Re: Priče za lep dan

od **Troja** Sre Avg 21, 2013 9:14 pm

Jedan siromašan mladić, prodavao je robu hodajući od vrata do vrata..., da bi platio školovanje. Umoran i jako gladan,odlučio je da zamoli za malo hrane na vratima sledeće kuće. Ipak, kad mu je mlada i veoma lepa žena otvorila vrata,posramio se, i umesto da zatraži malo hrane, zatražio je samo čašu vode.

Mladoj se ženi, videvši ga, učini da je možda gladan, i umesto vode, dade mu veliku čašu mleka. On prihvati čašu i vrlo brzo je popi, zatim je upita: Koliko sam dužan? Ona odgovori: Majka nas je učila da se ljubaznost ne naplaćuje.
Onda, od srca vam hvala - reče mladić. Mladić Howard Kelly, se odlazeći od te kuće, nije samo osećao fizički jačim, već je i vera u Boga i čoveka u njemu takođe ojačala, a bio je pre toga spreman da odustane i sve napusti.
Godinama kasnije, ta žena se jako razbolela. Lokalni doktori su bili nemoćni. Napokon, uputili su je u veliki grad gde su postojali specijalisti koji su mogli da prouče tu retku bolest koju je imala. Dr. Howard Kelly je pozvan takođe na konsultacije. Kada je čuo ime grada, čudno svetlo je obasjalo njegove oči.
Odmah je ustao i sišao do hola gde je bila njena soba. Ogrnut doktorskim mantilom ušao je da je vidi. Prepoznao ju je odmah. Vratio se u sobu za konsultacije odlučan da pruži sve od sebe da bi joj spasio život. Od tog dana obratio je specijalnu pažnju na njen slučaj.

Nakon dugačke borbe bitka je dobijena. Dr. Kelly je zatražio od finansijske službe da mu dostavi konačni obračun za njeno lečenje, na odobravanje. Kad je dobio račun, pogledao ga je i dopisao nešto na dnu računa, i poslao joj je račun. Kada je žena dobila račun, plašila se da ga otvori - bila je sigurna da će morati do kraja života da plaća. Ipak, pogledala ga je, i nešto što je bilo napisano, na dnu racuna, privuklo je njenu pažnju.

Pisalo je: "Plaćeno u potpunosti jednom čašom mleka", potpis, Dr. Howard Kelly.

od **Still_dreaming** Sub Avg 24, 2013 10:23 pm

Istina i laž

Istina i laž su putovale u jedan grad. Narod koji ih je video govorio bi:

‚‚Gledajte, Istina i Laž putuju zajedno!”

Narod ih je razlikovao po odeći. Istina je nosila odeću Istine, a Laž odeću Laži. Pre nego što su stigle u grad u koji su namjeravale da dođu, obe odlučiše da plivaju u jezeru van grada. Posle plivanja, Laž je izašla prva iz jezera. Umesto da obuče svoju odeću, ona je uzela odeću Istine i obukla je. Proračunala je da će narod misliti da je ona Istina.
Tako je Laž krenula sama prema gradu. Kasnije, kad je Istina izašla iz jezera i videla da nema njene odeće, shvatila je da je Laž zgrabila njenu odeću i obukla se u nju tako da narod poveruje da je ona Istina. Ali Istina nije htjela da obuče odeću Laži, jer nije htjela da narod misli da je ona Laž. Zbog toga je Istina pošla gola prema gradu. Kada je ušla u grad, videla je sav gradski svijet kako sluša Laž obučenu u odeću Istine. I Istina je pomislila:

‚‚Narod verovatno misli da sam ja Laž.” i pođe među narod da objasni stvar. Ali narod nije želeo ni da čuje Istinu. Naprotiv, bežali su od nje. Istina je onda rekla sama sebi:

‚‚To je jako čudno, ovaj svet će prihvatiti Laž obučenu u odeću istine, ali neće prihvatiti golu Istinu.”

od **Still_dreaming** Uto Avg 27, 2013 11:51 am

Uslovna kafa

Ulаzim u mаli kаfić sа prijаteljem i nаručujem piće. Dok se približаvаmo nаšem stolu, istovremeno ulаzi dvoje ljudi i poručuje: ‚‚Pet kаfa, molim vаs. Dve zа nаs i tri uslovne.”

Plаte porudžbinu, uzmu dve kаfe i odu!

Sledećа porudžbinа je bilа sedаm kаfа, tri zа tri prаvnikа i četiri uslovne.

I dok se jа pitаm štа je to ‚‚uslovnа kаfa'', i dok uživаm u sunčаnom vremenu i predivnom pogledu nа trg, u kаfić ulаzi čovek odeven u zаpuštenu odeću i koji izgledа kаo prosjаk, i ljubаzno pitа: ‚‚Imate li uslovnu kаfu?!”

***

Vrlo je jednostavno – ljudi plаćаju unаpred kаfu zа nekogа ko ne može sebi da priušti taj topli nаpitаk.
Trаdicijа sа ‚‚uslovnom kаfom'' počelа je u Nаpulju, аli se nakon toga proširilа širom svetа.
Nа nekim mestimа nа ovаkаv nаčin možete nаručiti ne sаmo kаfu, već i sendvič ili ceo obrok.

od **Still_dreaming** Pet Sep 06, 2013 12:33 pm

Devojčica i bajka

Kako bi objasnio da ono čemu većina ljudi teži nije radost svesnosti i aktivnosti, već utjeha ljubavi i odobravanja, otac je ispričao kako je njegova najmlađa kćerka tražila da joj on svako veče čita iz knjige bajki pre spavanja.

