biti bolje, jer mi je neko nekada to zapisao  i ja se samo predajem božijem planu
avatar
Dafne
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 157
Ženski Lokacija : Universe
Datum upisa : 27.04.2014

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Ivana_ taj Čet Sep 11, 2014 8:01 am

Ružičasti oblaci


U bojama jeseni kojima mi cakle oči tvoje ime pronalazim na svim svojim raskršćima. Umesto usana ti, ljubim vetar, čeznem daljine planinske mesto obraza ti. Nema te već dugo kraj mog umornog ramena, da mi ugreješ ruke kad studen zagolica. Već dugi niz jutara samo okusim i nedopijam kafu jer mi ostavlja gorčinu bez tvojih naknadnih poljubaca. Ne pijem čaj i ne idem u šetnju pored reke. Ležem s jednom mišlju i pitanjem - gde li si?
Da li me se sete tvoji plavi pramičci, da li me pamte tvoje šake od pamuka...Sve je nestalo sa tobom, moje milo. Sve je presvuklo radost i obuklo neku nespretnu tugu.
Danima unazad gledam krajičke zraka sunčevih što obasipaju nebo. Slikaju kao ti, ružičaste oblake. Moj vid se ne saginje već ga opijam tim vinom od ruža na lelujavom plavom svodu. Onda se okrenem oko sebe, i ne nalazim te. Shvatim da pesma koja mi u srcu vijori ima drugo značenje, značenje tvog odlaska. Ništa nije imalo smisla kao tada kada bi se naše usne splele u jedinstveni igroples. Kada bi nam se pogledi upili jedan u drugi.
Sama sam, moje jedino. Sama i umorna od traganja za nekim još divnijim nebom, i rujnijim oblacima. Ako i budu plovili iznad moga krova to neće biti ono isto veče mirisno i puno tebe. Opet sam videla ružičaste oblake, u snu, moje jedino.




She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 30
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Darko 47 taj Uto Okt 24, 2017 5:48 am

USPOMENE

Danas te znam, i juče, i odavno, i uvek. Neverovatno je, znao sam te i posle naših susreta... I onda kada sam lutao po Jugi i svetu... I onda u Veneciji, Trstu, Portorožu, i stopom sa onim saputnikom Nišlijom kome je dosadila bezuspešna ponoćna zvonjava na kući prijatelja u centru Brisela, dok je preko puta nas neki par u ljubavnom zanosu glasno uživao čari ljubavnog izgubljenja i lepote života a u isto vreme na njihovom balkonu sa otvorenim vratima dve male kuce uporno razvlačili njen donji veš... I onda kada sam sam nastavio dalje trodelno trakastim putem sve do Pariza... I onda na keju kraj Bosfora u Istanbulu, dva dana obilazeći saraje i lepote protekle Vizantije, pa onda natrag uz ljubazno društvo jedne lepe Turkinje u njenom autu... Pa onda, toliko puts, na proputovanjima kroz Zagreb (eh, tvoj Zagreb...) i Ljubljanu, i skoro celu Austriju, Alpe, Obertauern i Untertauern, pa Nemačku... razne ringove oko gradova i brze besplatne autobane...

Svuda sam te znao. Ja, jedna budala najveća na svetu, nisam te tada tražio, ali sam te znao... Pa u Holandiji, toliko puta...Lohem, Zutfen, Breda, Berg En Dal, Amsterdam... Svega se fonetski sećam... Koliko puta Holandija... Stopom, svojim kolima, vozom... sve jedno. Pa onda Madjarska, eh, moj prijatelj Pišta: - Evo ti Slobo moj ruski moped, vozi se po blokovima... Ne treba dozvola, ovde nema policije...
I besomučno sam obilazio krugove kvartovima u Pešti... a možda sam i tamo tražio tebe...

Pa onda Bratislava, most, Komarom - Komarno, u autobusu i Pišta ali se ne poznajemo. Carina uporno rasklapa moj mali tranzistor...iz Jugoslavije, možda špijun, a Pišta ćuti i kao me ne poznaje... Pa Bugarska, koliko puta Sofija i Plovdiv i planina Vitoša... Pa Italija opet, pa...

A ti si onda nadjena. Ustvari, nisi ni odlazila od mene. I neka su protekli dani bez nas. I neka su protekle ljubavi bez nas. I neka je život bio bez nas. Mi nismo krivi. Mi nismo krivi za naša lutanja i naše nemire i naše napore i boli i naše sreće, nadanja i naše želje.

