Priče za lep dan

Still_dreaming ::U vrtu jedne ludnice sretoh mladića bledog lika, lepog i čuđenjem obuzetog.
I sedoh kraj njega na klupu, te rekoh: ‚‚Zašto si ovde?"
On me pogleda zapanjeno, pa reče: ‚‚Pitanje ti je nedolično, ali ću ti ipak odgovoriti. Moj otac je od mene hteo da načini svoju sliku i priliku, a to je želeo i moj stric. Moja majka htela je da budem baš kao njen uvaženi otac. Moja je sestra isticala svoga muža moreplovca kao savršen primer na koji je trebalo da se ugledam. Moj brat misli da treba da budem, kao i on, dobar atleta.
Tako su i moji učitelji, doktor filosofije, profesor muzike i logičar, odreda čvrsto rešili i svaki bi od njih da budem odraz njegovog lika u ogledalu.
Zato sam došao ovde. Tu mi deluje zdravije. Barem mogu da budem to što jesam."
Uto se iznenada okrenu ka meni i reče: ‚‚Nego, reci mi, da li su i tebe ovamo takođe oterali obrazovanje i dobar svet?"
A ja odgovorih: ‚‚Ne, došao sam u posetu."
On reče: ‚‚Ti si, dakle, jedan od onih sto žive u ludnici s one strane zida."

Ha, ha... Ne znam da li je to bila namjera, ali me ova pricica divno razveselila i nasmijala.

Hvala.

Troja, drago mi je da te nasmejalo. To i jeste jedan od ciljeva.

~~~~~~~~~~~~~~~~

Dva monaha ispirahu svoje činije na reci kada ugledaše škorpiona kako se utapa. Jedan od monaha ga odmah izvadi iz vode i stavi na obalu. Škorpion ga ugrize. Monah se vrati pranju činije, a škorpion opet padne u vodu. Monah ga opet spasi i škorpion ga opet ugrize. Drugi monah upita:
- ‚‚Prijatelju, zašto uporno spašavaš tog škorpiona kada znaš da ga njegova priroda tera da grize?''
- ‚‚Zato'' - odgovori monah - ‚‚što mene moja priroda tera da spašavam.''

Komadić ogledala

Kad je profesor završio s predavanjem, upitao je kao i obično, iz navike: ‚‚Ima li pitanja?”
Ne očekujući nikakav odgovor, bio je silno iznenađen kada ga je jedan od studenata upitao: ‚‚Profesore, koji je smisao života?”
Neki od studenata koji su već izlazili čudno su se podsmehnuli na tu izjavu svog kolege i nastavili svojim putem.
Zatečen, profesor je neko vrijeme promatrao studenta pitajući pogledom je li to pitanje bilo zaista ozbiljno ili samo neka šala. Shvatio je da ga je student ipak ozbiljno postavio.
Profesor reče: ‚‚Odgovoriću vam.”
Posegne u džep i izvuče novčanik, a iz njega izvadi komadić ogledala veličine novčića.
I zapocne svoju priću: ‚‚Bio sam dečak u vreme rata. Jednog dana sam na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Budući da nisam imao igračaka, uzeo sam jedan od tih komadića kako bih se njime malo poigrao. Kada sam se počeo igrati pgledalom, ponelo me saznanje da mogu sunčevu svetlost usmeriti u neka mesta gde sunce nikad nije moglo dopreti: duboke rupe, tamne prostorije na severnoj i hladnoj strani zgrada...
Kada sam odrastao i postao čovek, shvatio sam da to nije bila samo igra, već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu.
I ja sam delić jednog ogledala kojeg ne poznajem u celosti i svoj njegovoj veličini.
Ali s onim što imam i što mislim da jesam, mogu uneti bar malo svetla, istine, razumevanja, dobrote i nežnosti u tamne i skrivene kutke ljudskih srdaca i možda promeniti nešto u čoveku čije je srce mračno.
Ako i drugi ljudi to primete i shvate, možda se potrude učiniti isto – uneti svetlo tamo gde ga nema.
Eto, u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvek čuvam komadić ogledala jer mi je svojom igrom svetlosti pokazao put.”

Priča o tri sina

Tri žene sretnu se kod bunara gde su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno peva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo ćuti.

Na to je druge dve počnu provocirati: „A tvoj sin?".
„Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi“.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje ćutala osećajući se neugodno pored dve žene. Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lepo peva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sedeo na zidiću i zaneseno pevao.

„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga, „kako visoko baca kamen. Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

Istina o mržnji

Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dvije. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što djecu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se precijeniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze. A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razumije. Iz tog ugla gledano, mrziti je mnogo lakše nego voljeti. Da bi nekog volio, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz vječite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne lenjosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnju istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mržnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje.