Jednog dana mu je palo na pamet da sve te priče snimi na jednu audio kasetu. I devojčica je naučila da rukuje kasetofonom i stvari su išle dobro nekoliko dana, sve dok mu jedne večeri ona nije tutnula knjigu priča u ruke.

‚‚Ali srećo”, rekao je otac, ‚‚pa ti već znaš kako da uključiš kasetofon.”

‚‚Znam”, bio je njen odgovor, ‚‚ali ne mogu da mu sedim u krilu!!!”

od **Still_dreaming** Čet Okt 31, 2013 12:57 pm

Slabost jednog dečaka

Desetogodišnji dečak odlučio je da počne da trenira džudo, i to uprkos činjenici da je izgubio levu ruku u teškoj saobraćajnoj nesreći.

Dečak je počeo treninge sa starim japanskim džudo majstorom. Krenulo mu je dobro, tako da mu nije bilo jasno zašto ga je, nakon tri meseca treninga, majstor i dalje učio samo jednom zahvatu.

‚‚Sensej” (učitelj na japanskom), dečak je na kraju rekao, ‚‚zar ne bi trebalo da naučim i druge zahvate?”

‚‚Tačno je da je ovo jedini zahvat koji znaš, ali isto tako je tačno i da je ovo jedini zahvat koji treba da znaš.” – odgovorio je sensej.

Nije baš u potpunosti razumeo učitelja, ali mu je verovao, pa je tako dečak nastavio sa treninzima. Nekoliko meseci kasnije, sensej odvede dečaka na njegov prvi turnir. I sam ne verujući, dečak je vrlo lako pobedio u prva dva meča. Treći meč se pokazao težim, ali, nakon nekog vremena, njegov protivnik je postao nestrpljiv i otvorio se, pa je dečak spretno iskoristio svoj jedan jedini zahvat kako bi dobio i taj meč.

Još uvek ne verujući svome uspehu, dečak se našao u finalu.

Ovaj put, njegov protivnik bio je veći, jači i iskusniji. U jednom trenutku izgledalo je da je dečak u potpunosti nadjačan. Imajući na umu da bi dečak mogao da bude ozbiljno povređen, sudija je taražio ‚‚tajm-aut''. Imao je nameru da prekine meč, ali sensej se umešao. ‚‚Ne” - insistirao je sensej - ‚‚Neka nastavi dalje.” Ubrzo nakon što je borba nastavljena, njegov protivnik je napravio ključnu grešku: spustio je gard. Istog trena, dečak je iskoristio svoj uvežbani zahvat i uhvatio ga u klinč. Dečak je pobijedio i taj meč i osvojio ceo turnir.

Postao je prvak.

Na putu kući, dečak i sensej analizirali su svaki zahvat u svakom meču. I tek posle toga dečak je skupio hrabrosti da upita učitelja ono što mu je stvarno bilo na umu.

‚‚Sensej, kako sam osvojio ovaj turnir sa samo jednim zahvatom?”

‚‚Pa osvojio si ga iz dva razloga”, sensej je odgovorio, ‚‚Prvi je taj što si skoro u potpunosti ovladao jednim od najtežih zahvata u džudu. A drugi je, jedina poznata odbrana za taj zahvat je da te protivnik zgrabi za levu ruku!”

od **Still_dreaming** Uto Nov 19, 2013 1:41 pm

Uporni karikaturista

Za vreme krize tridesetih godina prošlog veka, jedan nezaposleni politički karikaturista tragajući za poslom obratio se jednom poznatom listu. Brzo su ga obavestili da listu nije potreban karikaturista. Nije dopustio da ga negativan odgovor obeshrabri, već ga je prihvatio kao izazov, kao podsticaj da uloži veće stvaralačke napore. Seo je, nacrtao jednu karikaturu i poslao je uredništvu ovog lista.

Svake sedmice crtao je i istom uredništvu slao po jednu novu karikaturu. Posle pedeset i dve sedmice i pedeset i dve karikature, od lista još nije bilo nikakvog odgovora. Morao je da prizna da je njegova hrabrost počela pomalo da slabi. Međutim, ipak je odbio da se preda.

Nova karikatura prikazivala je visoku zgradu bez prozora i vrata. Jedan čovek je očajnički trčao oko zgrade vičući: ‚‚Sigurno postoji neki put koji vodi unutra!”

Ovoga puta redakcija je poslala telegram: ‚‚Dođite, postali ste naš član. Mi smo se predali!”

od **Still_dreaming** Sre Nov 27, 2013 2:59 pm

Tegla džema

Jedna baka bila je na kasi velike samoposluge na redu da plati. Iza nje u redu stojala je jedna mlađa žena sa nestašnim sinom od 9-10 godina. Sin je stalno gurao majčina kolica koja su već nekoliko puta udarila baku po nogama.

Baka se okrenu ka malom dečaku i zamoli ga da prestane da je udara. Pošto je mali nastavio da je udara, baka se okrenu njegovoj majci i reče:

‚‚Zar ne možete narediti vašem sinu da me ne udara?”

Mlada gospođa odgovari: ‚‚Ne. Moja metoda odgoja mu dozvoljava slobodu da radi šta god poželi, sve dok do njegove svesti ne dođe da to što radi drugima nije dobro. Ta metoda je daleko efikasnija.”

U redu iza mlade žene sa detetom stajao je jedan momak od nekih 20-ak godina, koji je sve to pažljivo slušao, a u ruci držao teglu džema od crvenih ribizli. Kad je dama završila svoje objašnjenje metode odgoja, on otvori poklopac od tegle i mirno istrese džem mladoj dami na glavu.