I onda smo dostigli upravo zvezdano nebo. I onda smo dotakli istinu. I zato ti pišem. I zato te čekam. Ja, tvoj uvek voljeni koga si u srcu uvek nosila, a ja budala najveća to nisam znao. I to neznanje mi nanosi veliku bol, ali si upravo ti moj lek. Moja najdraža svetice večne ljubavi, moja zvezdo za moj mir i moj spokoj i moje uživanje i moj suton i moju noć, i za život moj...

Svetli mi uvek i leči me uvek, a ja sam već tvoj. I uvek sam bio, ali to tek sada zaista znam. Posle ovih lutanja, posle ove ispovesti, posle ove uspomene, ja znam. Ja tebe volim i ja sve ovo znam... Ja tebe najviše znam... Ja, samo...

(Bgd, 22.Apr.2017)
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

TUGA JESENJEG SUTONA

Počalji od Darko 47 taj Uto Okt 24, 2017 8:31 pm

TUGA JESENJEG SUTONA

Staze su veoma poznate i ja hodam i odmaram, jesenji lagani vetrovi hlade obraze ali se još uvek može bez kaputa. Staza dosta široka, a desno je red klupa - za odmore, za sastanke, za rastanke, za ljubavi, čitanje, spavanje... Na jednoj, samo mladić. Dobro vidim, žuti džemper i farmerke, ali...plače...plače reku suza. A ja, osećajan i spreman da pomognem, naročito ljudima u samoći, pridjem i pitam: - Da li je slobodno?
Jedno najgluplje pitanje u tom jesenjem sutonu... Svuda okolo klupe prazne, a ja se namerio baš na tu. Srećom, mladič plače i najverovatnije nije ni čuo tu glupost. Pa onda ja počnem: - Nemoj plakati mladiću, nemoj, sve će se rešiti... (a ja ne znam šta?).
I tešim ga, ali on i dalje tuži toliko da je i mene srce zabolelo. I zapnem po džepovima, uvek imam čistu maramicu...nema je...gde je... i najzad pronadjem - ipak, nije to u džepu moja maramica, čista jeste, ali... ima čak i uvezena slova - Topčiderski platani... Kako platani da mirišu, ali, to je sada neumesno pitanje... Nisu to Majini Mirisi Ruže, naravno...

Dam ja mladiću tu maramicu, pa kažem mu opet da se smiri i da muškarci ne plaču i slične stvari utehe. A on počne: da mu je devojka nešto strašno zamerila, da se prema njemu promenila, da je ne može prepoznati... i sve tako... ali da mu je rekla da ga i dalje ona mnogo voli. Pa onda... To nije razlog za plakanje, uopšte! Ljubav je važna! Ali, on i dalje tužno plače... I tek onda vidim, a ispod klupe pravi kristali! Kiša suznih kapljica je sva u kristalima ove staze! Prizor neizmerno lep i svetlucav posebno u tom sumraku! A on pogleda i vide kristale ispod klupe i samo tiho i utešno prošapta: - To je od ljubavi...
I iz malog džepa iz novčanika izvadi malu sliku: - Evo čiko, to je moja ljubav!
A na slici... ma, poznata mi je ona... a nije pristojno pitati šta je, gde je... Pa da, ja nju znam! Najzad sam se setio nje, ljupke, lepe i pametne devojke. I hoću da mu to kažem... Ali na klupi sedi čovek... I nema mladića i nema plača i nema kristala od suza niti žutog džempera. I opet gledam, ja to sigurno sanjam, to nije jesen, i nije suton, već je dan sa cvetovima na divljoj višnji okolo, znači - proleće. A čovek? Da li neko poznaje tog čoveka?

Suton te tužne jeseni bio je stvaran ali tužan - ali, to je sve bilo pre. A danas? Ja tog čoveka nisam mogao ništa da pitam i uskoro je otišao a meni je samo ostao ovaj prolećni sunčani dan... I sećanje...
(Bgd, 20. Mart 2017)
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

REČI NISU POTROŠENE

Počalji od Darko 47 taj Uto Okt 24, 2017 8:34 pm

REČI NISU POTROŠENE

On hoda polako, ranjenog srca, nekim dalekim i drugim stazama. Polako jer su žurbe odneli vetrovi i odjeci lavina i odrona stena u daljini.. I reči nema jer on misli da ih više i nema nigde, da su ispijene u šoljicama kafe, da ih nema više ni po onim starim rečnicima, da su reči sasvim izgovorene o svemu... A život? A ljubav? A odanost? A pripadnost? A obećanja i osećanja?

