Orhan Pamuk - Zovem se Crveno

polly, ja čekam tebe da počneš da bih se nadovezao. Ja sam čitao pre nekih godinu dana, pa su tebi utisci dosta svežiji.

Prvi dojmovi nakon čitanja: Knjiga me se nije previše dojmila. Bila mi je dosta teška za čitanje, dosadnjikavi dijelovi u kojima se prepričavaju priče i u kojima se govori o iluminacijama na nezanimljiv način... Svidjelo mi se to što svaki dio govori jedan lik pa sam tako dobila uvid u priču iz različitih kutova i "umova". S jedne strane krimić, s druge priča o ljubavi, s treće o umjetnosti, religiji, filozofiji, Istoku i Zapadu... Ništa Veliko, ništa Posebno, ali dat ću Pamuku još jednu šansu... Pitam se jesam li premlada za ovu knjigu?


Prvo što me je kopkalo, dok smo još birali knjigu u Klubu, što je to Crveno? U Hrvatskoj je roman preveden kao "Zovem se Crvena", u Srbiji kao "Zovem se Crveno", a nisam znala što je to "crveno". Napisano velikim slovom, upućivalo je na vlastito ime, no iznenadila sam se kada sam došla do poglavlja koje je naslovljeno isto kao i roman. Čak sam izdvojila i citat, koji mi je jedan od najljepših iz knjige, a koji se odnosi na boje:
Čujem vas da pitate: Što znači biti neka boja? Boja je dodir oka, glazba za gluhe, riječ u tami.
Iskreno, sama se nikada nisam pitala što znači biti neka boja, ali ova kratka rečenica kao da govori ono što se ne može izreći. Zapravo, boja se mora osjetiti. Uvijek me je zanimalo kako slijepoj osobi objasniti što je boja... Nije li to dar za nas koji vidimo? I nije li to isto kao i glazba za nas koji čujemo?
Kada sam već kod tog poglavlja koji kazuje boja, osvrnut ću se malo više i na ostala poglavlja koja govore prizori sa slika. Nije mi toliko bilo bitno tko točno progovara niti što govori, svidjela mi se ideja toga da progovori nešto što nismo naučili slušati. Što bi rekao pas koji je naslikan na nekoj slici? Ili konj? I to, prema tadašnjem nepisanom pravilu, kao tisuće i tisuće drugih konja...


Sljedeći citat koji mi je stvarno prekrasan, jest s početka knjige, i mogu slobodno reći da sam se pronašla u njemu pa ću ga zato i ostaviti ovdje, bez previše filozofiranja... Dakle, samo lijepe riječi, i ja u njima:
Ono što znam jest da, ako volite neki grad i po njemu puno hodate, onda njegove ulice, čak i mnogo godina kasnije, poznaje ne samo vaša duša nego, samo od sebe, i vaše tijelo, i to tako dobro da će vas u trenutku potištenosti, kad snijeg sipi tužno i sjetno, noge same ponijeti na neko vama omiljeno brdo.


Da post ne bude predugačak, htjela bih još samo otvoriti temu o Šekuri i o njezinoj "zaljubljenosti". Ne sviđa mi se način na koji je opisana... ili ne mogu shvatiti što se to točno događalo u 16. stoljeću pa je ona morala biti toliko proračunata. Je li na neki čudan način bila zaljubljena u Karu, je li uopće bila zaljubljena u svog prvog muža ili je voljela samo sebe i svoju djecu?

Meni se, sa druge strane, knjiga veoma dopala... Čak me je dugo držala. Može biti da je i do prevoda. Pošto sam završio umetničku školu, bilo mi je zanimljivo da čitam i delove u kojima se opisuje umetnost minijature, detalji, potezi.

Isto tako, dopada mi se što svako priča priču iz svog ugla, naročito to što jedan lik priča pod imenom ubice i pod svojim imenom posebno. Predstavlja se kao dvostruka ličnost. Poverava nam se kao ubica, priča svoje najcrnje misli, jer mu mi ne možemo ništa, a sa druge strane priča ono što bi pričao sa komšijom npr., jer od njega može biti izdan.

Dosta dobro je predstavljena scena tajnog sastanka Šekure i Crnog (koliko sam shvatio, na hrvatskom je Kara?) gde se opisuje njegova požuda, tako detaljno i plastično, skoro da se može zamisliti njegov izraz lica.

