Re: Priče za lep dan

od **Still_dreaming** Pon Avg 06, 2012 2:03 am

Ne vrijedi na silu

Bio jednom jedan drvosječa koji je došao raditi u tvornicu drva. Plata je bila dobra, a uslovi rada još bolji, tako da je drvosječa odlučio dati sve od sebe. Prvog je dana došao pred poslovođu, koji mu je dao sjekiru i odredio jedno područje u šumi. Čovjek je pun poleta otišao u šumu sjeći. U jednom danu posjekao je osamnaest stabala.

‚‚Čestitam”, rekao mu je poslovođa. ‚‚Nastavi tako.”

Ohrabren poslovođinim riječima, drvosječa je odlučio sutradan poboljšati svoj rad. Tako da je te noći legao veoma rano. Idućeg jutra je ustao prije svih i otišao u šumu. Uprkos svom naporu nije uspio posjeći više od petnaest stabala. Sigurno sam umoran, pomislio je. Odlučio je leći sa zalaskom Sunca. U zoru je ustao, odlučan srušiti svoj rekord od osanmnaest stabala. Ipak, toga dana nije uspio ni pola od toga. Idućeg ih je dana bilo sedam, onda pet, a posljednjeg je dana čitavo popodne pokušao posjeći svoje drugo stablo.

Uznemiren zbog toga što bi mogao reći poslovođa, drvosječa je otišao reći poslovođi šta se događa i kleo se da se trudio do granica iscrpljenosti. Poslovođa ga je upitao: ‚‚Kad si posljednji put naoštrio svoju sjekiru?”

‚‚Naoštrio? Nisam imao vremena naoštriti je: bio sam prezauzet sječom stabala.”

od **Still_dreaming** Čet Avg 16, 2012 10:36 am

Kažu da je Diogen hodao atinskim ulicama odeven u krpe i da je spavao pod tremovima.
Pripovedaju da je jednoga jutra, dok je Diogen još bio snen pod tremom kuće gde je proveo noć, onuda prošao jedan imućan veleposednik.
‚‚Dobro jutro'', rekao je konjanik.
‚‚Dobro jutro'', odgovorio je Diogen.
‚‚Imao sam dobru nedelju pa sam ti doneo ovu vreću s novčićima.'' Diogen ga je ćuteći gledao, ne pomakavši se pritom.
‚‚Uzmi ih. Nije to zamka. Moji su i dajem ih tebi jer su ti potrebniji nego meni.''
‚‚Imaš ih još?'', upitao je Diogen.
‚‚Naravno da imam'', odgovorio je bogataš, ‚‚mnogo više.''
‚‚I ne bi želeo da imaš još više nego što imaš?''
‚‚Bih, naravno da bih želeo.''
‚‚Onda zadrži novčiće, jer su potrebniji tebi nego meni.''

Neki kažu da je razgovor dalje tekao ovako: ‚‚Ali i ti moraš jesti, a za to ti treba novac.''
‚‚Već imam novčić'' — pokazao ga je — ‚‚i biće mi dosta za tanjir pšenice ujutro i možda za nekoliko narandži.''
‚‚Slažem se. Ali moraćeš da jedeš i sutra i idućeg dana. Odakle ti novac za sutra?''
‚‚Ako mi ti garantuješ, bez imalo straha da ćeš pogrešiti, da ću živeti do sutra, onda možda uzmem tvoj novac…''

od **Still_dreaming** Sub Avg 18, 2012 10:26 am

Siromašna porodica

Mudrac je s učenikom išao po svijetu. U sumrak jednog kišnog dana ušli su u planinsko selo. Učenik je krenuo prema najvećoj kući da zamoli za prenoćište.

Pri pogledu na veliku zidanu vilu mudrac se namrštio i zatražio neka mu nađe smještaj u najbjednijoj kolibici. Učeniku se stislo srce što mora tražiti siromahe da otkidaju od usta i ugoste njih dvojicu, ali nije imao puno izbora. Dugo su hodali, padao je mrak, a mudrac je bio tvrdoglav oko svega što bi naumio.

I tako su se smjestili u kolibi na kraju sela. Nikad prije nisu vidjeli tako siromašnu porodicu. Njih desetoro guralo se pod krovom koji je prokišnjavao, promrzli i u prnjama. Ipak, velikodušno su ih ugostili, dajući im sve što su imali: pola čaše mlijeka.