Marko Vešović

Obećao sam sebi,
da budem tako jak da ništa ne može da smeta pribranosti mog uma,
da govorim srcem, zračim radošću i optimizmom sa svakom osobom koju sretnem,
da učinim da svi moji prijatelji osete da ima vrednosti u njima,
da gledam u sunčanu stranu svega i da učinim da moj optimizam postane stvaran,
da mislim samo najbolje, da radim samo za najbolje i da očekujem samo najbolje,
da podržavam i podstičem uspeh drugih kao da je moj lični uspeh,
da zaboravljam greške iz prošlosti i da prionem na veće podvige u budućnosti,
da nosim veselo raspoloženje sve vreme, i da svakoj osobi koju sretnem uputim osmeh,
da odvajam mnogo vremena za lično usavršavanje i da nemam vremena da kritikujem druge,
da budem isuviše širok za brigu,
isuviše plemenit za ljutnju,
isuviše snažan za strah,
i isuviše srećan da bih dopustio prisustvo nesreće.

Kako nastaje leptir


Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru.
Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.
Međutim ništa se nije dogodilo.
Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao da prođe, izlazeći iz čaure neophodne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure, da bude spreman da poleti.


Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu.
Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo da budemo. Nikada ne bismo mogli da letimo.

Čovek umire i odlazi na nebo.
Anđeli mu kažu: ‚‚Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokažemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom središnjom posudom punom kašaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kašiku dugačku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog dužine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga anđeli odvode u raj.
Na njegovo iznenađenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srećni, nasmejani i zdravi.
‚‚Zašto? U čemu je razlika pa su ovi ljudi srećni i siti?", upitao je anđele.
‚‚Pa zar ne vidiš?", upitali su ga.
Kada je pažljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kašikom susednu.

‚‚Ovde ljudi hrane jedni druge. Oni su naučili put ljubavi."

Cvrčak i novčić


Jednom prilikom jedan čovek pozva prijatelja Indijanca u goste, u veliki grad.
Poveo ga je u razgledanje grada i dok su šetali Indijanac odjednom reče:
‚‚Čujem cvrčka!''
‚‚Nemoguće je da od ovolike buke, brujanja automobila i galame ti možeš da čuješ cvrčka'', reče mu prijatelj.
‚‚Nemoguće!''
Indijanac se na to sagnu, razgrnu grm i pokaza mu cvrčka.
‚‚Ali kako?'', upita njegov prijatelj.
Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na trotoar. Novčić zazveči!
Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.
‚‚Ono što si naučio da slušaš, čućeš…ma kakva buka bila, ma gde bio'', odgovori Indijanac.

‚‚Vidiš, ovi ljudi su u buci čuli novčić, a ja sam čuo cvrčka.''

Besmisleno je


Besmisleno je:
Mrzeti sve ruže, jer si se ogrebao na jedan trn.
Odustati od svojih snova jer se jedan nije ostvario.
Odustati od svojih napora jer je jedan bio uzaludan.
Okriviti sve prijatelje jer te jedan izneverio.
Ne verovati u ljubav, jer ti je neko bio neveran, ili ti nije uzvratio ljubav.
Odbaciti svaku mogućnost da budeš srećan, jer nisi uspeo u prvom pokušaju.
Na svom životnom putu ne bi trebalo da se prepuštataš malodušnosti.

Zapamti da se uvek:
Može pojaviti druga prilika.
Novi prijatelj.
Nova ljubav.
Obnoviti snaga.

Budi uporan.
Traži sreću u svakom danu.

Siguran put ka neuspehu je - odustati.
Često budući uspesi dolaze preko sadašnjih promašaja.

Sedam svetskih čuda


U trećem razredu osnovne škole učenicima je postavljen zadatak da od ponuđenih odgovora označe sedam svetskih čuda. Nakon određenog vremena, pojavilo se ovakav spisak:
Egipatske piramide
Tadž Mahal
Grand kanjon
Panamski kanal
Empajer Stejt Bilding
Bazilika Sv. Petra u Vatikanu
Kineski zid

Učiteljica je, skupljajući radove, primetila da jedna devojčica još uvek razmišlja, pa je upita da li ima problema da sastavi listu. Ona je odgovorila: „Da. Ne mogu se u potpunosti odlučiti. Ima toliko mnogo čuda.“

Učiteljica ju je ohrabrivala: ‚‚Kaži nam bar ono što si dosad napisala. Možda ti možemo pomoći.“
Učenica se je u početku malo snebivala, ali je na kraju ipak progovorila:
„Za mene, ovo su sedam svetskih čuda:
Videti
Čuti
Dodirnuti
Pomirisati
Osetiti
Smejati se
Voleti.“
U učionici je zavladao muk.

Naučio sam...


Naučio sam…
Najbolji školski čas je sedeti na podu ispred nogu starije osobe.
Naučio sam…
Kada si zaljubljen, to se vidi.
Naučio sam…
Kada mi samo jedna osoba kaže ''ulepšao si mi dan''… onda je moj dan nešto sasvim drugo.
Naučio sam…
Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju.
Naučio sam…
Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
Naučio sam…
Da nikada ne smeš reći ''ne'' poklonu od deteta.
Naučio sam…
Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage - da sebi može da pomogne na drugi način.
Naučio sam…
Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s' kojim se možeš glupirati.