I čovek misli i hoda polako i reči još uvek ne naviru i ne prekidaju dugu tišinu koraka ovih, laganih i željnih... Ali, ona zna da sve reči nisu potrošene, ona zna odgonetku zagonetke, ona samo zna sve što čovek ne zna... i u ime tajni neće da mu kaže... Ipak, čovek se seti, pa da, naravno, one su reči za nju, one divne jedinstvene reči koje su ponekad već suviše izlizane kod mnogih, one koje su postale za mnoge kamuflaža za neke nečasnosti i igre nedostupne pravim učesnicima. Pa da, ona zna sve to, pa će čovek onda na glas, prekidajući to dugo ćutanje, najzad povikati, glasno, snažno, osećajno, uverljivo, istinito... te obične a puno značajne reči - VOLIM TE!

Ja znam sada ko je taj čovek! To je onaj iz priče "Tuga jesenjeg sutona". A vi? A ti? A ona, zna li ona te još nepotrošene reči?

A sve, zaista, u ime ljubavi... Za nju...
(Bgd, 31. Mart 2017)
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Darko 47 taj Sre Okt 25, 2017 10:16 pm

DEVOJČICA I DEČAK

Bio je pravi mršavko, dosta visok, slatkiš plavooki pravi. Dole na Kosančićevom Vencu provodio više slobodnog vremena vikendom i posle škole po podne nego u svome stanu sa roditeljima i sestrom. Dole je bilo dečije igre po ulicama koje su i danas sa turskom kaldrmom, deo retkih beogradskih ulica koje su ostale takve.

A tu je živela i jedna seka, malena i slatka, isto plavooka, ali i u to vreme prava pametnica. Dok su klinci iz društva virili kroz neke izgrebane delove prefarbanih i prekrivenih uličnih stakala da bi videli gole ženske modele koje su studenti likovnih umetnosti u sali unutra crtali, ova slatka seka se igrala sa lutkicama od krpe, gume i kaučuka, kao i gomilom male odeće i krpica, ili sa drugaricama poskakivala na uglu po nacrtanim kvadratima razne dečije igre...

Jednom, dečak se naljutio na devojčicu, Ne sećam se razloga, ali zašto i o dečijim razlozima? Ali znam, on je rekao:
- Vrati mi sve što sam ti dao, i moje olovne vojnike, sve klikere, i 2 krpene loptice, i 2 stripa, sve da mi vratiš. A ja tvoje lutkice nisam ni uzimao...

A ona, mala slatka pametnica, reče:
- Nemoj se ljutiti, naravno da ti sve odmah vraćam. Idem časkom gore do mame. Ali, ja ću ti i pored tvojih stvari dati i još nešto, meni sve to ne treba. Juče smo dobili veliki paket od teče iz Amerike, zamisli, bilo je i 4 gumene lopte, i nekih pljosnatih žvaka, pa nekih mekanih bombona... Daću ti po neki komad, sačekaj...

Mala slatka devojčica je onda brzo i otišla i vratila se noseći 2 velike papirne kese, i nove i stare stvari, sve dajući onom mršavku. A dečak je pogledao nju baš onako kako samo on to ume, pa je rekao:
- Izvini, molim te... Nisam stvarno ljut na tebe... Hajde, posle ćeš vratiti te stvari natrag, a sada idemo malo da se igramo žmurke. Samo nas dvoje... U redu?

I otišli su. Njih dvoje. Ono ostalo dečije društvo je i dalje virilo kroz uske ogrebotine na obojenim uličnim prozorima gledajući gole ženske modele, a njih dvoje su već žmurili i jurili se oko debelih stabala mirisnih lipa na Kosančićevom Vencu. Onom sa turskom kaldrmom.

A danas... Taj plavooki dečak i ta divna pametnica... Možda je bilo tako a možda i nije... Možda je ovo samo deo jednog velikog sna... i sećanja... na plavookog dečaka i plavooku devojčicu... na vreme koje ipak još uvek nije prošlo. Na vreme koje je danas donelo juče... Sećanje na vreme za sutra... Na ono najlepše u životu...