Sva besna žena se okrenu prema mladiću, a on hladnokrvno odgovori:

‚‚Znate gospođo, ja sam odgajan u slobodi na isti način kao i vaš sin. I evo vidite rezultat!”

Starica se veselo okrenu blagajnici i reče:

‚‚Molim vas stavite ovu teglu džema na moj račun.”

od **Troja** Sre Dec 18, 2013 2:40 am

Muž i žena su šezdeset godina braka živjeli zajedno i nijedno od njih nije krilo ništa od svog bračnog partnera. Bili su sretni, voljeli se, razgovarali, pomagali jedno drugo. Među njima nije bilo tajni.

Ali supruga (tada već starica) je čuvala sanduk na ormaru i upozoravala više puta muža da ga ne otvara i ne pita šta je u njemu. Muž je poštovao njenu želju pa tako nije ni pokušavao saznati šta se krije u sanduku, sve do onog dana kad mu je žena jako oslabila i kad je doktor rekao da su joj dani odbrojani.

Tužan i nesretan muž je počeo razmišljati kako će ostati udovac i počevši razgledati stvari svoje žene koje je naumio sačuvati za uspomenu, pade mu pogled na sanduk. Uzeo ga je i odnio do kreveta na kom je ležala njegova bolesna žena, koja se ugledavši sanduk osmjehnula. Uplakanih očiju, gledajući svog voljenog muža, kog će uskoro napustiti, rekla je: “Sad ga možeš otvoriti!”

Muž je otvorio sanduk i našao u njemu dvije krpene lutke, igle za šivenje i 25.000 dolara, upitao je: “Zašto si čuvala ove stvari u sanduku?”

Odgovorila mu je šapatom:

“Kad sam se udala majka mi je rekla da je tajna dobrog i uspješnog braka ostavljanje svađe i prepirke i posavjetovala me da kad se god naljutim na tebe uzmem igle i konac i sašijem jednu lutku.”

Ovdje je skoro zaplakao, pomislivši: “Samo dvije lutke?! Znači za šezdeset godina braka samo dva puta se naljutila na mene?!”

Iako je bio tužan zato što mu je žena ležala na smrtnoj postelji osjetio se sretnim, jer je nije naljutio osim ta dva puta…. “Dobro,” rekao je, “sad znam za lutke, ali šta je sa ovih 25.000 dolara?”

Odgovorila mu je, sakrivajući suze da ga ne bi još više rastužila: “Ovo je suma koju sam skupila prodajući lutke.”

od **Troja** Sre Dec 18, 2013 3:02 am

У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.
- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.

od **Still_dreaming** Pon Jan 06, 2014 6:06 am

Hranilica za ptice

Čitam knjigu dok čekam autobus. Stvarima sam zauzela i drugu polovinu klupe. Prekida me čikica koji se upravo približio:

„Gospodična, mogu li sjesti?“.

„Naravno, izvolite,“ požurih da pomjerim stvari i vratih se čitanju. Nakon par minuta, krajičkom oka primijetim da nešto baca na ulicu. Nije me pretjerano zanimalo šta, jer sam željela da se posvetim čitanju za koje inače nisam imala vremena. Ipak, pogledala sam ga kada je ustao da pokupi kesu koja mu je ispala i tada sam shvatila da je hranio golubove. Pogledao me je i rekao:

„I oni su živa bića“.

Nasmijala sam se i pogledala ga bolje. Imao je sedamdesetak godina, slamnati šešir i onaj unutrašnji mir kakav rijetko srećete.

„Znate, u Švedskoj su na svakom koraku hranilice za ptice. Švedi su divni ljudi. Dobri, skromni, brinu o drugima. Ne kao kod nas. Ovdje bi ljudi prije bacili hranu, nego je dali nekom drugom živom biću.“

Zatvorih knjigu iste sekunde. Slušala sam već slične priče o Švedskoj i neko vrijeme razmišljam o nastavku školovanja negdje u tom dijelu Evrope. Posebno me fascinira ta sistemska briga prema životinjama, jer tada znam da se briga o ljudima prodrazumijeva. Ipak, zanimalo me je šta je to što jednoj duši balkanskoj u Švedskoj možda može da nedostaje.

„Vi živite u Švedskoj?“, upitah ga.

„Da, već dvadeset godina. Ali želim uskoro da se vratim u Gradišku. Tamo imam kuću. Sin želi da je prodamo i da kupimo neku na moru. Ako tako bude, živjeću na moru.“.

„A zašto se vraćate? Imate li koga tamo?“, upitah radoznalo.

„Da. Ženu. Ona ne želi da se vrati. Ženama je u Švedskoj lijepo. Sin mi je u Americi. Lagao bi svako ko bi rekao da u Švedskoj nije dobro. Ali, znate, nije dobro ono što je dobro, već ono što želite.“, reče i osmijehnu se.

N.S.

od **Still_dreaming** Sub Jan 25, 2014 3:08 pm

Komadići puzli

Tokom cijelog mog djetinjstva roditelji su držali goleme puzle na posebnom stolu u dnevnom boravku. Moj otac, koji je sve to započeo, uvijek je skrivao poklopac kutije. Zamisao je bila da složimo sliku, a da ju prethodno nismo vidjeli. Različiti članovi porodice i prijatelji koji su nas posjećivali radili su na tome, ponekad samo nekoliko minuta, da bi nakon nekoliko sedmica stotine i stotine komadića pronašlo svoje mjesto u ovoj igri.

S godinama, složili smo desetke takvih puzla. Na kraju sam postala prilično dobra u tome, pa sam čak osjećala posebno zadovoljstvo kada bih prva shvatila gdje određeni komad slike pripada ili kako spojiti dvije grupe komadića. Posebno sam voljela kada bi se otkrio ključ nekog uzorka i kada bih uvidjela što se na tom mjestu sve vrijeme skrivalo.

Sto za slaganje puzla moj je otac za rođendan darovao mami. Još uvijek vidim kako ga sastavlja i ushićen vadi iz kutije komadiće prvih puzla i stavlja ih na sto. Imala sam tri ili četiri godine i nisam shvatala radost moje majke. Tu mi igru nisu objasnili, nesumnjivo uvjereni kako sam premala da bih sudjelovala. Ali već sam tada željela s njima slagati sliku.

Sama u dnevnom boravku, rano ujutro, popela sam se na stolicu i raširila stotine nesparenih komadića po stolu. Bili su omaleni; neki raznobojni, a drugi pak tamni i sivi. Tamni su djelovali poput paukova i buba, ružni i pomalo zastrašujući. U meni su budili nelagodu. Skupivši njih nekoliko, sišla sam sa stolice i sakrila ih ispod jastuka sofe. Tokom nekoliko sedmica, kad god bih bila sama u sobi, popela bih se na stolicu, uzela još nekoliko tamnih komadića i dodala ih u zbirku ispod jastuka.

Zato je porodici trebalo puno vremena da dovrše ovu sliku. Frustrirana, moja je majka na kraju izbrojila komadiće i shvatila da ih nedostaje više od stotinu. Upitala me jesam li ih vidjela. Rekla sam joj tada što sam učinila s komadićima koji mi se nisu sviđali i ona ih je pronašla te složila sliku. Sjećam se da sam je posmatrala dok je to činila. Kako je na mjesto stavljala jedan tamni komad za drugim, polako se otkrivala slika a ja sam ostala bez riječi. Nisam imala pojma da ćemo na kraju dobiti sliku. Zaista je bila lijepa – spokojan prizor napuštene plaže. Bez komadića koje sam sakrila, slika nije imala smisla.

Možda je preduslov za pobjedu da igru volimo bezuslovno. Život nam pruža sve komadiće. Kad sam prihvatala određene dijelove života i poricala te zanemarivala ostatak, mogla sam vidjeti tek djelić svog života istovremeno – sreću zbog uspjeha ili vrijeme slavlja, ili ružnoću i bol gubitka ili neuspjeha koje sam svih silama pokušavala zaboraviti. Ali poput tamnih komadića puzla, ti tužniji događaji, ma koliko bili bolni, pokazali su se kao dio nečeg puno većeg, što bez njih nije potpuno. Čini se da uvidi u djeliće nečeg skrivenog zahtijevaju da svaki prihvatimo kao dar.

Mi uvijek slažemo puzle, a nismo unaprijed svjesni slike koju ćemo dobiti.

Rejčel Naomi Remen

od **Still_dreaming** Ned Jan 26, 2014 12:13 pm

Četiri sina i kćerka

Prvog dana braka muž i žena su odlučili da ne primaju goste i da nikome ne otvaraju vrata. Tog dana su došli muževi roditelji u posjetu, stajali su pred vratima i čekali da im otvore. Muž i žena su se pogledali, on je poželio da im otvori vrata, ali pošto su imali dogovor – nije, pa su roditelji otišli.

Poslije nekog vremena, istoga dana, došli su ženini roditelji. Pogledali su i pomislili na dogovor koji imaju, ali supruga je počela da plače: ‚‚Ne mogu ovo da učinim svojim roditeljima”, i otvorila vrata. Muž nije rekao ništa.

Godine su prošle, dobili su četiri sina, a peto dijete koje su dobili bila je djevojčica. Otac je organizovao veliko, nezapamćeno veselje.

Poslije veselja supruga ga je pitala zašto je napravio tako veliko slavlje povodom rođenja ćerke, a nije za prethodna četiri sina. Muž joj je jednostavno odgovorio:

‚‚Zato što će ona meni otvoriti vrata”.

od **Still_dreaming** Pet Feb 07, 2014 1:16 pm

Neodgovorni doktor

Jedan doktor je žurno utrčao u bolnicu nakon što je dobio hitan poziv da izvrši veoma tešku operaciju na jednom dječaku. Obukao je odmah hirurški mantil i uputio se direktno ka operacionoj sali.

U hodniku ispred operacione sale zatekao je bijesnog dječakovog oca kako nervozno cupka nogama. Čim je čovjek vidio doktora, pritrčao mu je derući se na njega: ‚‚Zašto vam je trebalo toliko dugo vremena? Zar vi ne znate da je život moga sina u opasnosti? Gdje vam je osjećaj odgovornosti prema drugima? Kakav ste vi doktor?”

Doktor je sa iskrenim žaljenjem rekao: ‚‚Zaista se izvinjavam, ali čim sam dobio poziv uputio sam se ka bolnici. Nisam mogao stići brže. A sada bih vas zamolio da se smirite kako bih mogao da na miru obavljam svoj posao.”

‚‚Da se smirim?! Ja da se smirim? A šta da je vaš sin u toj prostoriji sada, da li bi ste se vi smirili?? Da vaš sin umire, kako bi ste se vi ponašali??” – bijesno je uzvratio otac.

Operacija je trajala nekoliko sati i doktor je izašao sav srećan i nasmijan. ‚‚Hvala bogu, vaš sin je van životne opasnosti!” I bez da sačeka ikakvu reakciju dječakovog oca, izjurio je iz bolnice. U trku je samo dobacio, ‚‚Ako imate ikakvih pitanja, pitajte medicinsku sestru.”

‚‚Zašto je ovaj doktor ovako arogantan??!! Nije mogao da sačeka ni nekoliko minuta da ga upitam za trenutno stanje moga sina!” – prokomentarisao je otac čim je vidio medicinsku sestru.

Medicinska sestra mu je odgovorila: ‚‚Njegov sin je poginuo juče u auto nesreći. Bio je na njegovoj sahrani kad sam ga ja pozvala radi hitne operacije vašeg sina. I sada, čim je spasio život vašeg sina, otrčao je nazad da sahrani svog.”

od **Still_dreaming** Pon Mar 03, 2014 10:15 am

Jedna bogata nasljednica, sva u zlatu, izašla je iz luksuznog londonskog hotela, gdje je večerala i plesala čitavo veče na dobrotvornoj proslavi u korist napuštene djece.

Baš kad je ulazila u svoj Rols Rojs, prišao joj je jedan dječak i plačući zamolio: ‚‚Dajte mi neku paru, gospođo, smilujte se. Dva dana nisam jeo.”

Dama se užasnula.

‚‚Odvratni nezahalniče!”, uzviknula je, ‚‚Shvataš li da sam čitave večeri plesala za tebe!?”

***

Kad ti pomažem, osećam se veoma važno; ipak, očekujem da mi budeš zahvalan.
Antoni de Melo

od **Still_dreaming** Ned Mar 09, 2014 10:42 am

Rasizam u avionu

Jedna žena, bijelkinja, stara otprilike pedeset godina, dobila je mjesto pored jednog crnca u avionu. Vidno uznemirena, pozvala je odmah stjuardesu.

- U čemu je problem, gospođo?

- Pa zar ne vidite?!! Smjestili ste me pored crnca!! Nezamislivo mi je sjediti pored jednog od tih… tih groznih ljudi. Zahtijevam da mi odmah date drugo mjesto!!

- Čini mi se da su sva mjesta zauzeta, gospođo. Molim Vas, dozvolite mi da provjerim da li ima ipak neko prazno mjesto.

Stjuardesa se udaljila i vratila nakon nekoliko minuta:

- Gospođo, u ekonomskoj klasi nema mjesta. Imamo još samo jedno jedino mjesto u prvoj klasi.

Ali prije nego što je gospođa uspjela izustiti i jednu jedinu riječ, stjuardesa nastavi:

- Znate šta gospođo, u našoj aviokompaniji je gotovo nedopustivo da putnik iz ekonomske klase sjedi u prvoj klasi. Ali, isto tako, bilo bi skandalozno siliti nekoga da sjedi pored osobe koja je ispod svih nivoa.

Zatim se okrenu ka crncu i reče:

- Dakle, gospodine, ako želite, uzmite svoj ručni prtljag i premjestite se u prvu klasu.

Putnici koji su slušali ovaj razgovor spontano su počeli aplaudirati.

od **Still_dreaming** Sub Apr 19, 2014 10:54 am

Čovek je na ulici ugledao siromašnog dečaka kako zadivljeno gleda u njegov novi skupoceni auto; ponudio mu je da ga provoza u autu.

Nakon vožnje, dečak je rekao čovjku: ‚‚Vaš auto je prelep, mora da je jako skup. Koliko košta?”

‚‚Ne znam”, rekao je čovek. ‚‚Dobio sam ga na poklon od mog starijeg brata.”

‚‚Vaaau, pa to je tako lepo od njega.”, bio je iznenađen dečak.

‚‚Znam o čemu sada razmišljaš. I ti isto želiš da IMAŠ brata kao što je moj. Zar ne?” – upita ga čovek.

‚‚Ne.”, odgovori dečak. ‚‚Ja želim da BUDEM takav brat kao što je tvoj.”

od **Still_dreaming** Sre Apr 30, 2014 12:54 pm

Gušter u zidu

Prilikom renoviranja jedne japanske kuće, jedan građevinski radnik trebao je da popravi oronuli zid.

Kuće u Japanu obično imaju zidove koji su izrađeni od drveta, a između vanjskog i unutrašnjeg zida postoje uglavnom šupljine, prazan prostor. Kod jednog zida koji se potpuno srušio, radnik je primjetio malog guštera zaglavljenog u tom praznom prostoru. Gušter je bio živ, međutim jedan ekser mu je prošao kroz nogu i on je tu tako visio nepomičan.

Bilo mu je žao guštera, ali istovremeno je bio i radoznao. Raspitao se za taj ekser i saznao da on tu stoji već punih 10 godina, još od vremena kada je kuća sagrađena!

‚‚Kako se ovo moglo desiti?” – pitao se. ‚‚Kako je jedan mali gušter zarobljen u zidu već punih 10 godina mogao živjeti u ovakvim uslovima? U mraku 10 godina, bez pomjeranja, bez hrane, to je nešto potpuno nevjerovatno i nema nikakvog smisla.”

Vođen znatiželjom odmah je prestao sa radom i počeo pažljivo posmatrati tog nesretnog guštera. Htio je da se sam uvjeri u to šta on radi i kako preživljava.

I onda, iznenada, niotkuda se pojavi neki drugi gušter koji je na njegovo čudo nosio hranu u ustima.

Čovjek je ostao potpuno zatečen onim što je vidio. Ispostavilo se da je taj drugi gušter sve vrijeme brinuo o ovom svom zaglavljenom gušteru i to čitavih 10 godina. To je za radnika bio savršen primjer ljubavi u prirodi.

‚‚Ovo je čudo.” – pomislio je.

od **Still_dreaming** Sre Maj 07, 2014 11:28 am

Legenda Čiroki Indijanaca

Postoji jedna legenda Čiroki Indijanaca o obredu prelaska dečaka u zrelo doba. Naime, otac bi odveo svog sina duboko u šumu, stavio mu povez preko očiju i ostavio ga tu samog! Od dečaka se zahtevalo da celu noć nepomično sedi na jednom posečenom stablu i da ne skine povez sa očiju sve dok ne oseti prve zrake sunca na licu.

Nije smeo plakati, niti zvati pomoć.

Kada preživi noć, postaće ČOVEK.

Zabranjeno mu je bilo da priča drugim dečacima o svom iskustvu, jer je svaki od njih morao da uđe u zrelo doba na svoj način. Dečak je, naravno, bio prestravljen. Mogao je oko sebe čuti sve vrste zvukova. Od krikova divljih zveri do udaljenih glasova ljudi koji bi ga isto tako mogli povrediti ili ubiti. A neprestano je osećao i huk vetra koji mu je nosio u lice travu i zemlju. Ali ipak, mali Indijanac sve je to stoički podnosio. Znao je da je to bio jedini načini da se postane zreo čovek.

Konačno, nakon užasno proživljene noći, izašlo je sunce i on je mogao da skine povez sa očiju.

I tek u tom trenutku mali Čiroki Indijanac otkrio je da je njegov otac sve vreme sedeo pored njega na drugom posečenom stablu i pazio da mu se nešto loše ne dogodi!

od **Still_dreaming** Pet Maj 30, 2014 12:32 pm

Kralj sa jednim okom i jednom nogom

Bio jednom jedan kralj koji je imao jedno oko i jednu nogu.

Jednog dana zatražio je da ga naslika neki od velikih slikara u kraljevstvu. Bilo koji. Međutim, niko se nije usudio da to uradi, jer bi tako morao naslikati kralja bez jednog oka i bez jedne noge. Tako da su svi redom odbijali kraljevu želju.

Ali konačno, jedan slikar je ipak pristao da naslika kralja.

Bila je to izuzetna slika koja je iznenadila sve na dvoru.

Slikar je, naime, naslikao kralja u lovu kako puškom nišani u jelena. Ciljao je jednim okom zatvorenim i klečao sa jednom nogom savijenom!

***

Slikajmo i mi druge tako što ćemo skrivati njihove mane, a isticati njihove vrline.

od **Still_dreaming** Čet Okt 23, 2014 12:07 pm

Svako ima svoju priču

Dvadesetčetvorogodišnji mladić, gledajući kroz prozor voza, najednom vrisnu:

‚‚Tataaaaaa, gledaaaaajjjjj, drveće se kreće unazaaaaad!"

Otac se je najradosnije nasmejao gledajući sa ljubavlju u svoga sina.

Ali za to vreme jedan mlađi bračni par, koji je sedeo preko puta njih, pogledao je u momka od 24 godine sa tugom i sažaljenjem.

Iznenada mladić odjednom opet viknu:

‚‚Tataaaaa, pogledaaaajjj, oblaci lete sa namaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!"

Bračni par nije više mogao da izdrži, pa po dogovoru rekoše ocu tog mladića:

‚‚Gospodine, a zašto ne pošaljete vašeg sina nekom dobrom doktoru? Neko mu sigurno može pomoći."

Otac se je nasmejao i uzvratio im:

‚‚I jesam. I mi se baš sada i vraćamo iz bolnice. Moj sin, ovaj momak kojeg ovde vidite, bio je slep od rođenja. Ali mu je operacijom vraćen vid. On tek od ovog jutra može prvi put u životu da vidi."

***

Svaka osoba na ovoj planeti ima svoju jedinstvenu priču. I zato ne sudite o drugima pre nego što ih zaista upoznate.

od **Still_dreaming** Pet Okt 31, 2014 12:50 pm

Šta je potrebno da se otvore ogromna vrata?

Odluči neki car, zbog nekakvog važnog položaja na dvoru, da testira svoje dvorjane. Okruže ga moćni i mudri ljudi i car im reče:

- Imam nedoumicu i zanima me ko mi od vas može pomoći da je rešim.

Potom ih odvede do ogromnih vrata i reče im:

- Ovo su najveća i najteža vrata u mom carstvu. Može li neko od vas da ih otvori?

Najveći deo prisutnih odmah poče odmahivati glavom u neverici. Manji deo, oni koje su dvorjani smatrali mudracima, počeše zagledati vrata izbliza, dodirivati ih i premišljati se, ali na kraju svi priznaše da ih ne umeju otvoriti.

Međutim, iz mase iskorači jedan dvorjanin, priđe vratima, poče ih zagledati, opipavati i gurati. Odjednom, povuče ih snažnim trzajem i vrata se otvoriše! Vrata su bila već odškrinuta - nisu bila zaključana. Za otvaranje već odškrinutih vrata bilo je potrebno samo samopouzdanje da se to uradi u prisustvu samog cara.

Car objavi:

- Ti ćeš dobiti položaj na dvoru. Nisi se oslonio samo na ono što vidiš. Usudio se da pokušaš ono što se u početku činilo nemogućim.

Tako je i u našim životima: mnoga su vrata već odškrinuta, ali se mi pribojavamo da ih do kraja otvorimo. Viktor Igo je davno rekao: ‚‚Usuditi se, to je cena napretka!”

od **Still_dreaming** Sub Dec 13, 2014 2:48 am

Pratimo izabrane blogove i nismo mogli odoljeti da ne prenesemo ovaj fantastičan tekst sa bloga Sandre Kravitz Simonović. Toplo preporučujemo! Evo cijelog teksta:

Ser Entoni Hopkins (1937.) na prvi pogled ne deluje kao čovek neostvarenih snova. Osvojio je jednog Oskara (1992.), najvažniju nagradu za svakog glumca, i još 3 puta je bio nominovan. Prvi (i jedini do sada) Zlatni globus osvojio je 2006. godine, i to počasni Golden Globe Cecil B. DeMille Award, a imao je 6 nominacija pre toga. Dva Emija, četiri BAFTA nagrade, i još 38 drugih nagrada i 32 nominacije. U srećnom je braku (trećem po redu) već 14 godina, i ima ćerku Abigail (1968.). Godine 1993. kraljica Elizabeta II dodelila mu je titulu viteza za zasluge u umetnosti.

Glumio je u preko 100 filmova i serija, režirao 3 filma, napisao jedan, jednom bio izvršni producent. Jedan je od najpoznatijih glumaca, sa karakterističnim ulogama koje svakom filmu ostave poseban pečat.

Šta je još ostalo što ovaj čovek nije ispunio?

Zaista se čini: ne mnogo toga.

U septembru 2013. godine čuveni holandski violinista i dirigent André Rieu na svom koncertu u Beču objavio je kako ga je, kao što to rade godinama, danima i mesecima već brojni ljudi, kontaktirao čovek koji je izjavio da je napisao valcer i da bi želeo da ga baš on odsvira. Čovek je rekao da je napisao valcer pre 50 godina, ali da se do sada nije usudio da ga čuje. Bio je to upravo Sir Hopkins, što je Rieuu bilo dovoljno da kaže: Da, pošalji mi note.

U video klipu koji ste verovatno videli na društvenim mrežama (ponovo) ovih dana videćete kako izgleda kada neko 50 godina čeka na ispunjenje svog sna: preznojano, uzbuđeno lice koje je verovatno iskoristilo sve svoje decenije usavršavanja glume da ostane potpuno pribrano, skoro bezizražajno. No, postoje emocije koje je nemoguće sakriti. Pogledajte, uostalom, i sami:

Valcer zaista zvuči dobro – bilo bi i čudno da je drugačije, ipak ga izvodi jedan od najpoznatijih violinista i orkestara danas. U oko sedam minuta kao da je stalo svih 50 godina čekanja, i sve je tu: uvod, razrada, zaplet, vrhunac, zaključak.

Dakle, iako na prvi pogled ne deluje tako, svi mi, pa i oni najsavršeniji među nama, čiji životi deluju potpuno ispunjeno, ipak imamo neke skrivene snove, neke sakrivene note za valcer koje se plašimo da pokažemo bilo kome.

Možete čekati pedeset godina na pravi trenutak: da vaš valcer odsvira najbolji orkestar na svetu. A možete probati i ranije.

Jer, vidite, ovaj valcer bi zvučao dobro i da je odsviran pre 50, ili 30, ili 15 godina. A moglo je da se desi i da Hopkins nikada ne skupi hrabrost da ga objavi. Tako bismo mi ostali bez jednog odličnog valcera, a jedan čovek bez ostvarenog sna.

Tekst je u celosti preuzet odavde.

od **Still_dreaming** Čet Jun 25, 2015 9:17 am

Kako bacanje novčića može da reši vaše dileme

Ako ste u dilemi između dve moguće varijante, rešenje je uvek jednostavno. Bacite novčić u vazduh. Zvuči detinjasto i prosto previše jednostavno, ali funkcioniše. Ne zato što će vam bacanje novčića rešiti problem, već zato što ćete brzo otkriti – dok je novčić još u vazduhu – čemu se zaista nada vaše srce.

od **Still_dreaming** Ned Jun 28, 2015 6:08 am

Neka sve ide dođavola

1.
Ženiš se pre tridesete, jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje dece.
Diplomu.
Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Letovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grejanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedelja.
Vodiš ljubav svake druge nedelje.
Sa ugašenim svetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom
kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuva boraniju.
Odustao si od sna da gajiš pčele.
I od toga da se često smeješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umeš više da voliš.
Želeo bi.
Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smeješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na celom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pešake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ decu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inostranstvu.
Neka bežanja od sebe stvarnog.
Opiješ se nekada
Nikad sam.
Sa društvom.
Jer tako treba.
Pevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U avgustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže “volim te”.
Čekaš da je opet zavoliš.
Čekaš leto.
Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku.
Čekaš da oženiš sina.
Čekaš da se penzionišeš.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš sledeću godinu.
Čekaš svetla vremena.
Čekaš bolje sutra
Da budeš srećan.

2.
Izuj se.
Hodaj bos.
Tada smeš da hodaš i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh.
Odlepićeš je sa plafona, ne brini.
Nauči da razbijaš jaje jednom rukom.
Igraj se u supermarketu uslužnom kasom, to je blagodet.
Ljuljaj se u tri ujutru.
Naruči 5 kugli sladoleda. 6.
Nasmej se upozorenju ‚‚samo za decu‚”
Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dve vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata” blizu kuće)
Šetaj pored reke.
Gurni prst u reku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutru.
U podne.
U sumrak.
Uveče.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš da se ljuljaš
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj – sa njom. Ili njim.
Okačite sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smešite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gde je remek delo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti pravljenje figurica od plastelina – kako kaže divna Dženita iz Tuzle – bez prijatelja da ga upotpune ovaj spisak i ne vredi mnogo, još je bolje kada su prijatelji ovako maštoviti
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni poslednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smej se.
Mnogo se smej.
I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj ceo vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibela.
Okreči sobu u žuto.
Pevaj, ako tako osećaš.
Plači, ako tako osećaš.
Kupi šator.
Najveći u radnji.
I opremu za kampovanje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano (osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, videćeš da će postati slano samo od sebe)
Mmm… ipak nemoj cipelama na kauč
NE zaboravljaj prijatelje.
Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima”, tu su neke važne sitnice.
Stavi malo više pene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj “po starinski”.
Nemoj baš UVEK kakiti o tome da zapravo, kada vidimo dve duge postoji samo jedna duga, a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma. Nekada se samo obmani ( Uh, kako bi mi ovde, umesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati ) Zato ispravka – Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dve duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voleti.
Pričaj i o stvarima koje te muče.
Pričaj.
I slušaj.
Budi brižan i samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osećaš.
Neguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE beži od sebe.
Ne plaši se.
Lep si i nasmejan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I praske, ako tako želiš.
Donesi joj seme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan, NIŠTA NIJE GLUPO ako je namera prava.
Oboji svoj svet.Neka sve ide dođavola. Hoću da mi vrat miriše svaki dan na svež bosiljak iz moje eksperimentalne začinske bašte, kao danas. Hoću ogromnu začinsku gradinu. Da mi deca mirišu na žalfiju. Hoću veeeliki vinograd i kuhinju. I rukom vezenu posteljinu. Hoću kamin samo da okačim ‚‚onu sliku” iznad njega. Hoću da mi muž kasni sa pecanja, ne sa posla. Hoću da iskomponujem simfoniju srca čiju sam melodiju jednom sanjala (to uz pomoć nekih učenih prijatelja). Braću jagode, ne brige. Čuvaću život, ne mračne tajne. Odabraću mogućnosti, ne ograničenja. Jer želim da budem slobodna, a ne, kako treba. Ne želim skučenost, okove ili uvek samo broj u Zavodu za socijalno. I neka namrgođena lica – jer tako treba. Da mi mera za život bude uspeh/neuspeh, dobro/zlo, crno/belo. Biće šareno, kreativno, šašavo. Pisaću pisma. I pesme. I knjige. I scenario za film. Neću pisati deci sastave. Neću odustati od nekih ljudi. Neću NIKADA odustati od nekih ljudi. NEĆU NIKADA ODUSTATI OD LJUDI, jer tako … Jer tako želim da treba. Bar danas, smisao života je u kreativnosti. U tome da budeš. Jer, sunce kada sija, ne pita te stalno – Je l ti dobro sijam, vidi, vidi, umem ja to i bolje. Ono sija. I ti ga voliš. Svi ga volimo i radujemo mu se. Prava mera života je u mogućnostima i ograničenjima. Tvoje je da izabereš šta želiš, u kakvu materiju hoćeš da pretvoriš silnu energiju. I jedno i drugo nose posledice. A priznaćeš, mnogo je bolje snositi posledice stvari koje si ipak želeo da uradiš. Pričati sa sobom i ljudima koji iz tebe izvlače pravog tebe je blagoslov. Ne tebe kakav bi ‚‚morao da budeš” ili misliš da bi trebalo da takvim budeš. Nego onog, izbrušenog nagonskog tebe. Čovek nije ono što izgradi oko sebe, već što je izgradio U SEBI. Baš to, paradoksa li, će ga celog života okruživati, ma gde putovao, ma šta radio, ma kakvim se trudio da veštački postane. Tako ja mislim. Tako se neguje ljubav. Tako ona preplavljuje. Kada si svoj. Možda samo danas. Možda svakog dana. Ne naglo, ne nesvesno, već kada primetiš da se pomalo plašiš svoje nedostojnosti i nedoraslosti i nezrelosti. Tada je ona tu. Tada budite svoji. Šaolin ljudi. A kako to, pitam i sebe, kada sam samo juče morala dva puta u banku zbog nečega u vezi sa tekućim računom ? A ne znam baš (ljudi, meni uvek ide dobro sa rečima, sa životom sam još na vi), ali – u ponedeljak gasim tekući račun. I idem na pazar da kupim nove saksije za origano. Retro biciklom sa korpicom, razume se. Možda tako, za početak.

Tekst je u celosti preuzet odavde.

od **Still_dreaming** Pon Jul 13, 2015 9:13 am

Tvoj izbor

Neki čovek se neprestano osećao pritešnjen životnim problemima, pa se požalio poznatom učitelju duhovnog života: ‚‚Ne mogu više ovako! Život mi je postao nepodnošljiv.”

Učitelj uze šaku pepela, baci ga u čašu punu bistre vode koja je stajala na stolu i reče: ‚‚Ovo su patnje.”

Voda u čaši se zamuti i pretvori u blato.

Učitelj proli vodu. Uze tada drugu šaku pepela, pokaza je čoveku, otvori prozor i prosu pepeo u more. Pepeo se izgubi u moru, a more osta kakvo je i bilo.

‚‚Vidiš!”, učitelj reče, ‚‚Svakoga dana odluči hoćeš li biti čaša vode ili more.”

Bruno Ferero

od Sponsored content