Naučio sam…
Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za
razumevanje.
Naučio sam…
Da su najjednostavnije šetnje u letnjim večerima s' mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao.
Naučio sam…
Da je život kao rolna toalet papira - što je bliže kraju brže ide.
Naučio sam…
Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Da se novcem ne mogu kupiti čast i stalež.
Naučio sam…
Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim.
Naučio sam…
Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa, neko ko želi biti cijenjen i voljen.
Naučio sam…
Bog nije sve učinio u jednom danu. Zašto ja mislim da mogu?
Naučio sam…
Da činjenice, ako ih ignorišem ili izbegavam, ne menjam.
Naučio sam…
Kada planiraš da se osvetiš nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati.
Naučio sam…
Da ljubav, a ne vreme, liječi sve rane.
Naučio sam…
Najlakši način da kao osoba rastem, da se okružim ljudima, koji su pametniji od mene.
Naučio sam…
Da svako, koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom.
Naučio sam…
Da niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega.
Naučio sam…
Da je život tvrd i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji.
Naučio sam…
Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko će se uvek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam…
Kada se naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde.
Naučio sam…
Da bih voleo da sam svom ocu, prije nego što je umro, još jednom rekao da ga volim.
Naučio sam…
Da treba izgovarati reči koje su nežne i mekane, jer ćeš ih sutra možda morati pojesti.
Naučio sam…
Da je osmeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
Naučio sam…
Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati šta ću napraviti u vezi sa tim.
Naučio sam…
Da si, jednom kad ti novorođeno unuče uhvati mali prst svojom šacicom, zarobljen doživotno.
Naučio sam…
Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i radost događaju dok se penješ.
Naučio sam..
Da je dobro davati savet samo u dva slučaja: kada ga neko traži, ili kada je pitanje života i smrti.
Naučio sam…
Što imam manje vremena, više stvari mogu uraditi.

Naučio sam…
Ujed psa neće proći, ako psa ubiješ.


Endi Runi

Odluke


Naše odluke, a ne okolnosti našeg života
određuju našu sudbinu.

Nije važno ono što činimo tek povremeno,
već ono što činimo dosledno.

Jedino ograničenje našem dostignuću je naša
sposobnost da tačno odredimo ono što želimo.

Ništa u životu nema nikakvo značenje,
osim onoga koje mu mi pridajemo.

Uspešni ljudi probleme smatraju prolaznim,
neuspešni ljudi probleme smatraju trajnim.

Jedini istinski osećaj sigurnosti u životu
proizilazi iz spoznaje da se svakoga dana
na neki način usavršavamo.

Rešenje problema se može stvoriti jednakom
brzinom kojom se može stvoriti i problem.

Svaki obrazac razmišljanja, osećaja ili ponašanja
koji se neprestano utvrđuje, postaje navika.

Savladavanje problema je iskušenje
koje oblikuje naš karakter.

Mi ne možemo upravljati vetrom, kišom ili drugim
vremenskim nepogodama. Ali možemo podesiti
jedra tako da plovimo u željenom smeru.

Mnogi ljudi propadaju u životu zato što
su veliki u malim stvarima.

Ako ne možeš – moraš, a ako moraš – znači da možeš!

Učenici su duboko raspravljali o La Tseovoj izreci:

‚‚Oni koji znaju - ne govore;
Oni koji govore - ne znaju.''

Kad je k' njima došao učitelj, pitali su ga šta tačno znače te reči.
Učitelj im reče:
‚‚Ko od vas poznaje miris ruže?''
Svi su ga znali.
Potom im reče:
‚‚Izrazite ga rečima.''
Svi su ćutali.

Svakog proljeća, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napišem svoju ličnu izjavu o tome u šta vjerujem: moj moto. Kada sam bio mlađi, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi ništa ne promakne. Dokument temeljan i opširan kao presude Vrhovnog suda, kao da se riječima mogu riješiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraći – ponekad je ciničan, ponekad komičan, ponekad obično intoniran – ali pišem ga i dalje. Nedavno sam pokušao da suštinu svojih uvjerenja sažmem na samo jednu stranicu i napišem jednostavnim riječima, mada svjestan da to podrazumijeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuće, da budem što sažetiji, došlo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, međutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kašljucao i gasio se na raskrsnicama.
Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previše visokosadržajnih informacija, i ja ću dobiti napad, egzistencijalne vrste: kašljucati i gasiti se na raskrsnicama gdje treba donijeti životne odluke, jer uvijek – ili znam previše ili premalo. Život nije izlet.
Tada sam shvatio da već znam većinu onoga što smatram važnim za smisleni život – i da uopšte nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Međutim, i živjeti tako – to je već druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
Sve što treba da znam o tome kako treba živjeti, šta raditi i kakav biti, naučio sam još u vrtiću. Mudrost me nije čekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona školovanja, nego se krila u pijesku dječijeg igrališta. A evo šta sam tamo naučio: Sve podijeli sa drugima.
Igraj pošteno.
Ne muči ljude.
Svaku stvar vrati gdje si je i našao.