Učenik je pokušavao zapodjenuti razgovor, no svaki put bi ga prekinuo neko od članova porodice, zabrinut za njihovo jedino blago: mršavu kravicu. Je li dobro? Da se nije razboljela? Treba li joj još sijena? Je li žedna? Nedostaje li joj pažnje? Čiji je red da pazi na nju? Noć je brzo prošla u brizi oko kravice.

Drugo jutro, na odlasku, mudrac je uljudno zahvalio domaćinima. Zatim je izvukao nož i zaklao kravu. Prestravljena porodica udarila je u vrisku, a užasnuti učenik odvukao mudraca u stranu, iz straha da ih obojicu ne pretuku. ‚‚Zašto si to napravio? Šta će sada, jadni? Umrijeće od gladi bez kravice!” Mudrac je samo slegnuo ramenima i nastavio koračati prema novim pustolovinama.

Deset godina poslije toga, ponovo su se našli u tom istom planinskom selu. Mudrac je naložio učeniku da ih opet smjesti kod one iste porodice. Rezignirani učenik je odgovorio: ‚‚A je li? Sigurno su poumirali od neimaštine.”

Stigavši na kraj sela, zatekli su ogromnu kuću. Dvorište je bilo lijepo uređeno. U njemu su se igrala zdrava, zadovoljna i sita djeca. Učenik je potražio domaćina i sa strahom pitao šta se dogodilo sa porodicom kojoj je neki luđak zaklao kravu.

‚‚Kad bismo ga bar mogli naći, da mu zahvalimo!”, rekao je domaćin. ‚‚Gubitak krave bila je najbolja stvar koja nam se ikada dogodila. Glad nas je natjerala da počnemo razmišljati na drugačiji način o životu, i od tada nam je tako dobro krenulo da smo postali nabogatija porodica u selu.”

od **Still_dreaming** Pon Avg 20, 2012 10:33 am

Mali savet...

U svemu budi jednostavan. Ne nameći se i ne misli da je tvoje iskustvo svima potrebno. Pokušaj razumjeti druge ljude. I oni traže kao i ti. Pokušaj ih razumjeti i prihvatiti onakve kakvi jesu. Oni ne mogu biti po tvojoj mjeri. Istina je da ti gledaš ovaj svijet kroz svoje oči, ali ne zaboravi, i drugi gledaju kroz svoje. Njima je potrebno njihovo iskustvo, oni ne mogu život učiti iz tvoga iskustva. I ma kako ti se činilo da griješe u životu, da padaju i da ne čine sebi dobro, najiskrenije im možeš pomoći samo ako ih razumiješ i ako im ispričaš svoje iskustvo ne tražeći od njih da ga primjene, već samo da ga poslušaju.

Ne možeš biti životni učitelj samo zato što misliš da mnogo znaš. Učitelji se ne reklamiraju, učitelje drugi pronalaze i prepoznaju ih kao takve. Ako i misliš da to jesi, budi tih i radi ono zbog čega si tu i došao. Ako te drugi prepoznaju – dobro, ako ne, opet dobro, i dalje budi tih i radi ono zbog čega si tu došao. Istina je da je i u tebi mudrost kao i u meni, kao i u mnogim drugim ljudskim bićima. Daj sebi vremena da se ta mudrost koju nosiš u sebi i koja je u tebi oduvijek bila, ispolji u tvome životu. Tek tada će to drugi prepoznati!

od **Still_dreaming** Sub Avg 25, 2012 12:58 pm

Ne znam

Učitelj je jednom razotkrio svoje učenike na sledeći način:

Dao je svakome list papira i tražio da napišu dužinu sale u kojoj su se nalazili. Skoro svi su napisali cele brojeve, kao npr. pedeset stopa. Dvoje ili troje su dodali reč ‚‚približno''.

Učitelj reče: ‚‚Niko nije dao tačan odgovor.”

‚‚Koji je tačan odgovor?”, upitali su.

‚‚Tačan odgovor je ne znam”, reče učitelj.

od **Still_dreaming** Pon Avg 27, 2012 11:17 am

Sjajna šala

Jednom su organizatori javnog skupa pozvali mudrog čoveka da im se pridruži. U jednom trenutku je mudrac „izvalio“ šalu na koju su se svi u dvorani počeli smejati kao ludi.

Nakon što se publika malo primirala, čovek je ponovio tu istu šalu. Ovaj put se manje ljudi nasmejalo. Potom je još jednom i još jednom i još jednom ponovio istu šalu. Na kraju se niko nije smejao.

