Razne zanimljivosti

Ne mere svi vreme po gregorijanskom kalendaru, pa ima i onih kojima 1. januar nije prvi dan nove godine. Vijetnamcima na primer, ili Kinezima, Jevrejima, Tamilima, muslimanima, pravoslavcima... Nekima dolazi i više puta godišnje, kao, recimo, kod nas – dva puta. Međutim, dobra strana ovog međunarodnog nesaglasja su novogodišnji običaji. Pitanje je da li bi ih bilo toliko mnogo da se početak nove godine istovremeno slavi svuda na svetu.

Tekst koji sledi je kratak, veoma kratak, vodič kroz svetske nove godine. Poređane su po gregorijanskom kalendaru, zato što ga koristi većina ljudi na svetu, a naročito zato što ga i mi koristimo.

Za Jevreje je 28. septembra po gregorijanskom kalendaru počela 5772. godina. Oni godine broje od Adama i Eve, smatraju da je tada nastao svet, i da je to bilo 3761. godine pre naše ere.

Na jevrejskom, nova godina kaže se Roš ašana i u doslovnom prevodu znači „glava godine”. Slavi se u mesecu tišri koji je sedmi mesec jevrejskog kalendara, na dan mladog Meseca. Zašto se ne slavi u nisanu, u prvom mesecu jevrejskog kalendara? Zato što u Talmudu, svetoj knjizi, piše da je svet stvoren u mesecu tišri.

Za razliku od novih godina većine ljudi, Roš ašana nije veseo praznik. Ozbiljan je, zato što je namenjen preispitivanju svakog Jevrejina o onome šta je uradio i postigao prethodne godine. Običaj je da se na dan nove godine, ujutro, ide u sinagogu. Ona je sva u belom, pa i zavesa na ormanu gde se čuva sveta knjiga Tora. Haham, glavi sveštenik, nakon što je izrekao blagoslov i molitvu, pred otvorenim dverima sinagoge ustima prinosi šofar. To je sveti rog, koristi se samo u novogodišnjoj službi u sinagogi, i poziva ljude da se zamisle nad svojim životom. Na zvuk šofara, vernici – duboko poklonivši se i ne dižući pogled, bio bi to greh – prate njegov jek koji budi njihovu savest. Evo kako je ovaj običaj u knjizi „Jesi li ti razapeo Hrista” opisao Žak Konfin: „Smerno i bogobojažljivo vernici prate to zavijanje koje dušu ispunjava jezom. I svi osećaju svoju sigurnost, bezvrednost svega, oko čega se vodi ta nepoštedna životna borba, i blaženi su što poseduju to bezmerno bogatstvo, taj jedinstveni čarobni šofar, kojim oni mogu neposredno da opšte sa Svevišnjim. Da Ga prizivaju i da Mu se mole. I to pravo u uho!”

Jevreji veruju da je Roš ašana vreme kada se sva čovekova dela stavljaju na tas pravde. Nijedno neće biti zaboravljeno, zato što se tada, kako se veruje, otvaraju Knjige sećanja. Na Roš ašanu otvaraju se i Knjige živih, zato što se tada odlučuje čije će ime biti upisano u Knjige, a čije neće, odnosno, ko će biti živ te godine.

Jevrejska nova godina proslavlja se mirno, u porodičnom okruženju. Prvo se pročita molitva, blagoslove se hleb i voće, a zatim se večera. Na trpezi je obavezna jabuka koja se premaže medom, kako bi godina bila slatka. Hlebovi su isključivo od belog brašna. Moraju da budu okrugli, zato što je krug simbol godišnjeg ciklusa. Zovu se čala. Na stolu je obavezna riba s glavom kako bi Jevreji bili glava, a ne rep među narodima, te da bi ih bilo onoliko koliko ima ribe u moru.