Počisti za sobom.
Ne uzimaj ono što nije tvoje.
Kada nekoga povrijediš, izvini mu se.
Peri ruke prije jela.
Pusti vodu u WC-u.
Keks i mlijeko su zdravi.
Živi uravnoteženo: malo uči, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pjevaj i pleši, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslijepodneva odspavaj.
Kad izađeš u svijet, budi oprezan u saobraćaju, drži se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da čudo postoji. Sjeti se sjemenke u plastičnoj čašici: korijen je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrčci, bijeli miševi, čak i sjemenke iz plastične čašice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.
A zatim se sjetite svojih prvih slikovnica i prve rijiči koju smo naučili – najveće i najvažnije od svih riječi – VIDI.
Sve što treba da znate sadržano je negdje u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav život.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teške, odrasle i zvučne riječi i primjenite na život svoje porodice, posao, državnu politiku, svijet u kome živite – i vidjećete da će pravilo ostati jasno, tačno i čvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio naš svijet kada bismo svi – čitav svijet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mlijeka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo gdje su je i našle i da počiste nered za sobom.
Kao što je istina, ma koliko smo već odrasli, da je, kad izađemo u svijet, najbolje držati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.


Robert Falgam

Prokletstvo 99

Bio jednom jedan veoma tužan kralj koji je imao slugu koji je, kao i svaki sluga tužnog kralja, bio veoma veseo. Svakog jutra budio je kralja i nosio mu doručak pjevajući i pjevušeći vesele lakrdijaške pjesme. Na njegovu rastegnutu licu uvijek se nazirao veliki osmijeh i njegovo je držanje pred životom uvijek bilo smireno i srećno.

Jednog dana kralj je poslao po njega.

„Slugo“, rekao mu je. „U čemu je tajna?“
„Koja tajna, Veličanstvo?“
„Koja je tajna tvoga veselja?“
„Nema nikakve tajne, Veličanstvo.“
„Ne laži mi, slugo. Naredio sam da odsijeku glave i za manje uvrede od laži.“
„Ne lažem Vam, Veličanstvo. Nemam nikakvu tajnu.“
„Zašto si uvijek veseo i srećan? Ha? Zašto?“
„Gospodine, nemam razloga da budem tužan. Vaše me Veličanstvo počastilo dopustivši da Vam služim. Imam ženu i djecu, koji žive u kući koju nam je dodijelio dvor. Odijevate nas, hranite i osim toga Vaše me Veličanstvo povremeno nagradi s nekoliko novčića da si priuštimo kakav hir. Kako ne bih bio srećan?“
„Ako mi smjesta ne kažeš svoju tajnu, odrubit će ti glavu“, rekao je kralj. „Niko ne može biti srećan zbog razloga koje si mi iznio.“
„Ali, Veličanstvo, nema nikakve tajne. Rado bih Vam ugodio, ali ništa Vam ne krijem.“
„Odlazi! Odlazi prije no što pozovem krvnika!“

Sluga se nasmiješio, naklonio i izašao iz sobe. Kralj je bio kao lud. Nikako si nije mogao objasniti zašto je taj sluga tako srećan živeći od drugih ljudi, noseći staru odjećui hraneći se ostacima od dvorana. Kad se smirio, pozvao je svoga najmudrijeg savjetnika i prenio mu razgovor koji je vodio toga jutra.

„Zašto je taj čovjek srećan?“
„E, Veličanstvo, on je izvan kruga.“
„Izvan kruga?“
„Tako je.“
„I tako je srećan?“
„Ne gospodine. Zato nije nesrećan.“
„Da vidimo jesam li shvatio. Ako si u krugu, nesrećan si.“
„Tako je.“
„A on nije.“
„Tako je.“
„Kako je izašao?“
„Nije ni ušao.“
„Kakav je to krug?“
„Krug od devedeset devet.“
„Stvarno ništa ne razumijem.“
„Razumjećeš me ako mi dopustiš da ti iznesem činjenice.“
„Kako?“
„Dopuštajući svom slugi da uđe u krug.“
„Da, prisilimo ga da uđe.“
„Ne, Veličanstvo. Niko ne može nikoga prisiliti da uđe u krug.“
„Onda ga moramo prevariti.“
„Nema potrebe, Veličanstvo. Ako mu damo priliku, sam će ući.“
„Ali neće shvatiti da to znači postati nesrećna osoba?“
„Hoće, shvatiće.“
„Onda neće ući.“
„Neće se moći oduprijeti.“
„Kažeš da će shvatiti koju će mu nesreću donijeti ulazak u taj smiješni krug, a svejedno će ući u njega i neće moći izaći?“
„Tako je, Veličanstvo. Spreman si izgubiti sjajnoga slugu kako bi shvatio strukturu kruga?“
„Jesam.“
„Odlično. Doći ću po tebe još večeras. Moraš imati spremnu kožnatu vrećicu s devedeset devet zlatnih novčića. Nijedan više, nijedan manje.“
„Što još? Da za svaki slučaj povedem stražare?“
„Samo kožnatu vrećicu. Vidimo se večeras, Veličanstvo.“
„Do večeras.“

Tako je i bilo. Te je noći mudrac došao po kralja. Zajedno su krišom stigli do dvorskog dvorišta i sakrili se kraj paževe kuće. Ondje su čekali zoru.