Tada se on nasmešio i rekao: „Ne možete se smejati istoj šali svaki put kad je čujete. Zašto onda nad istom stvari plačete?“

od **Still_dreaming** Čet Avg 30, 2012 3:01 am

Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla da živi sa sinom, snajom i unukom. Svakog dana njen vid i sluh su se pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanjira otkotrljao na pod, a supa iscurila iz šolje. Sin i snaja nisu mogli da joj pomognu, ali ih je nervirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli – što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili mali sto u ćošku pored ormara za metle i dali joj da tamo sama jede sve obroke. Za vreme jela, ona bi ih gledala sa drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali sa njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.

Jedne večeri, upravo pre večere, mala devojčica je sedela na podu igrajući se sa kockama. ‚‚Šta to praviš?” upitao ju je otac ozbiljno. ‚‚Pravim mali sto za tebe i mamu”, odgovorila je, ‚‚Tako da možete sami da jedete u ćošku kada ja budem velika.” Otac i majka su zanemili i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču. U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali. Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela sa njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.

Robin Šarma – ‚‚Kaluđer koji je prodao svoj ferari''

od **ThePoet** Ned Sep 09, 2012 10:54 pm

Bogati siromah

Jednoga dana, jedan bogataš dade korpu punu smeća jednom siromahu.

Siromah mu se nasmeja i ode negde s korpom.

Isprazni je, očisti i zatim napuni predivnim cvećem.

Vrati se tom istom bogatašu i dade mu tu istu korpu.

Bogataš se začudi i reče: ‚‚Zašto mi daješ ovu korpu sada punu ovog predivnog cveća, kad sam ja tebi dao korpu punu smeća?"

A siromah mu odgovori: ‚‚Svako daje ono što nosi u srcu."

od **Still_dreaming** Uto Sep 11, 2012 3:48 am

Bio jednom jedan rabin koga je narod obožavao kao božjeg izaslanika. Nije bilo dana da se ne okupi gomila sveta pred njegovim vratima u potrazi za blagoslovom ili savetom. Kad god bi rabin progovorio, masa je žudno upijala svaku njegovu reč, kao da kroz njega progovara Bog.

Među ovim ljudima bio je jedan prilično antipatičan čovek koji nikada nije propuštao da se suprostavi rabinu. On je uočio rabinove slabe tačke i javno ukazivao na njegove mane, tako da su uvređeni rabinovi učenici počeli da govore kako ga je sam đavo poslao u njihov grad.

Jednog dana, ‘đavo’ se razboleo i umro. Svi su odahnuli, duboko u srcu zadovoljni što taj neodgovorni jeretik neće više prekidati rabinove govore i kritikovati njegovo ponašanje.

Zato, ljudi su bili iznenađeni videvši na sahrani da je rabin duboko i iskreno ožalošćen.

Kada ga je kasnije jedan učenik upitao da li tuguje za pokojnikom, on je odgovorio:

‚‚Ne, ne. Zašto bih oplakivao našeg prijatelja? Sebe ja oplakujem. Taj čovjek je ustvari bio moj jedini prijatelj. Okružen sam samo ljudima koji me uvažavaju. On je bio jedini koji me je stavljao na probu; bojim se da ću bez njega prestati da rastem.”

od **Still_dreaming** Uto Sep 11, 2012 11:37 pm

Svet koji biraš

Ako ti je do nečega stalo, naći ćeš načina da se pozabaviš time. Ako pak nije, naći ćeš izgovor da to ne uradiš.
Teške okolnosti mogu ti prkositi, ali te one ne mogu zaustaviti. Jedino ti sam možeš zaustaviti sebe.

Drugi te mogu ohrabriti, poučiti te i pomoći ti, a mogu se i urotiti protiv tebe sa ciljem da te neutrališu.
Ali jedino ti možeš odlučiti kako da se postaviš prema njima i kako da eliminišeš nepotrebno.

Postoje određeni putevi koji nesumnjivo vode ka uspehu, a postoje i oni drugi koji nesumnjivo vode u očaj.
Put na kojem se ti trenutno nalaziš zavisiće isključivo od tvoga izbora.

Možeš videti život ispunjen lepotom i otvorenim mogućnostima, a možeš i da ga vidiš kao da su ti potonule sve lađe. Kako god, tvoja procena te situacije uvek će se pokazati istinitom.
I zato, najvažnija stvar u životu je izbor tvoga stava!

Svet koji izabereš da bi ga iskusio i svet koji najiskrenije biraš da bi živeo u njemu je upravo onaj svet u kojem ćeš i biti.

od **Still_dreaming** Sub Sep 15, 2012 10:43 pm

Zadržite viljušku

Jednoj mladoj časnoj sestri dijagnosticirana je teška bolest i rečeno joj je da joj je ostalo još samo 3 mjeseca života. Budući da je odlučila ‘srediti’ svoje stvari prije smrti, pozvala je starješinu kako bi ga upoznala s nekim detaljima vezanim za njenu posljednju želju.