Nezaobilazan je i nar, kako bi život i godina pred nama bili ispunjeni kao što je nar ispunjen zrnima. U narodu se kaže da nar ima tačno 613 zrna koliko ima i božijih zapovesti u Tori, svetoj knjizi Jevreja, od čega se 365 zapovesti odnosi na ono šta ne sme da se čini, a 248 na one koje treba da se čine. Priprema se i kuvani jezik ili drugi delovi glave životinja ili riba, čime se simbolično ukazuje na „glavu godine” – značenje reči Roš ašana. Serviraju se i urme, crni pasulj, praziluk, spanać i tikva. Druge noći Roš ašana na trpezu se iznosi sveže voće kako bi naredna godina bila blagoslovena.

Islamska nova godina počinje prvog dana meseca muharama po islamskom kalendaru. Ove godine, 27. novembra po gregorijanskom kalendaru, muslimani su obeležili novu 1433. godinu.

Islamska nova godina se ne proslavlja, više je kulturni događaj nego gala proslava. Nema pesme i svirke, ljudi dočekuju praznik u trezvenoj atmosferi, u miru i uz molitve. Muškarci idu u džamiju, tamo se uči Kuran, i razgovara o događaju koji se desio na taj dan. U kući se okuplja porodica za trpezom svečanijom nego inače. Običaji nisu brojni.

Uobičajeno je, recimo, da se tog dana u kuću unosi nešto novo, deo nameštaja, neki uređaj, bilo šta što simboliše novi početak. Jedan od običaja je da žene pre nove godine sakupe zrna pšenice u kofu kako bi do nove godine iz njih izrasle stabljike, simbol rođenja nove godine i dolazak proleća.

Najviše ljudi na svetu ispraća Staru a dočekuje Novu godinu između 31. decembra i 1. januara, zato što, kako smo već napisali, većina vreme meri prema gregorijanskom kalendaru.

Za katolike, praznovanje prvog dana nove godine je deo božićnih praznika koji traju od Badnje večeri, od 24. decembra, do 6. januara, do crkvenog praznika Tri kralja. Smatra se da je obavezno obeležje nove godine ukrašena jelka. Legenda kaže da je kićenje počeo utemeljitelj protestantizma Martin Luter. On je, šetajući kroz šumu, bio zadivljen hiljadama zvezda koje su svetlucale kroz granje jela. Toliko je bio očaran prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice. Od tad, znači od 16. veka, jelke se kite u kućama, po ulicama, njima se ukrašavaju javne zgrade, izlozi, ukratko – svi prostori.

Nekada je bilo obavezno novu godinu dočekati u kući, sa svojima, uz svečanu večeru sa pečenicom, tortama i šampanjcem. Flaša šampanjca otvara se u ponoć i uz kucanje punim čašama i poljubac, ukućani jedni drugima požele da im nova godina donese sreću, zdravlje i veselje. Ko danas dočekuje novu godinu u kući, pridržava se tog običaja. Mnogi joj, međutim, nazdravljaju u restoranima i po gradskim trgovima. U ponoć je obavezan vatromet, ostatak starog običaja kada su u Nemačkoj ljudi išli ulicama i zveckajući pravili buku ne bi li oterali zle duhove. I u kući i na ulici, bilo gde, podrazumeva se veselje, piće, buka i svečana odeća, ili makar, neki novogodišnji odevni detalj.

Katolički novogodišnji običaji vezani su za lepe želje i očekivanja. Španci u ponoć jedu 12 zrnaca grožđa da bi im svaki mesec naredne godine bio sretan i uspešan. U Grčkoj se služi kolač u kome je umešen novčić za sreću. Prvi komad kolača odlomi se za malog Isusa, drugi za domaćina, a treći za kuću. Ako se novčić nađe u trećem parčetu, porodica će biti srećna. Austrijanci veruju da će im sreću doneti sladoled od mente u obliku deteline, a Britanci da će im sreću doneti gost koji im prvi uđe u kuću, pa je poželjno da to bude muška osoba s poklonima. Sicilijanci veruju da treba jesti lazanje, nikako makarone.

U Srbiji se slave dve nove godine: jedna stiže 1. januara, a druga, nazvana srpska ili pravoslavna, 14. januara. Naime, Srpska pravoslavna crkva je do danas sačuvala julijanski kalendar, a narod nije imao ništa protiv da ima dva razloga za slavlje.