U kući se zapalila prva svijeća. Mudrac je za kožnatu vrećicu zavezao poruku na kojoj je pisalo: Ovo je blago tvoje. To je nagrada zato što si dobar čovjek. Uživaj u njoj i nemoj nikom reći kako si je našao.

Nakon toga je zavezao vrećicu za vrata slugine kuće, pokucao i ponovo se sakrio. Kad je sluga izašao, mudrac i kralj krišom su iz grmlja gledali što se događa. Sluga je otvorio vrećicu, pročitao poruku, protresao vrećicu i kad je čuo metalni zvuk koji je izlazio iz njezine unutrašnjosti, stresao se, privio blago na prsa, pogledao oko sebe kako bi se uvjerio da ga niko ne gleda i vratio se u kuću.

Izvana se čulo kako je sluga zaključao vrata, a uhode su provirile kroz prozor kako bi posmatrali prizor. Sluga je bacio na pod sve što je bilo na stolu osim svijeće. Sjeo je i ispraznio sadržaj vrećice. Njegove oči nisu mogle vjerovati što je ugledao. Bilo je to brdo zlatnika. On, koji nikada nije dodirnuo ni jedan, sad je imao čitavo brdo.

Sluga ih je dirao i slagao. Milovao ih je i okretao kako bi se svjetlost odbijala od njih. Skupljao ih je i razmicao praveći od njih stubove. Tako je igrajući se počeo praviti hrpe od deset novčića. Jedna hrpa od deset, dvije hrpe od deset, tri hrpe, četiri, pet, šest… Za to je vrijeme zbrajao: deset, dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset, šezdeset… Dok nije napravio zadnju hrpu… Imala je devet novčića.

Prvo je njegov pogled prešao po stolu tražeći još jedan novčić. Poslije je gledao po podu i na kraju u vrećicu. Nemoguće, pomislio je. Stavio je zadnju hrpu kraj drugih i uvjerio se da je niža. „Pokraden sam!“ povikao je. „Pokraden sam! Prokletnici!“
Ponovo je potražio u vrećici, na podu, u vreći, u odjeći, u džepovima, ispod namještaja… Ali nije našao ono što je tražio. Na stolu, kao da mu se ruga, hrpica sjajnih novčića podsjećala ga je da ima devedeset devet zlatnika. Samo devedeset devet.

Devedeset devet novčića. To je mnogo novca, pomislio je. Ali nedostaje mi jedan novčić. Devedeset devet nije potpun broj, pomislio je. Sto je potpun broj, ali devedeset devet nije.

Kralj i savjetnik gledali su kroz prozor. Slugino lice više nije bilo isto. Obrva mu je bila izvijena, a crte lica napete. Oči su mu postale malene i zatvorene, a usta bila iskrivljena u užasan cerek iza kojeg su mu se nazirali zubi. Sluga je spremio novčiće u vreću i gledajući uokolo kako bi se uvjerio da ga niko u kući nije vidio, sakrio vreću među drva. Poslije je uzeo papir i pero i sjeo računati.

Koliko će vremena sluga morati štedjeti kako bi kupio svoj stoti novčić? Sluga je razgovarao sam sa sobom, glasno. Bio je spreman naporno raditi dok ga ne nabavi. Nakon toga možda više i neće trebati raditi. Sa sto zlatnika čovjek može prestati raditi. Sa sto zlatnika čovjek je bogat. Sa sto se zlatnika može mirno živjeti.
Završio je računanje. Ako bude radio i štedio svoju platu i još nešto dodatnog novca koji možda dobije, za jedanaest ili dvanaest godina imao bi dovoljno da zbavi još jedan zlatnik. Dvanaest godina je dugo vrijeme, pomislio je. Možda može zamoliti ženu da na neko vrijeme potraži posao u selu. Napokon, on je gotov s poslom u palati u pet poslije podne pa može raditi do noći i dobiti još nešto novca. Izračunao je: kada doda svoj rad u selu i rad svoje žene, za sedam godina mogao bi skupiti novac. To je bilo previše vremena!

Možda bi mogao odnijeti u selo hranu koja im ostane svake noći i prodati je za nekoliko novčića. Zapravo, što manje budu jeli, više će moći prodati. Prodati, prodati… Postalo je vruće. Što će im toliko zimske odjeće? Čemu imati više od jednih cipela? Bila je to žrtva. Ali za četiri godine žrtve pribaviće svoj stoti zlatnik.

Kralj i mudrac vratili su se u palaču. Sluga je ušao u krug od devedeset devet.

Tokom idućih mjeseci sluga je slijedio svoje planove kako ih je zamislio te noći. Jednog jutra ušao je u kraljevsku spavaonicu udarajući vratima, gunđajući i loše raspoložen.
„Što ti je?“ upitao ga je pristojno kralj.