Rekla mu je koje bi pjesme voljela da se pjevaju na njenom pogrebu, koje bi biblijske retke željela da govornik naglasi te u kojoj odjeći bi željela biti pokopana. Sve je bilo dogovoreno i starješina se spremao otići. Tada se mlada sestra sjetila nečeg što joj je bilo jako važno.

‚‚Ima još jedna stvar”, rekla je uzbuđeno.

‚‚Šta je to?” upitao je starješina.

‚‚Ovo je jako važno”, nastavila je mlada sestra. ‚‚Želim biti pokopana s viljuškom u svojoj desnoj ruci!!!”

Starješina je gledao u mladu sestru, ne znajući šta da kaže.

‚‚To vas je iznenadilo, zar ne?”, upitala je mlada sestra.

‚‚Pa, da budem iskren, zbunjen sam ovim zahtjevom”, odgovorio je starješina.

Mlada sestra mu je objasnila:
‚‚Moja baka ispričala mi je jednu priču i otada je ja uvijek pričam drugima.
Pokušavala sam prenijeti tu istu poruku osobama koje volim i koje trebaju ohrabrenje. U svim ovim godinama otkako posjećujem hrišćanska druženja i radujem se pozivu na obroke, sjećam se kako mi je nakon što bi se sa stola sklonilo glavno posuđe, uvijek neko znao šapnuti: ‚‚Zadrži viljušku!”. To mi je bio omiljeni dio druženja jer sam znala da dolazi nešto bolje, nešto poput slasne torte ili voćnog kolača. Nešto prekrasno i ukusno.
Zato bih voljela da se ljudi, kad me u lijesu vide s viljuškom u desnoj ruci, zapitaju: “Šta znači ova viljuška?” Time ću im poručiti: zadržite svoje viljuške – najbolje tek slijedi!”

Oči starješine ispunile su se suzama radosnicama kad ju je zagrlio na odlasku. Znao je da je to možda posljednji put da je vidi živu. No ujedno je i znao da je njena slika novog svijeta jasnija od njegove. Imala je jasniju i čvršću sliku novog svijeta nego mnogi puno stariji ili iskusnijji od nje. Ona je znala da slijedi nešto bolje.

Kad su ljudi prolazili pored lijesa te mlade sestre, vidjeli su je odjevenu u lijepu haljinu i s viljuškom u desnoj ruci. I uvijek iznova starješina bi začuo pitanje: ‚‚Šta znači ova viljuška?”

I uvijek iznova, starješina bi se nasmiješio. Tokom pogrebnog govora ispričao je prisutnima o razgovoru koji je vodio sa sestrom neposredno prije njene smrti. Također im je objasnio šta ta viljuška znači. Starješina je prisutnima rekao kako ne može prestati razmišljati o viljušci, a uvjeren je da neće moći prestati ni oni. I bio je u pravu.

od **ThePoet** Pon Sep 17, 2012 12:03 am

Ne gajite crne misli

Učinite sve što je u vašoj moći da podstaknete unutrašnji optimizam. Razmislite o mudrim rečima umetnika Vinsenta Van Goga koji je često govorio početnicima koji su čeznuli da postanu umetnici: “Ako čujete u svojoj glavi glas koji vam kaže: ‘Ti ne umeš da slikaš’, onda slikajte svom svojom snagom i taj glas će biti ućutkan.” Primenite njegov savet na svoju situaciju. Ako čujete unutrašnji glas koji govori: “Šta ti misliš ko si? Ne možeš da se vratiš u školu!” onda dajte sve od sebe da upišete ono što želite, i taj glas će se utišati. Ako čujete glas koji kaže: “Nikad nećeš moći to da uradiš,” onda svim silama počnite to da činite i ućutkaćete taj glas.