Srpska nova godina dočekuje se u ponoć između 13. i 14. januara, najčešće u društvu s prijateljima, u restoranima, ili na organizovanim proslavama u centru grada. Uz rukovanje i poljupce, želi se „Srećna nova godina”. U kući se sprema večera s pečenjem, sarmom, podvarkom, kolačima i pićem. Pokloni se uglavnom ne razmenjuju, zato što je to učinjeno 1. januara.

Po tradiciji, Srpska nova godina deo je božićnih praznika. U nekim krajevima ovog dana ponavljani su običaji vezani za Badnji dan i Božić. Sa radošću se iščekivao polažajnik i badnjak unosio u kuću. Lomila se vasilica – kolač sličan česnici, u kojem su skrivani novčić i druga znamenja kao simboli blagostanja, zdravlja i napretka. Na taj dan su u Vojvodini na raskršćima palili vatre. Svetlost i vatra trebalo je da donesu radost i očiste od grehova. Četrnaesti januar željno su iščekivale i neudate devojke. Na ovaj dan, u nekim krajevima poznat i kao Ženski Božić, gatale su da li će se udati u godini koja dolazi. Pre svitanja, posle neprospavane noći, devojke su se pele na tavan i sa njega bacale svoju obuću. Ako su vrhovi opanaka bili okrenuti od kuće, verovalo se da će se devojka udati, i otići na onu stranu prema kojoj se obuća okrenula pri padu. Za večeru je neophodno spremiti pečeno prase i druge đakonije, i krofne za ponoć.

Krajem januara i početkom februara po gregorijanskom kalendaru, na Tibetu čekaju Losasr, novu godinu. Tačnije, 25. dana 10. meseca tibetanskog kalendara. Proslavlja se nedelju dana.

Poslednja dva dana stare tibetanske godine zovu se Gutor. Običaj je da ih Tibetanci provedu temeljno čisteći kuću, i pripremajući hranu za proslavu. Obavezno se sprema supa od devet sastojaka: pirinač, pšenica, meso, slatki krompir, sir, zelena paprika, rezanci, grašak i rotkvice. Prvog dana Losara, rano ujutro, svi se okupaju, obuku novu odeću i odlaze u hramove kako bi bogovima odneli ponude. Zatim odlaze kući, na svečani porodični ručak. Uz tanjir supe od devet sastojaka naređaju se okruglice napravljene od papira, šljunka ili komadića drveta sa ispisanim rečenicama koje predviđaju budućnost. Obavezan je i kolač i alkoholno piće čang. Kuće su im ukrašene slikama Sunca i Meseca, a noću ih osvetljavaju uljanim svetiljkama. Drugog dana je – zabava.

Tradicionalni ples predstavlja borbu između kralja i njegovih ministara i to je vrhunac dobrog raspoloženja. Te noći bacanjem baklji što dalje od kuće bacaju se i zli duhovi prethodne godine.

Od svih ljudi na svetu, Kinezi se novoj godini najduže i najburnije vesele – čak 15 dana! Po gregorijanskom kalendaru ona svake godine pada između 21. januara i 20. februara, pa će tako prvi dan naredne kineske nove godine biti 23. januar 2012. godine. Biće to godina Zmaja.

Da je proslavljanje nove godine izuzetno stari kineski običaj, otkriva legenda o nemani Nian. Na savremenom kineskom jeziku, reč Nian znači – godina. Prema legendi, neman Nian napadala je ljude uoči nove godine. Imala je tako velika usta da je mogla da proguta i nekoliko ljudi odjednom. Svi su je se plašili. Jednog dana prišao joj je jedan starac i rekao: „Čuo sam da si veoma moćna. Ali, pitam se da li smeš da progutaš i mesoždere umesto ljudi? Nian je prihvatila izazov i progutala mnoge mesoždere i grabljivice. Pokazalo se da je starac bio prerušeni bog. Nian je posle toga nestala, a životinje koje nije pojela, sakrile su se u šumi i, bojeći se od Nian, nisu odatle izlazile pa ni napadale ljude u selu. Nestao je i starac. Ali, pre toga, naučio je ljude da stavljaju ukrase od crvene hartije na prozore i vrata na kraju svake godine i da ispred kuće pucaju petarde kako bi preplašili Nian ako joj padne na pamet da se vrati, zato što se ona plašila i crvene boje i pucanja.