„Nije mi ništa, nije mi ništa.“
„Prije, još nedavno, smijao si se i stalno si pjevao.“
„Radim svoj posao, zar ne? Što još hoćete, Veličanstvo? Da budem Vaš komičar i lakrdijaš?“

Nedugo nakon toga kralj je otpustio slugu. Nije bilo ugodno imati slugu koji je stalno loše volje.

Horhe Bukaj

Prsten


Jedna priča govori o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć rekavši mu:

‚‚Dolazim, učitelju, jer se osećam tako bezvrednim da nemam volje ni za šta. Kažu mi da sam ni za šta, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Šta mogu učiniti da me više cene?”

Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: ‚‚Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram rešiti svoj problem. Možda posle…” Malo je zastao i dodao: ‚‚Kad bi ti meni pomogao, brže bih to rešio i možda bih ti onda mogao pomoći.”

‚‚V… vrlo rado, učitelju”, oklevao je mladić osećajući da je opet obezvređen i da su njegove potrebe zapostavljene.

‚‚Dobro”, nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu leve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: ‚‚Uzmi konja koji je napolju i odjaši do tržnice. Treba da prodam ovaj prsten jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cenu i ne prihvataj manje od jednog zlatnika. Idi i što pre se vrati s tim novčićem.”

Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, počeo je nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im mladić nije rekao koliko traži za njega. Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smejali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je zlatnik previše vredan da bi ga dobio u zamenu za prsten. Neko je hteo pomoći te mu ponudio srebrenjak i bakrenu posudicu, ali mladić je dobio naređenje da ne prihvata ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu.

Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, skrhan zbog neuspeha popeo se na konja i vratio se. Kako je samo mladić želeo zlatnik, da ga može dati učitelju i rešiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savet i pomoć! Ušao je u sobu.

‚‚Učitelju”, rekao je, ‚‚žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrednošću prstena.”

‚‚To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj. ‚‚Najpre moramo saznati pravu vrednost prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može znati bolje od njega? Reci mu da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.”

Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svetlo uljane lampe, pogledao ga kroz lupu, izvagao i rekao mladiću: ‚‚Reci učitelju, momče, da mu, ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset osam zlatnika.”

‚‚Pedeset osam zlatnika?”, uzviknuo je mladić.

‚‚Da”, odgovorio je zlatar. ‚‚Znam da bismo s vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje…”

Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu šta se dogodilo.

‚‚Sedi”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. ‚‚Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vredan i jedinstven. I kao takvog te može proceniti samo pravi stručnjak. Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrednost?” I rekavši to, ponovo stavi prsten na mali prst leve ruke.


Horhe Bukaj

Snovi nikad ne umiru (umiru samo sanjari)


Imam prijatelja koji se zove Monti Roberts i koji ima ergelu konja u San Isidrou. Dopušta mi da u njegovoj kući organizujem prijeme na kojima skupljamo novac za projekte namijenjene ugroženoj omladini.
Kad sam posljednji put bio ondje ovako nam se obratio:
‚‚Želim vam ispričati zašto sam Džeku dopustio da se služi mojom kućom.
Sve je počelo sa pričom o dječaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvježbavajući konje. Usljed toga dječakovo se školovanje stalno prekidalo.

Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želio biti i raditi kad odraste.
Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu.
Detaljno je opisao svoju namjeru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze.
Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Unio se u taj zadatak svim srcem i sljedećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku.
Nakon dva dana nastavnik je podijelio učenicima ocijenjene radove.

Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: 'Pričekaj me poslije časa.'
Dječak sa snom došao je kod nastavnika poslije časa i upitao ga: 'Zašto sam dobio jedinicu?'
Nastavnik je rekao: 'To nije realan san za dječaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahtijeva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.'
Potom je nastavnik dodao: 'Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promijeniću ti ocjenu.'

Dječak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome.
Pitao je oca za savjet.
Otac mu je rekao: 'Slušaj sine, tu odluku moraš donijeti sam. Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.'
Naposljetku, nakon sedam dana razmišljanja, dječak je vratio nastavniku isti pismeni sastav bez ikakvih izmjena.

Samo mu je ovo rekao: 'Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san.' ''

Monti se tada okrenuo okupljenima i rekao: ‚‚Pričam vam ovu priču,
jer sjedite u mojoj kući površine 120 kvadrata, usred mog imanja od 8 hektara.
Još uvijek imam onaj sastav uokviren iznad kamina.''
Dodao je: ‚‚A najbolje u cijeloj toj priči je to što je prije dvije godine
isti onaj nastavnik doveo tridesetoro djece na sedmodnevno logorovanje na mom imanju.
Kad je nastavnik odlazio, rekao je: 'Slušaj Monti, sad ti to mogu reći. Kad sam bio tvoj nastavnik, bio sam poput kradljivca snova. Godinama sam krao dječije snove. Na svu sreću, ti si bio dovoljno pametan da se ne odrekneš svojih.' ''


Ne dajte nikome da vam krade snove. Slijedite svoje srce bez obzira na sve.