A priče drveta, Crvene boje, naslikanog psa i naročito Novčića su me oduševile! Kao i tebe polly, i mene je priča Crvene naterala da se zamislim i potražim je svuda oko sebe. Često sam podizao glavu, zastajao i sedeo zamišljen u toku čitanja. A novčićeva priča - fenomenalno! Bukvalno sam mogao da ga zamislim kako priča, kako se poverava i kako nam se na kraju otvara i kaže da je lažan novčić, a tolike peripetije oko njega.

Toliko pažljivo sam čitao da sam mnogo pre kraja knjige bio sigran ko je ubica i bio sam u pravu. Ako se malo više udubite, prilikom opisivanja pokreta ubice dok je slikao možete da shvatite koji od trojice je on. Priče sa naslovom Ja sam sada mrtav su mi otkrile dosta o religiji Istoka.

I na kraju iznenađenje! Bez obzira na to što poglavlje nosi naziv Ja, Orhan, nikad nisam pomislio da je pisac sebe smestio u jednog od likova sve dok to nije naglasio. Pa ni kod naslova tog poglavlja nisam shvatio, baš do trenutka gde je bilo jasno da je to on.

Što se tiče Šekure, slabo se sećam, ali možeš ovde pitati to što si htela da pitaš u temi, pa verujem da će Marija imati šta da kaže jer su i njoj utisci svežiji.

Voleo bih da sam i ja tek sad čitao knjigu pa da mogu više da kažem, a ne ovako po sećanju i u crticama.

Ne mogu dočekat Mariju, bojim se da mi već sada dojmovi nisu svježi, pa da kažem još ponešto dok ne zaboravim...

Mislim da je, u mom slučaju i čitanju, dosta toga izgubljeno u prijevodu. S jedne mi se strane svidjelo što sam naučila neke nove izraze i značenja, ali, naprimjer, Still, ovo što si napisao za poglavlje Ja, Orhan, u kojemu se javlja pisac, uopće nisam shvatila na taj način. Dobro, moguće je da nisam dosta pozorno čitala i da više nisam bila "udubljena" u knjigu, ali moguće je i da je prijevod kriv... Povezala sam njihova imena (Pamukovo i lika iz knjige), ali ni u jednom mi trenutku nije palo na pamet da pisac progovara u romanu. Sada bih najradije opet posudila knjigu i još jednom pročitala spomenuto poglavlje Ako se sjećaš nekih detalja oko toga, voljela bih da napišeš ovdje. Znam da će me sad to kopkati (zapravo me kopka otkako sam pročitala tvoj post xD).

Ne znam je li netko primijetio da se u pojedinim dijelovima neki likovi obraćaju čitatelju. Npr. kada Šekura govori nešto u stilu - znam da mi sad ne vjerujete, ili kada neki likovi svjesno lažu i onda kažu da nije tako bilo... Kakav je to dojam ostavilo na vas? Ja sam osjećala kao da se likovi igraju sa mnom, pokušavaju me prevariti, a ja ne mogu ništa, bespomoćna sam. Likovi su ti koji manipuliraju čitateljem. Slično je i s poglavljima koja izgovara ubojica. I ja sam, kao i Still, dosta rano shvatila koji je od trojice ubojica, ali kod mene je to u početku više bilo na blef ('ajde da odaberem nekoga pa da vidim hoće on na kraju stvarno biti Taj), ali što sam dalje odmicala s čitanjem, to sam bila sigurnija da sam "pogodila" pravoga.

O da, priča o Novčiću je fenomenalna. Na stranu sada to što se ispostavilo da je lažan. Meni se posebno svidjelo njegovo putovanje. Ne događa li se to i danas? Novac ide iz ruke u ruku, možda nam čak ista novčanica u svojemu kruženju i dva puta prođe kroz ruke, a da to ni ne znamo. Stvarno odlična Pamukova ideja da jednu takvu priču ubaci u roman.

Što se Šekure tiče, sačekat ću Mariju sa svježim doživljajima, da ne pričam sama sa sobom.

Ne sećam se baš detalja, ali znam da mi je bilo jasno da pisac ističe da je to on. Nisam siguran da li je baš eksplicitno, ali je dovoljno da razumem. Mada, postoji mogućnost i da sam pogrešio... Videćemo šta će sutra Marija rećiu, mislim da ona ima knjigu pa može proveriti.

Da, naravno, i to kako novčić ide od ruke do ruke... Fenomenalno osmišljeno! I to što si sad ti rekla - ko zna koliko puta mi je ista novčanica prešla preko ruke. Ona od hiljadu sigurno nije, ali ove manje može biti.