Pomislite na 11-ogodišnjeg Džoi Džounsa. On je sa svojom majkom živio u domu za beskućnike. Jednoga dana, na televiziji je vidio takmičenje u klizanju na ledu. Što je više gledao, sve je bio zainteresovaniji. Iako nikada nije ni vidio sličuge, počeo je da se kliže na popločanom podu doma, oponašajući klizače koje je gledao na televiziji. Njegova majka – siromašna beskućnica – videla je ogromnu želju kod svog sina i odlučila da pronađe način da mu omogući ostvarenje sna. Kada je uštedela nešto malo novca, odvela ga je na klizalište, iznajmila sličuge i pustila ga da se oproba. Četiri godine kasnije, Džoi Džouns osvojio je 24 medalje u klizanju na ledu, uključujući zlatnu medalju na saveznom takmičenju u klizanju u Americi.

od **Still_dreaming** Uto Sep 18, 2012 12:54 pm

Bogovi zaštitnici

Jednom je živeo jedan general koji je vodio svoju vojsku u bitku protiv desetorostruko nadmoćnijeg neprijatelja. Na putu do bojišta, vojska je zastala kod jednog malog hrama da se pomoli za sreću u bici. General je pokazao vojsci novčić i rekao im:

‚‚Zamoliću bogove da nam pomognu u slamanju neprijatelja. Ako novčić padne s glavom prema nebu, pobedićemo. Ako padne rep, izgubićemo. Naša je sudbina u rukama bogova. Pomolimo se za to svim srcem.”

Nakon kratke molitve, general je bacio novčić. Pao je na zemlju i glava je pogledala prema nebu. Vojska je bila oduševljane i punog duha je otišla u borbu. Kao što je general predvideo, mala vojska je pobedila veliku. Vojnici su oduševljeno klicali: ‚‚Dobro je imati bogove na svojoj strain! Niko ne može promeniti ono što bogovi zacrtaju.”

‚‚Stvarno?” – upitao je general pokazavši im novčić – s obe strane su bile glave.

od **Still_dreaming** Sub Sep 22, 2012 6:13 am

Starica na plaži

Jedna porodica uživala je na plaži. Deca su se kupala u moru, i pravila kule u pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj odeći. Njena seda i raščupana kosa vijorila se na vetru. Mumlajući nerazumljive reči, sakupljala je nešto iz peska i trpala to u kesu. Roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone ove starice.

Kada je prošla kraj njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen osmeh.

Tek pred povratak, posle nedelju dana, doznali su da ta starica uvek skuplja komadiće stakla po plaži da se deca ne bi posekla.

od **ThePoet** Uto Okt 23, 2012 4:27 am

PRINC I MAĐIONIČAR

Nekada davno bio jedan mladi princ koji u sve verovao osim u tri stvari. Nije verovao u princeze, nije verovao u ostrva i nije verovao u Boga. Njegov otac, kralj, rekao mu je da te tri stvari ne postoje. Kako u kraljevstvu njegovog oca nije bilo ni princeza, ni ostrva, a ni znaka od Boga, mladi princ je verovao svom ocu.
Međutim, jednog dana, princ je pobegao iz palate. Došao je u susednu zemlju. A tamo, na njegovo zaprepašćenje, ugledao je ostrva, a na tim ostrvima, čudnovata stvorenja kojima nije znao ime. Dok je tražio čamac, obalom mu se približavao neki čovek u večernjoj odeždi.
‚‚Jesu li ovo prava ostrva?“, upitao je mladi princ.
‚‚Naravno da jesu.“, rekao je čovek.
‚‚A ona čudnovata stvorenja?“
‚‚To su prave, autentične princeze.“
‚‚Onda sigurno postoji i Bog!“, uzviknuo je princ.
‚‚Ja sam Bog.“, odgovori čovek u večernjoj odeždi naklonivši se.
Mladi princ požuri kući.
‚‚Vratio si se.“, reče mu otac.
‚‚Video sam ostrva, video sam princeze, video sam Boga.“, reče princ prekorno.
Kralj si ni ne pomače.
‚‚Ne postoje ni ostrva, ni prave princeze, niti postoji Bog.“
‚‚Ali video sam ih!“
‚‚Reci mi kako je Bog bio obučen.“
‚‚Bog je nosio svoju večernju odeždu.“
‚‚Jesu li mu rukavi bili zavrnuti?“
Princ se priseti da jesu bili zavrnuti. Kralj se osmehnu.
‚‚To je odelo koje nose mađioničari. Prevario te je.“
Čuvši ovo, princ se vrati u susednu zemlju i ode do one iste obale, gde je još jednom naišao na čoveka u večernjoj odeždi.
‚‚Moj otac, kralj, kazao mi je ko si ti.“, reče mladi princ ogorčeno. ‚‚Prevario si me prošlog puta, ali nećeš opet. Sad znam da ono nisu prava ostrva, ni prave princeze, jer si ti mađioničar.“
Čovek na obali se nasmeja.
‚‚Ti si onaj koji je prevaren, dečače moj. U kraljevstvu tvog oca postoje mnoga ostrva i mnoge princeze. Ali tvoj otac je na tebe bacio čini tako da ne možeš da ih vidiš.“
Zadubljen u svoje misli princ se vratio kući. Kada je ugledao svog oca, pogledao ga je pravo u oči.
‚‚Oče, da li je tačno da ti nisi pravi kralj, već mađioničar?“
Kralj se nasmeja i zavrnu svoje rukave.
‚‚Tako je, sine, ja sam samo mađioničar.“
‚‚Ali onda je onaj čovek na obali Bog.“
‚‚Čovek na obali je samo još jedan mađioničar.“
‚‚Moram da znam istinu, istinu izvan magije.“
‚‚Nema istine izvan magije.“, reče kralj.
Princ se rastuži.
Kaza: ‚‚Ubiću se.“
Kralj uz pomoć magije prizva smrt. Smrt je stajala na vratima i pozivala princa. Princa prođe jeza. Setio se prelepih, mada nestvarnih ostrva i nestvarnih, ali prelepih princeza.
‚‚U redu“, reče on. ‚‚Mogu to da podnesem.“
‚‚Vidiš, sine“, reče kralj. ‚‚i ti polako postaješ mađioničar.“