Džek Kenfild

***

Jovan je već dugo sjedio za kuhinjskim stolom i pisao. Domaći zadatak je odavno završio.

‚‚Šta pišeš tako marljivo?”, upita ga majka.

‚‚Nešto za tebe”, odgovori Jovan, prikrivajući list na kojem je pisao.

‚‚Da znaš da sam radoznala”, uzvrati majka.

Jovan ubrzo završi i uzdahnu: ‚‚Konačno!”

Ono što je pisao, triput je prepisivao. Svaki bi put nešto dodavao. Onda brižno savi papirić, stavi ga u koverat i ostavi na maminom radnom stolu. Tog dana je majka uzela pismo i otvorila ga.
Evo što je u njemu pisalo:

Račun majčinih dugova Jovanu:
1. Šest puta odnio smeće………..…………………60 dinara
2. Tri puta donio hljeb……………………………..….15 dinara
3. Četiri puta obrisao sudove………………..…………20 dinara
4. Jedanaest puta donio drva iz podruma…….55 dinara
5. Prašina, cvijeće i druge sitnice…………….…….50 dinara
_______________________________________________
Svega………………………………………………………..…..200 dinara

Majka je klimnula glavom, uzela novčanik i rekla:
‚‚Da, u pravu si sine, odmah ću ti to isplatiti. Zaista si mi mnogo pomagao.”


Jovan se obradovao zasluženom novcu. Odmah požuri u park. Tamo je za jednu kružnu vožnju električnim autićem trebalo platiti 5 dinara. S novcem što ga je upravo dobio od majke mogao se provozati nekoliko puta i još malo povećati svoj imetak u štednoj kasici.
Kad se vratio kući, na krevetu ga je čekalo pismo.
Brzo ga otvori i pročita:

Račun Jovanovih dugova majci:
1. Devet godina za njega kuvala…………….……….0,00 dinara
2. Devet godina za njega prala………………………..0,00 dinara
3. Preko 3000 puta ga okupala i očešljala………….……0,00 dinara
4. Preko 300 puta okrpila košulje i pantalone………………..…0,00 dinara
5. Preko 100 noći probdjela kad je bio bolestan…..…….0,00 dinara
_______________________________________________
Svega …………………………..……………………………………..0,00 dinara

Još iste večeri majka je na svom radnom stolu našla tačno 200 dinara. Jovanova štedna kasica ostala je prazna.

Bajka o Časti

U neka davna vremena živješe ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mjesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo. Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i vjeru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…

No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije Razum. Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša djevojka na svijetu i voljena u narodu.

Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka. No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast. Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuka Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti.

Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:
‚‚Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

‚‚Ne, ja sam se rodio poslije njih”, odgovori Zaborav, ‚‚ali ih poznaje moj otac Život.”

‚‚Slušaj me dobro”, reče zlatokosi, ‚‚ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.
Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!
Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.''

Srebro

Na samrti pozva otac sina:
- Pogledaj kroz prozor sine i reci mi šta vidiš.
- Ljude, odgovori on.
Zatim mu pruži ogledalo da se pogleda i upita ga opet šta vidi.
- Vidim sebe, odgovori on.
- Eto, sine! I prozor i ogledalo su od istog stakla, s tom razlikom što se na staklu od ogledala nalazi tanak sloj srebra. I u životu je tako:
Gde god se srebro nađe između ljudi, tu čovek vidi samo sebe.

Kad sam imala 11 godina moj otac je oslijepio. Jako sam ga voljela.
Kako je bio strastveni pušač jednog dana me poslao da mu kupim cigarete u obližnjoj trafici. Na putu sam ugledala novu radnju u kojoj se prodavala strana roba. U ono vrijeme, kad sam bila mala, to je bila potpuna novost. Među bezbrojnim neobičnim artiklima zapazila sam jednu lutku položenu u krevetac.
Silno sam je poželjela i brzo se razočarala kad sam shvatila da je koštala kao jedna plata njegovog radnika.
Kad sam se vratila kući ispričala sam tati šta sam vidjela na šta on uopšte nije reagovao.
Par dana kasnije reče mi da dođem do njega, izvučem novac iz gornjeg džepa košulje i kupim boks cigareta.
Nakon što sam kupila cigarete vidjela sam da mi je ostalo još mnogo novaca. Na povratku nisam izdržala. Zastala sam pred izlogom prikovanog pogleda za lutkicu. Beskrajno sam je željela. Malo sam razmišljala i vođena nekom djetinjastom logikom odlučila da je kupim.
Na moje veliko iznenađenje tata se uopšte nije naljutio pa smo se čak i zajedno igrali.

Mnogo kasnije, shvatila sam da mi je dao dovoljno novaca da dođem u iskušenje i tako ispunim veliku želju. Najljepše poklone daruju nam ljudi svojom ljubavlju.


Videli mi to u prvom trenutku ili ne.