Od tada se prenosi običaj proslave pobede nad Nian. Ukrašavanje kuće crvenim trakama i lampionima, i vatromet više nemaju ulogu plašenja mitske nemani, već su deo svečane atmosfere na proslavi, i obilato se koristi. Proslavlja se svakog dana po drugim običajima. Prvog dana dočekuju se bogovi neba i zemlje u kući, porodično. Kineska porodica tada jede Jai, vegetarijansko jelo, sa korenastim i vlaknastim povrćem kome se pripisuju moć da donosi sreću i zdravlje... Jede se cela riba – predstavlja zajedništvo i obilje, i celo pile – simbol potpunosti i prosperiteta. U Severnoj Kini jedu se knedle, simbol bogatstva, a na jugu se posle ponoći pravi kolač godine, kako bi se njegovi parčići poslali prijateljima i rođacima. Veče se završava pucanjem petardi.

Drugog dana, rano ujutro, deca pozdravljaju roditelje želeći im zdravu i srećnu novu godinu, a roditelji im daruju crvene koverte ili crvene pakete sa novcem. Iznos novca treba da bude u parnim brojevima. Taj dan posvećen je precima i svim bogovima. Veruje se i da je to rođendan svih pasa, pa su prema njima Kinezi tada posebno ljubazni. Trećeg i četvrtog dana udate ćerke posećuju domove roditelja. Petog dana ostaje se u kući kako bi se slavio Bog bogatstva. Niko nikog ne posećuje, da bi se šestog dana išlo u goste rođacima i prijateljima. Razmenjuju se i manji pokloni, slatkiši na primer. Svi se mire, zaboravljaju ružne događaje, i jedni drugima iskreno žele mir i sreću.

Sedmi je dan poljoprivrednika, oni iznose svoje proizvode, jede se riba za uspeh i testenina za dugovečnost. Osmog dana je porodična večera i u ponoć se mole Bogu neba. Devetog dana se nose ponude caru Žad. Desetog do dvanaestog dana priređuju se obilne večere za rođake i prijatelje. Trinaestog dana spravlja se hrana kojom se čisti organizam od prethodnih večera. Četrnaestog dana su pripreme za proslavu Festivala fenjera, koji je naredne večeri, poslednjeg dana novogodišnjeg praznika. Porodice hodaju ulicama s upaljenim fenjerima, opšte je veselje.

Za kinesku novu godinu vezana su i mnoga verovanja. Na primer, veruje se da celu kuću treba očistiti dan pre, i sav pribor za čišćenje skloniti, a nikako na sam dan nove godine kako sreća ne bi bila obrisana. Dan posle dozvoljeno je čišćenje, ali ka sredini prostorije. Veruje se da će, ako se đubre pomete preko praga, neko od ukućana otići daleko. Sva prljavština i smeće moraju da se iznose na mala vrata. U ponoć na novu godinu, sva vrata i prozori treba da budu otvoreni kako bi stara godina mogla da izađe.

Sve dugove treba vratiti do nove godine, i na taj dan ne treba ništa pozajmljivati, kako se ne bi to isto činilo cele godine. Ne treba izgovarati ružne reči. Ne treba izgovarati reč „četiri” zato što na kineskom zvuči kao reč „smrt”. Smrt i umiranje se ne pominju, i ne pričaju se priče o duhovima. Ne treba se sećati stare godine, kako bi sve bilo okrenuto novom početku. Ko plače na novu godinu, plakaće cele godine. Ni deca se ne tuku zbog nestašluka kako ne bi plakala. Ne treba prati kosu, kako se ne bi oprala sreća. Treba nositi crvenu odeću. Ne treba koristiti noževe, to može odseći bogatstvo. Današnji Kinezi, iako ne veruju u ove stvari, poštuju ih i sprovode, održavajući time svoju tradiciju.