Džon Fauls

od **Still_dreaming** Uto Nov 27, 2012 2:29 pm

Upornost jednog mrava

U toku XIV veka u jugozapadnoj Aziji, imperator Tamerlan (potomak Džingis-kana) bio je poražen u jednoj bici, i time bio primoran da beži kako bi preživeo. Pronašao je sigurnost u jednom ambaru, dok su neprijateljske trupe pretraživale selo da ga nađu. Dok je tamo ležao, očajan i obeshraben, Tamerlan je posmatrao jednog mrava kako prenosi zrno kukuruza na drugu stranu zida. Zrno je bilo mnogo veće od samog mrava. Imperator je brojao koliko puta je mrav pokušavao da odnese zrno do vrha zida i prenese ga na drugu stranu. Vratio se 69 puta. Kada je načinio 70. pokušaj, konačno je uspio da pregura zrno preko vrha.

Tamerlan je skočio na noge s novom snagom i entuzijazmom. Iako je upravo bio poražen, odlučio je da pokuša iznova – baš kao ovaj mrav. To je i učinio – reorganizovao je vojsku i na kraju pobedio svoje neprijatelje.

***

‚‚Kada dospete u tesnac i sve se okrene protiv vas, kada dođe dotle da ne možete više ni trenutka da izdržite, ne predajite se, jer tu je upravo tačka na kojoj počinje preokret.''
Harijet Bičer Stou

od **Still_dreaming** Čet Dec 06, 2012 2:08 pm

Sve je stvar stava

Bila jedna žena koja se probudila jedno jutro, pogledala se u ogledalo i primetila da su joj ostale samo tri dlake na glavi.

‚‚Dobro” rekla je sama sebi, ‚‚Mislim da ću danas očešljati kosu.” Tako je i uradila i divno se provela tog dana.

Sledećeg jutra probudila se samo sa dve dlake na glavi.

‚‚Hm” rekla je sebi, ‚‚mislim da ću danas napraviti razdeljak na sredini.”

Tako je i uradila i opet se divno provela tog dana.

Narednog jutra se probudila sa jednom dlakom na glavi.

‚‚Dobro, danas ću kosu svezati u konjski rep.” Tako i bi, pa se ona prelepo provela i tog dana.

Četvrtog jutra na glavi ne ostade nijedna dlaka.

‚‚Jupiii!” uzviknu žena, ‚‚danas ne moram nameštati frizuru.”

od **Still_dreaming** Pet Dec 14, 2012 11:22 pm

Nepostojeća ograničenja

Školstvo nas uči šta se može uraditi i ponekad nas takođe uči nepostojećim ograničenjima. Uči nas onome što možemo ostvariti, ali i o onome što ne možemo ostvariti. Postoji jedan heroj koji ne zna za ograničenja - on se zove bumbar.

Prema naučnicima, telo bumbara je preteško i razmak njegovih krila premali za veličinu tela. U aerodinamičkom smislu, bumbari ne mogu da lete. Međutim, bumbar ne zna za ova naučna otkrića i prosto: leti.

od **Still_dreaming** Uto Jan 01, 2013 1:41 pm

Vrijeme je

Vrijeme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovječnije. Ali to nije dovoljno. Vrijeme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vrijedi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Bilo je vrijeme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vrijeme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

Ivo Andrić

od **Still_dreaming** Čet Jan 03, 2013 1:25 am

Srce miša

Po jednoj indijskoj basni postojao je jedan miš koji je živeo u neprestanom strahu od mačaka.
Jedan čarobnjak sažalio se na njega i pretvorio ga u mačku.
Ali miš je tada počeo da strahuje od pasa.
Čarobnjak ga je onda pretvorio u psa, ali ovaj je onda počeo da se boji pantera.
Kad ga je čarobnjak, međutim, pretvorio u pantera, on je počeo da se boji lovaca.
Čarobnjak se je na kraju predao, ponovo ga je pretvorio u miša i rekao mu:
‚‚Nikako ne mogu da ti pomognem, jer ti uvek zadržavaš srce miša.”

od **Still_dreaming** Pon Mar 25, 2013 2:38 pm

Al-Mamunov konj

Bagdadski kalif Al-Mamun imao je prelepog arapskog konja. Bogati Omah želeo je tog konja i nudio je mnogo kamila za njega, ali kalif nije hteo ni da čuje za to. Omah je rešio da dođe do konja po svaku cenu, pa makar i prevarom.

Znao je kuda će proći Al-Mamun, pa se prerušio u prosjaka, legao nasred puta i čekao. Al-Mamun je bio čovek mekog srca i, čim ga je vidio, sahao je s konja da vidi šta mu je.

‚‚Pomagajte!”, zavapio je lažni prosjak. ‚‚Danima gladujem i nisam u stanju da hodam.”

Al-Mamun ga je pažljivo popeo na konja i Omah je to smesta iskoristio da krene u galop, dok je kalif trčao, vičući mu da stane. Kada je Omah dovoljno daleko pobegao, zastao je i okrenuo se.

‚‚Ukrao si mi konja”, vikao je Al-Mamun. ‚‚Molim te za samo jedno.”

‚‚Šta?” – upitao je Omah.

‚‚Da nikome ne kažeš kako si došao do konja.”

‚‚Zašto?”

‚‚Ako se raširi glas o tvojoj prevari, može se desiti da jednog dana niko ne zastane da pomogne nekome ko leži nasred ulice i zaista umire.”

Arapska priča

od **Still_dreaming** Čet Apr 18, 2013 12:27 pm

Pozlaćeno čanče

Veliki budistički svetac Nagarđuna išao je naokolo go, samo s pregačom oko bedara i, paradoksalno, s pozlaćenim čančetom za sakupljanje milostinje, poklonom od cara koji je nekoć bio njegov učenik.

Jedne noći spremi se da spava među ruševinama jednog drevnog manastira, kad je opazio lopova koji ga je uhodio, skriven iza jednog stuba.

‚‚Evo ti, uzmi”, rekao je Nagarđuna, pružajući mu čanče. ‚‚Tako me nećeš buditi kad zaspim.”

Lopov je zgrabio čanče i pobjegao, da bi se, međutim, vratio sljedećeg jutra s čančetom i jednim zahtjevom: ‚‚Kada si mi sinoć tako darežljivo poklonio ovo čanče, učinio si da se osjetim veoma bijedno. Nauči me kako stvaraš bogatstvo koje ti omogućuje da imaš tu spokojnu distancu od materijalnih stvari.”

***

‚‚Niko nam ne može oduzeti ono što nikada nismo prisvojili.” – Antoni de Melo

od **Still_dreaming** Pet Apr 19, 2013 10:27 pm

Saosećanje

Jedan muškarac i jedan dječak prijavili su se u hotel nakon čega ih je osoblje usmjerilo ka njihovoj sobi. Dvojica recepcionista nisu mogli a da ne primjete mirnoću gostiju i dječakovo bljedilo. Nakon što su se smjestili muškarac i dječak su sišli u hotelski restoran da večeraju. Osoblje je opet primjetilo da su obojica tihi, a dječak vidno nezainteresovan za hranu u tanjiru. Nakon večere dječak je otišao u svoju sobu, a muškarac na recepciji tražio da vidi upravnika hotela. Recepcionista je po navici upitao da li postoji neki problem sa poslugom ili sobom i odmah ponudio da riješi problem, ali je muškarac odgovorio da problem nije takve prirode i ponovio svoj zahtjev. Recepcionista je pozvao upravnika koji je mrzovoljno došao do recepcije. Muškarac ga je potom zamolio da razgovaraju nasamo pa su otišli do upravnikove kancelarije.