Neostvareni snovi su najveći problem na svijetu! Ljudi koji ne ostvaruju svoje snove žive samo za platu i nadu da će jednog dana moći raditi ono što zaista žele. Takav život čini ljude nesrećnim. A zamislite probleme koje stvara samo jedna nesrećna osoba? Nesrećni ljudi su ljuti na poslu, što čini i one oko njih ljutima.
Jedna nesrećna osoba okružena je drugim jednako tako nesrećnim osobama. Zajedno, čine jedni druge još nesrećnijim. Zbog toga njihova djeca imaju nesrećno djetinjstvo, pa je vjerovatnoća da će kada odrastu i oni biti nesrećni.

Jedan neostvareni san može stvoriti stotine, čak i hiljade novih nesrećnih snova.

Zato ne dozvolite da vaši ostanu neostvareni.

Četiri sveće su lagano gorele.

Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva sveća je rekla:
‚‚Ja sam mir. Nažalost, ljudi me ne uspevaju sačuvati – mislim da ću se ugasiti.”
I odmah se ugasila.
Druga sveća je rekla:
‚‚Ja sam vera. Nažalost, mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam. Nema smisla da i dalje gorim.”
Tek što je to izgovorila, lagani povetarac ju je ugasio.

Treća sveća je žalosno progovorila:
‚‚Ja sam ljubav. Nemam više snage. Ljudi zaboravljaju na mene i to koliko sam im potrebna. Oni ne vole ni svoje najbliže.”
I bez oklevanja se ugasila.

Odjednom je ušlo neko dete i ugledalo tri ugašene sveće.

‚‚Šta je to?” - upitalo je - ‚‚Vi ste trebale svetleti do kraja.” I rekavši to, počelo je plakati…

Utom je progovorila četvrta sveća:
‚‚Ne boj se, dok ja gorim moći ćemo upaliti ugašene sveće. Ja sam nada.”

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, vidio sam jednog dječaka iz mog razreda kako ide kući. Zvao se Kajl. Izgledalo je, kao da nosi kući sve knjige. Pomislio sam:

‚‚Zašto bi neko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj zaista mora biti da je štreber.”
Sam sam imao lijepo isplaniran vikend (slavlja i fudbalska utakmica s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje.
Hodajući, vidio sam da prema onom dječaku ide grupa djece. Potrčali su k njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove naočare su odletjele i vidio sam kako se zaustavljaju desetak koraka od njega. U očima mu se vidjela tuga.
U srcu sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočare, vidio sam da plače. Dodajući mu naočare, rekao sam:

‚‚Oni dječaci su budale. Zaista bi već morali da odrastu.”
Pogledao me i rekao:

‚‚Hej, hvala!” – na njegovom je licu bio velik osmijeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost. Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gdje živi. Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to da ga nisam ranije viđao. Rekao je, da je prije išao u privatne škole. Prije toga se ne bih nikada družio s nekim ko je pohađao privatnu školu. Cijelim putem do kuće išli smo pješke i pomogao sam mu da nosi dio knjiga.
Pokazalo se da je zanimljiv dječak. Upitao sam ga bi li htio s mojim prijateljima da igra fudbal. Pristao je. Družili smo se cijeli vikend, i što sam bolje upoznavao Kajla, sve više mi se sviđao. Moji
prijatelji bili su istog mišljenja.
Došao je ponedeljak jutro i tamo je opet bio Kajl s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao:

‚‚Ti ćeš zaista da nabildaš mišiće s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!”
Samo se nasmijao i dao mi polovinu knjiga.
Kroz sljedeće četiri godine Kajl i ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo da razmišljamo o faksu. Kajl se odlučio za Džordžtaun a ja za Djuk. Znao sam da ćemo zauvijek biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem.On je htio da postane ljekar, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć fudbalske stipendije.
Kajl je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Sve vrijeme zezao sam ga da je štreber.
Radovao sam se što ja nisam morao da idem na binu i govorim. Na dan mature vidio sam Kajla. Izgledao je fantastično. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao sa naočarima. Imao je više sudara od mene i djevojke su ga obožavale, tako da sam ponekad bio ljubomoran.
Danas je bio jedan od tih dana. Vidio sam kako je nervozan zbog svog govora.
Zato sam ga lupio po leđima i rekao:
‚‚Hej, veliki čoveče, bićeš odličan!”
Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se.

‚‚Hvala”, rekao je.
Nakašljao se i počeo govor.

‚‚Matura je vrijeme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru … ali najviše svojim prijateljima. Ovdje sam, da vam kažem, da je biti nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi može da se pokloni. Ispričaću vam priču.”
Gledao sam ga u nevjerici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta. Preko vikenda je namjeravao da se ubije. Ispričao je kako je ispraznio ormarić, da poslije njegova mama ne bi morala da dođe i nosi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi smiješak.

‚‚Hvala bogu, bio sam spašen. Moj prijatelj me je spasao od smrti.”
Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dječak pričao o svom najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smiješe mi se onim istim zahvalnim osmijehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.

Nikad ne potcenjuj moć svojih djela. Jednim malim gestom možeš nekome da promijeniš život. Na bolje ili na gore.