Evo i mene bila sam u ogromnoj guzvi, a za ovo mi svakako treba vremena i koncentracije.

U poslednjem poglavlju "Ja, Sekure" Sekure govori da je ispricala ovu pricu svom sinu Orhanu da je mozda on napise. "Bez snebivanja sam mu dala pisma koja su mi slali Hasan i Crni i crteze konja na kojima se mastilo razmazalo, nadjene kod sirotog efendi Otmenog. Orhan je stalno razdrazljiv, mrzovoljan i nesrecan, a uopste se ne boji da prema onima koje ne voli bude nepravedan. Zato pazite, ne verujte mu ako je Crnog opisao smetenijim no sto je bio, nase zivote tezim, Sevketa gorim, a mene lepsom i nevaspitanijom no sto jesam. Jer nema lazi koju taj izvalio ne bi da bi mu prica lepa i uverljiva bila." Tako da je ona rekla da je Orhan pisac, sto me je takodje zacudilo, bas zato sto je knjiga napisana tako da svaki lik prica iz svog ugla. Sve u svemu to mi se svidelo.

Takodje mi je bilo zanimljivo to sto ubica prica kao jedna osoba sa dva imena, ali i dve strane licnosti, ona koja on zaista jeste i ona koju predstavlja svetu.

Svidja mi se sto citajuci mogu da naucim o njihovoj kulturi kao i veri, na to sam obracala paznju. U nekim delovima mi je knjiga bila dosadna, cini mi se da mi je najteze pao pocetak dok nisam "usla u pricu".

Prica o novcicu me je isto odusevila. Ne samo zbog toga sto je lazan, nego zato sto je ideja odlicna i stvarno mi bilo divno kada bi mogli da pratimo zivot jednog novcica ili jedne novcanice i da saznamo sta to sve ona dozivi na svom putu.

Sekure mi se nije mnogo svidela, bas zbog te njene proracunatosti. I da, mislim da je volela najvise sebe i svoju decu, a da je muskarce dozivljavala na neki specifican nacin (koji ne razumem najbolje i ne umem da ga pretocim u reci).

Obracanje citaocu mi se svidja i mislim da stvarno moze da zainteresuje osobu da se jos vise udubi u citanje.

Bio mi je zanimljiv lik Tece, sta je on zeleo i sta je pokusavao da uradi. Ocigledno je da on nije radio za nekoga, vec je pokusavao da proturi neke svoje ideje, ali cime je on zasluzio da bude toliko uticajan da ga ljudi na polozaju poslusaju da takva knjiga treba da se uradi i da mu daju pare za to. I na kraju, cini mi se da je zeleo da ga ubica ubije (ne tokom cele knjige,vec u tom momentu kada je pricao sa njim i kada je saznao da je on ubica), jer nekako mi nije delovao toliko bespomocno i mislim da je mogao da je hteo da spreci to.

Lik Ester mi je zanimljiv jer je drugaciji. Jednostavan, a opet nekako nestvaran. Zbog svega sto radi i kako razmislja, natera me da pomislim kako je izrasla u to sto jeste, koji uslovi zivota su na to uticali?

I da, ima lepih recenica, ali je knjiga stvarno opsirna i treba joj se posvetiti,tako da,to cu jos pisati kad i sta nadjem

Marija, reci mi samo, je l postoji poglavlje koje se zove ‚Ja, Orhan''? Zaboravio sam da je to rekla Šekure, ali sad kad si napisala, setio sam se.

Ni meni priča o novčiću nije lepa samo zato što je lažan, nego celokupno. Istakao sam to da je lažan samo zato što mi se čini da je to neka vrsta cinizma i kritike potrošačkog društva. Taj novčić se ne bi morao shvatiti kao lažan u pravom smislu te reči, nego kao lažana vrednost novca uopšte, tj. vrednost koju smo mi ljudi dozvolili da mu se pripiše.

Postoji, to je 6. poglavlje, ali ono je kratko i nigde u njemu nije naglaseno da je on pisac. To je receno u poslednjem poglavlju koje se zove "Ja, Sekure". U 6. poglavlju Orhan prvi put vidi Crnog, ulazi u sred razgovora njega i Tece.

Eto, a ja sam nekom svojom logikom mislio da je to poslednje poglavlje. Čitao sam pre godinu dana najmanje, tako da sve po sećanju pišem, ne zamerite.