Šta će biti sutra?

Ne mislim daje onaj koji misli o buducnosti rob.Jednostavno,ljudi su drugaciji i neko ce se sa tim nositi tako sto ce sve,bas sve planirati,a neko ce jednostavno cekati da `to sjutra` dodje pa ce onda razmisljati.
Strah od sutra je ,ja mislim,bas zbog toga sto postoji mogucnost da nece biti kako smo planirali.
Trudim se da taj strah otklonim i da ostvarim ono sto hocu,a ako tako ne bude onda ...pa nikom nista

p.s. naravno da nece biti bas tako lako prihvatiti,ali......

Ne znam bas jesam li rob misli o buducnosti, ali neke stvari me sad bas opterecuju.Osjecam pritisak na kakav nisam navikla.
Plasim se, ali to me ne kontrolise.Zelim da uspije,ali i neuspjeh je jedna od opcija sa kojom sam se nekako, jedva, pomirila.
Ako sjutra ne bude kako sam ga ja zamislila, bicu jako razocarana, ali ima vise puteva kojima bih ja zeljela da krenem, tako da sigurno necu ostati bez ideja i "izlaza", ako nista drugo bar pokusaja da mi daju osjecaj da imam cilj i da znam sta radim.

Ne mislim da je covek rob, ako razmislja o buducnosti.Vec znam da mladi razmisljaju o buducnosti,jer je neizvesna...Mislim konkretno na posao, po zavrsetku faxa.
Nekad nije bilo tako,i moja generacija i stariji nisu imali toliku neizvesnost,koja je odvrata,i koja i meni smeta....ne mogu vise da gledam, slusam ..kako fakuletetski obrazovana 'deca' rade po kioscima, samo zato sto nisu 'tatini' sinovi. I, ta deca koja rade u kiosku,razmisljali su o svojoj buducnosti, ocekivali su da ce naci posao,u svojoj struci, a ne da ih neko zeza, jer je 'gazda' a ima samo SSS
Kucakajuci o 'deci' koja rade u kisoku,a fakultetski su obarazovana, nesvesno sam 'dotakla' tezu: 'Sta ako ne bude onako kako niste hteli'
Nazalost mnogima nije bas onako kako su zamisljali svoju buducnost.Suocili se sa danasnjicom,i glava gore,i napred...i teziti ka boljem 'sutra'.Strah ne sme da postoji,jer tada covek cupka u mestu...i moze da mu sav zivot prodje u nekom kiosku...

Jos da napisem u prvom licu...ja zivim danas, a brine me buducnost moje dece, kao i sve dece...pocev od GMH (genetski modifikovane hrane)..jer ko zna sta nam se servira, ili sprema,da mi samo pojedemo,..razbolimo se (daleko bilo) i onesposibimo za nase sutra.
Malo sam prosirila temu, znam..i mislim da sam u okviru teme Najbitnije je zdravlje (zvucim kako baba zvaka)pa onda borba za sve..ako se padne,ustani i na noge, i napred!!!
Sav zivot sam sama sebi pricala,ustaj i napredi uvek sam ustala i krenula napred..ali sada se zaista brinem za buducnost mladih...ko moze da ode odavde, nek ide...uciti, i bezanje...jer ja ovde ne vidim nikavu buducnost omladini...

(nadam se da nisam 'omasila temu )

Draga moja enigma,

Ne znam kako je u Srbiji, ali samo da znas da ne mora znaciti da ce ti ruze cvjetati u zivotu ako odes u inostranstvo. Ja i muz smo u Engleskoj preko 18 godina. U tom vremenu prosla sam mnogo stosta cega su ljudi u Srbiji vjerovatno postedjeni - od toga da te na poslu maltretira neka nekulturna i neobrazovana, pri tom i obojena, stoka, da radis posao nizi od tvojih kvalifikacija, do toga da nisam mogla da pronadjem posao i da su mi zivci stradali od sve neizvjesnosti kojom sam dugo bila okruzena, pa mi je trebalo vremena da se oporavim. Mi smo vjerovatno zaradili sada vise i bolje nego da smo ostali u Jugi, ali sve ima svoju cijenu. Usamljenost je samo jedna od njih.

Inace, svako razmislja o buducnosti. Ja se nekada ne brinem, a nekada je se bojim. Bojis se, stanes, skupis snage, pa opet nastavis.

Sto se tice toga sta ako buducnost nije takva kakvu si zamisljao - meni se mnoga prijasnja zamisljanja nisu ostvarila tako kako sam mislila, pa sada vise ne zamisljam. Pokusavam da zivim bez prevelikih ocekivanja, a da ucinim sto je u mojoj moci da uljepsam tu buducnost koja dolazi. Nadam se da ce takav stav uroditi plodom.

Ne opterećujem sebe mnogo razmišljanjem o tom. Dovoljno je da imam neki cilj kojem težim. Ako se ne ostavri...pa uvek se pojavi novi cilj. Postoji doza razočarenja, ali to nije nešto što će me obeshrabriti da se borim za ono što želim, a da pri tom ostanem svoj...

Jesam rob misli o budućnosti, ali skoro uvek optimistično siguran da će biti onako kako planiram. Ponekad me strah blokira, ali to traje baš kratko. Brzo shvatim da strahovanjem ne postižem ništa. Ako ‚‚sutra'' ne bude onakvo kakvo sam hteo, ‚‚prekosutra'' mora biti, pa nek sve puca. Tvrdoglavi inadžija.

Dugo vremena sam isla tim da stalno mislim o buducnosti i tome sta ce biti sutra. Moram priznati da se u nekim stvarima pokazalo dobrim. Na kraju osnovne, nastavnica likovnog je brata i mene savjetovala da upisemo umjetnicku skolu. Tata nije htio cuti za to, jer sta cemo poslije sa tom srednjom? Bio je u pravu, upisali smo gimnaziju. Nakon gimnazije razmisljala sam da upisem psihologiju, bosanski jezik i knjizevnost, ali sam razmisljajuci o buducnosti odlucila da to bude elektrotehnika. Napatila sam se sa fakultetom, ali sam jos za vrijeme studiranja nasla posao, dok neki moji prijatelji koji su studirali jezike, knjizevnost i psihologiju su na biroima, cuvaju djecu i zive od instrukcija.

Ipak, u medjuvremenu sam naucila i da se svako to planiranje i biti stalno u nekom grcku ne isplati, jer onda u sadasnjosti cesto nismo sretni. Kako sam se prestala opterecivati sa tim sta moja veza nosi u buducnosti postala sam daleko sretnija i mnogo vise uzivam u sadasnjosti