(Bgd, 20.Apr.2017)
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

Zelena trava leta

Počalji od Darko 47 taj Čet Okt 26, 2017 9:05 pm

ZELENA TRAVA LETA ~~  moja ispovest za tebe   ~~
-----------------------------------------------
Ja nisam osećao da su dani tako brzo proleteli sve dok mi nismo priznali našu dugogodišnju ljubav, iskrenu, veoma osećajnu, pravu, potpunu... Prikrivenu kod tebe i mene ali na krajnje različite načine - ja slep kod očiju svojih plavih da vidim i tvoju i svoju istinu, a ti kod svoje divne duše i plavih očiju azurno nestvarnih potiskujući tu istinu duboko u sebi, pa da tek skoro meni ponudiš tu istinu utolivši moju žedj.

Ja sav u šoku i ništa ne znam više, zaista. Ja tek sad ne znam kako je sve ovo vreme brzo proteklo bez tebe. Sve vreme dok sam bio slobodan koliko puta sam auto-stopom ili svojim automobilima prolazio i danju i noću kroz tvoj grad... I lutao i uživao i tražio... I u tvojoj zemlji i inostranstvu... Bezbroj puta i bezbroj država... A ti? Uvek si mislila na mene i dok si bila sa njima, drugima, tražeći nenadjenu sreću i uvek odlazeći kada nje nije bilo. A ti? Meni si uvek, desetinama godina, bila najdraži prijatelj, ali ipak NISI iznosila onu istinu iz dubine svoje predivne duše - da bi volela samo mene, a to nije iskreno prijateljstvo, to je iskrena ljubav! Onu istinu koja mi je trebala... puno... kao žednom vode da daš... i da ga napojenog odmoriš... pa umoriš... pa odmoriš... uvek.

Da li si našla sreću? Do sada ikada ili tek sada? Ja sada tek i sada tek ja ne znam da li živim ili ne, da li sanjam ili ne, da li hodam ili ne. Ja znam da ništa ne znam, da sam sasvim istopljen u tebi, da sam sasvim tvoj, da očajno žedan želim vodu sa tvoga izvora, pa da ti moje bole izlečiš, da ti mene voliš, vodiš, usmeriš, nasmeješ, zagreješ, pa da mi budeš budjenje i spavanje, moj san i moja java, moje najmoje i najveće, najdraže biće. Ti, milosnice moga uzglavlja i sna i jave i srca i duše i života.
A ja ne znam zaista kako ću sa tobom! Ja više dane ne vidim, ni noći ne spavam jer budan sanjam, jer se po kiši sunčam, jer samo tvoj lik vidim, jer si sve moje traženo, daleko ali i blizu, tamo ali i ovde, najdraža moja.
Odavno sam čekao tvoj bol iz tvoje duše da lično vidim, odavno sam želeo tebe da volim, odavno da se budim na tvojim trešnjama crvenim, na tvojim očima plavim, na tvojim milovanjima najnežnijim, na tvome divnom akcentovanom govoru, na tvome željenom telu, i svemu tvome, i na tvojoj divnoj duši i na tvom divnom srcu. Odavno sam čekao to. Ali sada samim saznanjem istine i otkrića potisnute obostrane ljubavi, ja jednostavno ne znam kako ja sa tobom? Kako te voleti kada te previše volim? Kako te ljubiti i maziti kada te previše i ljubim i mazim... Ti si daleko, ali ja znam da ti to osećaš i znaš... Kako da budem tvoj kada sam već u tebi? I ti znaš onda kako mi je teško bilo, najteže do sada, na napišem onu veoma specijalnu, veoma posebnu pesmu "TI", ti to zaista znaš...

Dani, nedelje, meseci, godine... Moj život je sada tvoj. Ti radi mi šta god hoćeš. Ti kaži šta god mi kažeš. Ja volim i volim i sve od tebe ja volim i možda baš zato ja zaista ne znam kako da budem s tobom?