Vijetnamci novu godinu slave istog dana kad i Kinezi, ali samo sedam dana. Oni koriste lokalnu verziju kineskog kalendara s razlikom u časovnoj zoni. Veruju da im taj dan utvrđuje sudbinu naredne godine. Ukrašavaju bambus zvonima i cvećem, a kuće žutim cvetovima koji, veruju, donose blagostanje porodici. Na kućnom oltaru svih sedam dana gori tamjan kao dar precima. Poštuju običaj darivanja šarana bogovima, obavezno prave sutlijaš, puding i svinjetinu. Lubenicu smatraju srećnim voćem zato što ima crveni plod. Jedan dan proslave obavezno posećuju svoje nastavnike.

Između poslednjih dana februara i prvih dana marta po gregorijanskom kalendaru, a računajući mesece po lunarnom kalendaru, novu godinu proslavljaju stanovnici idonežanskog ostrva Bali. Sledeća balinežanska nova godina – Njepi – biće 1934.

Njepi se proslavlja u tišini. Prethodi joj Dan tišine. To je jedan od najvažnijih praznika, pa svaka kuća mesecima unapred počinje da pravi ogo-ogo, demonsku statuu napravljenu od trske i papira, često ogromnu, koja simbolizuje zle duhove. Pred proslavu svi iznesu svoju statuu i u paradi krenu do najbliže plaže. Nose i ponude drugim bogovima, žrtve, obavezno biljnog porekla. U paradi se glasno svira, peva i pleše. Kad stignu na plažu, uveče, spaljuju ogo-ogo i time najavljuju novu ravnotežu bogova, prirode i čoveka. Zatim odlaze kućama. Idućeg jutra u šest počinje Njepi.

Za stanovnike indijskih država Tamil Nadu, Kerala i Pudučeri, i za tamilsko stanovništvo u Maleziji, Singapuru i Sri Lanki, Nova godina počinje 13. ili 14. aprila po gregorijanskom kalendaru. Po tamilskom kalendaru tada nastupa prolećna ravnodnevica. Pre tri godine vlada države Tamil Nadu ukinula je tamilski kalendar, ali taj potez nije se naročito osetio u praksi, pa stanovnici i dalje slave novu godinu po starom kalendaru. Tog dana na snagu stupa pet zabrana: zabrana rada, putovanja, paljenja vatre, telesnih uživanja i hrana. I tako sve do idućeg dana u šest ujutro. Taj novi dan posvećen je posetama prijatelja i uzajamnom mirenju i opraštanju.

I tako, svaki narod ima neki svoj običaj i neki koji imaju i drugi. Spaja ih nova godina, i novo očekivanje sreće i lepog života koje njen dolazak podrazumevaju svi na svetu.

Mali zeka po imenu Čampis živi na farmi, na severu Švedske, i ima pet godina. Od kako je došao na svet, gledao je pse ovčare kako vode brigu o ovcama i guraju ih u tor, okupljaju na pašnjacima... Nikome nije jasno kako, ali zec je tek nedavno, s nepogrešivom tačnošću naučio da podražava pse ovčare i brine o ovcama.

Kada su prvi put videli šta zna njihov zeka, vlasnici farme bili su zaprepašćeni. Posle nekoliko uspešnih pokušaja, prepustili su mu ovčarski „posao”. Naposletku su ga i snimili i „okačili” snimak na „Jutjub”. Za samo nedelju dana, snimak je imao više od sedam stotina hiljada pregleda. Dan Vestam, profesionalni dreser pasa ovčara, smatra da je Čampis još veštiji od svojih psećih „kolega”. „On je rođeni čuvar”, rekao je gospodin Vestam novinarima koji su došli na farmu da se uvere u zekino ovčarsko umeće. „Skakuće neumorno oko ovaca, tako da nijedna ne može da mu promakne i slučajno pobegne!”