Muškarac je objasnio da noć provodi u hotelu sa 14-ogodišnjim sinom koji je teško bolestan, i da mu vjerovatno nema spasa. Dječak je uskoro trebao početi sa traumatičnom terapijom zbog koje bi mogao izgubiti kosu. Došli su u hotel da zajedno predahnu i zbog toga što je to veče dječak planirao da obrije glavu kako bi sebe uvjerio da je jači od bolesti. Otac je dodao da će i on obrijati svoju glavu u znak podrške sinu. Stoga je zamolio upravnika za malo razumijevanja kod osoblja koje će ih sutradan vidjeti ćelave na doručku.

Upravnik je uvjerio oca da će obavijestiti svoje osoblje i da će svi pokazati dužno poštovanje.

Sutradan su otac i sin ušli u restoran na doručak.

Tamo su zatekli četiri muška zaposlenika hotela koji su izvršavali svoje zadatke, savršeno normalno, sa obrijanim glavama.

od **Still_dreaming** Pon Apr 22, 2013 9:33 pm

Ubuntu

Antropolog je predložio igru djeci u jednom afričkom plemenu. Stavio je korpu punu voća i rekao djeci da ko god prvi stigne do drveta, dobiće slatko voće. Kada im je rekao da potrče, oni su se svi uhvatili za ruke i potrčali zajedno, onda su sjeli zajedno, uživajući u poslastici koju su osvojili. Kada ih je antropolog pitao zašto su tako zajedno potrčali, kada je jedan mogao da osvoji voće samo za sebe, oni su rekli:

‚‚UBUNTU – kako jedan od nas može biti srećan, kada su svi ostali tužni?”

***

‚‚Ubuntu” u Zulu i Ghosa jezicima znači ‚‚Ja sam ja zato što smo mi”, odnosno izražava humanost prema drugima.

od **Still_dreaming** Uto Apr 23, 2013 12:15 pm

Paganini i jedna žica

U nekim intenzivnijim trenucima života, kad stvari baš i ne idu onako kako zamišljamo, planiramo i priželjkujemo, ili ne idu željenom brzinom, treba se sjetiti priče o Nikolu Paganiniju.

Taj je violinski virtuoz oduševljavao publiku svojim maestralnim umijećem, ali i fantastičnim duhom te sjajnim improvizacijama. Na jednom koncertu, kaže priča, pred punom dvoranom, izvodio je jedno prilično teško djelo. Okružen cijelim orkestrom, uživao je u vlastitom izvođenju kad mu je u pred sam kraj koncerta pukla jedna žica na violini. Na licu mu se pojavilo iznenađenje, ali iako vidno ljut, nastavio je izvođenje bez prestanka, sjajno improvizujući. Za nekoliko trenutaka pukla mu je i druga žica. A nedugo nakon nje i treća. Sada su tri žice visile s majstorove violine dok je on i dalje nezaustavljivo privodio kompoziciju kraju, svirajući samo na jednoj, jedinoj žici.

Po završetku je publika skočila na noge, aplaudirajući sjajnom umjetniku, još žešće aplaudirajući njegovoj hladnokrvnosti, snalažljivosti i improvizaciji te dovršenoj kompoziciji u uslovima kada to gotovo nije bilo moguće. Nakon što su se ovacije stišale, Paganini je zamolio publiku da sjedne i iako su svi znali da ne mogu očekivati bis, poslušno su se vratili u svoja sjedišta. Paganini je podigao violinu tako da je cijela publika može vidjeti, klimnuo glavom dirigentu i uz mig publici započeo svirku uz povik ‚‚Paganini i jedna žica!''

Na svom je jednožičnom Stradivariju odsvirao završnu kompoziciju koncerta dok je publika u čudu promatrala kako se pred njihovim očima nemoguće u zanosu duha pretvara u moguće.

Prisjećajući se ove priče, shvatimo da naši životi, ma koliko bili ispunjeni problemima, brigama, razočarenjima i svim ostalim ‘ugodnim’ propratnim pojavama ne moraju to biti.

Provodimo većinu vremena koncentrišući se i brinući za žice koje su popucale. Žice koje ne možemo istog trenutka popraviti i promijeniti. A zaboravljamo da uvijek postoji barem jedna žica koja je još uvijek ispravna. Uvijek postoji bar jedna ispravna žica koje se vrijedi prihvatiti, s kojom vrijedi improvizovati.

Jer i jedna žica je dovoljna za stvaranje predivne muzike života. Zato, mislite li da vam je teško, uhvatite se za onu jednu ispravnu žicu u sebi i stvarajte svoju melodiju koja će vas uzdići do neslućenih visina i izazvati ovacije.

od Sponsored content