I već je zelena trava na brežuljcima one planine, i već su reči postale suvišne, i već je ćutnja postala rečita, i već čitamo i ono nenapisano, i već se zajedno budimo u praznom ležaju, i već se nestvarno volimo i duša nam drhti i na daljinu. Zelena trava još uvek raste a dan je sve bliži. Da li ću tada moći saznati kako ja dalje sa tobom, kada je sva moja ljubav već kod tebe?
Taj odgovor ja žedan čekam, a trava zeleni na našim brežuljcima, ti, najdraža moja, nasmejana ali ranjena srno, najlepša najmoja na svetu. Ta naša, zelena trava leta. Naša samo!
(Bgd, 30. Mart 2017)
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

Ja ne sanjam -moja ispovest

Počalji od Darko 47 taj Sub Okt 28, 2017 2:39 am

JA NE SANJAM -MOJA ISPOVEST

Na tvome bunaru lepote i nedokučive i neizmerene ljubavi ja čekao sam najpre verovanje da sam u javi, a ne u snu. Često, priznajem, ja veoma budan veoma sanjam. Ja hodam i živim i jedem i spavam i pesme o tebi pišem, ali više od svega, ja budan sanjam.

Istopljen od ljubavi za sebe i ne znam. Sve sam napisao, o tebi i za tebe, a onda opet neke kristalne kiše i svetla omamljenja i otvaranje već otvorenih istina... I želim opet tvoje ruke... Kao da ih nisam dodirivao nikad. I želim opet tvoj glas, i tvoje osmehe, i tvoje šetnje, i korake, i sve tvoje snove, i tvoje usne, i tvoje grudi, i kosu tvoju plavu, i sve lepote tvoje na tebi i u tebi... Istopljen od ljubavi, ja sebe zaista više ne poznajem. Nikako ne.

I zato čekam na tvome bunaru lepote. Ili u javi ili u snu, ja čekam da spavam na tvojim butinama i brežuljcima tvoje lepote, na toplim čarima tvojim, na uvek mladim obrisima tvojim, pa na rečima tvojim istopljen slušajući da zaspim pod usnama mednim i slatkim... I budim se jutarnjom rosom... I spavam u divnim sutonima na tvojim kapljicama životne čežnje i požude i želje i zadovoljstva i velike iskrene ljubavi...

I zato ne znam da li sam ipak budan. A kod tebe, koliko dugo te znam, sve je sasvim moguće. Čarobnice ljubavi moja...

I onda, ti mi to reci, a ako spavam, ja te ponizno molim, probudi me da tvoju lepotu uživam i zajedno se grejemo užarenim čarima daleko plamteće ljubavi, sada nam toliko bliske, upravo ovde, kraj nas.

Ipak, posle tvog najdivnijeg milovanja, ja sam siguran... Ipak, najviše sada znam, ja stvarno i ipak ne sanjam...
                                                                                                              (za tebe, Bdg, 10. Apr.2017)
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

Obećanje

Počalji od Darko 47 taj Ned Okt 29, 2017 4:25 am

OBEĆANJE
Nekad dodjemo do kraja sveznanja, do kraja rešenja, do kraja spoznaje... Onda smo ostavljeni na vetrometini svih naših lepota, snaga, življenja... Odgovore nemamo, ili su negde zapisani u vetru, ili su na ovoj kiši koja povremeno snažno udara po prozorima... Ali, ona poetesa je u pravu, ona voli kišu jer se na njoj ne vide njene suze... Hrabri smo ali i tome ima granice... I onda smo ostavljeni na vetrometini a pitanja su veoma bez odgovora, i nejasna i nedorečena... Na veliku sreću, na ogromnu sreću, imamo nekog ko nas razume, pa iako nemamo odgovora na najvažnija pitanja, ipak nam je bar malo lakše u duši... I onda, i pored ovih velikih boli u duši, i pored ovih težina koje veoma pritiskaju, ja verujem da ću uz moju voljenu uspeti da i dalje budem na ovoj cvetnoj mirisnoj livadi naših lepota, sa onim dodirima duše, sa onim najlepšim i nezaboravnim osećajima iskrene ljubavi... Pa onda, Sile Velike, sve mi uzmite, nemojte mi dirati nju... Nemojte mi otežavati moje Obećanje... Nemojte da nas ne vodite u dalje u lepote dodira, onih nezaboravnih, onih koji traju... Uvek... Ja vas molim, Ispunite mi moje OBEĆANJE ...
avatar
Darko 47
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 135
Muški Lav Godina : 70
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 23.10.2017

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na mome papiru (proza)

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu