Razne zanimljivosti
+5
Maja
Ika
Still_dreaming
chegirl
pahuljica
9 posters
Strana 3 od 3
Strana 3 od 3 • 1, 2, 3
Re: Razne zanimljivosti
У боци од Канаде до Неретве
Један Џонатан је једној Мери пре 28 година написао поруку у пустио је у Атлантски океан. Међутим, стигла је до једне Матее и ушћа Неретве.
Сурфери су на ушћу Неретве у Јадранско море, док су чистили плажу, пронашли боцу у којој се налазила порука, а која је послата из Канаде још 1985. године, пренео је Дубровачки вијесник.
Међу отпадом који је прекрио песковито ушће чланица клуба сурфера Матеа Медак-Резић пронашла је још једну у низу пукнутих боца, али је била не мало изненађена кад је видела да је у њој писмо.
На мокром папиру је писало: „Mary, you really are a great person. I hope we can keep in correspondence. I said I would write. Your friend always, Jonathаn. Nova Scotia ‘85."
Џонатан, пошиљалац поруке у боци из Нове Шкотске, у Канади, поручио је својој пријатељици Мери да је дивна особа и да се нада да ће остати у контакту. Подсећа је и да је обећао да ће да пише (!), преноси лист.
Иначе, канадску провинцију Нову Шкотску чине једно полуострво и острво. Одатле су боцу ветрови, таласи и струје 28 година носили до ушћа Неретве.
rts
Један Џонатан је једној Мери пре 28 година написао поруку у пустио је у Атлантски океан. Међутим, стигла је до једне Матее и ушћа Неретве.
Сурфери су на ушћу Неретве у Јадранско море, док су чистили плажу, пронашли боцу у којој се налазила порука, а која је послата из Канаде још 1985. године, пренео је Дубровачки вијесник.
Међу отпадом који је прекрио песковито ушће чланица клуба сурфера Матеа Медак-Резић пронашла је још једну у низу пукнутих боца, али је била не мало изненађена кад је видела да је у њој писмо.
На мокром папиру је писало: „Mary, you really are a great person. I hope we can keep in correspondence. I said I would write. Your friend always, Jonathаn. Nova Scotia ‘85."
Џонатан, пошиљалац поруке у боци из Нове Шкотске, у Канади, поручио је својој пријатељици Мери да је дивна особа и да се нада да ће остати у контакту. Подсећа је и да је обећао да ће да пише (!), преноси лист.
Иначе, канадску провинцију Нову Шкотску чине једно полуострво и острво. Одатле су боцу ветрови, таласи и струје 28 година носили до ушћа Неретве.
rts
enigma_- Veteran
- Broj poruka : 4779
Godina : 56
Datum upisa : 13.02.2010
Re: Razne zanimljivosti
Petogodišnja devojčica do sada pročitala 875 knjiga!
Nekada su petogodišnja deca provodila vreme napolju u igri, danas obično ispred kompjutera, a Sofija Mos iz Luizijane ima svoju strast - čitanje. Devojčica je do sada pročitala čak 875 knjiga, a lokalna biblioteka jedva da može da drži korak sa njom.
"Rekla sam Sofiji da ćemo morati da naručimo još knjiga jer ih je već toliko pročitala", šali se bibliotekarka Meri Lanier.
Njen otac Karl kaže da je sve počelo zbog Elma, lika iz popularne emisije za decu "Ulica Sezam" i da je Sofija znala da čita već sa tri i po godine.
"Svaki dan je iz biblioteke uzimala barem tri knjige, ali je ubrzo taj broj porastao na deset", kaže otac.
"Volim da čitam. Sretna sam kada čitam, a pročitam šest knjiga na dan", kaže Sofija.
"Nadam se da će postati advokat", priželjkuje ponosni otac Karl.
Izvor: blic.rs
Nekada su petogodišnja deca provodila vreme napolju u igri, danas obično ispred kompjutera, a Sofija Mos iz Luizijane ima svoju strast - čitanje. Devojčica je do sada pročitala čak 875 knjiga, a lokalna biblioteka jedva da može da drži korak sa njom.
"Rekla sam Sofiji da ćemo morati da naručimo još knjiga jer ih je već toliko pročitala", šali se bibliotekarka Meri Lanier.
Njen otac Karl kaže da je sve počelo zbog Elma, lika iz popularne emisije za decu "Ulica Sezam" i da je Sofija znala da čita već sa tri i po godine.
"Svaki dan je iz biblioteke uzimala barem tri knjige, ali je ubrzo taj broj porastao na deset", kaže otac.
"Volim da čitam. Sretna sam kada čitam, a pročitam šest knjiga na dan", kaže Sofija.
"Nadam se da će postati advokat", priželjkuje ponosni otac Karl.
Izvor: blic.rs
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Evo kako je nastala Ginisova knjiga rekorda:
Kako je nastala Ginisova knjiga rekorda? Raspravom u kafani, kao i sve dobre ideje. Sve je počelo jednim banalnim doživljajem ser Hjua Bivera, tadašnjeg direktora pivare “Ginis”, koji se odigrao 4. maja 1951. godine. Hju je otišao u lov u svojoj rodnoj Irskoj i uleteo u raspravu oko toga koja je najbrža lovna ptica u Evropi – fazan ili tetreb...
Te večeri je u zamku Kaslbridž, dok je frenetično pretraživao ogromnu biblioteku svojih domaćina, ustanovio da je nemoguće da pozitivno ustanovi da li ili ne tetreb nosi ovu laskavu titulu.
Uvidevši da ovakvih rasprava verovatno ima na bezbroj svake večeri u pabovima duž Irske, Škotske i Engleske, a da istovremeno ne postoji nijedna knjiga na čitavom svetu koja bi mogla da pomogne da se ovakvi sporovi reše, odlučio je da napravi knjigu koja će se baviti upravo ovim, verujući da će biti jako popularna.
Te večeri je u zamku Kaslbridž, dok je frenetično pretraživao ogromnu biblioteku svojih domaćina, ustanovio da je nemoguće da pozitivno ustanovi da li ili ne tetreb nosi ovu laskavu titulu.
Uvidevši da ovakvih rasprava verovatno ima na bezbroj svake večeri u pabovima duž Irske, Škotske i Engleske, a da istovremeno ne postoji nijedna knjiga na čitavom svetu koja bi mogla da pomogne da se ovakvi sporovi reše, odlučio je da napravi knjigu koja će se baviti upravo ovim, verujući da će biti jako popularna.
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Пустињски рељеф од људских тела
На први поглед делује као пустињски пејсаж. Ипак, када се човек загледа постаје јасно је да је у питању фантастична оптичка варка. Иза ње стоји фотограф Карл Варнер, а „тајна карика“ су снимци људског тела.
Лондонски фотограф Карл Варнер направио је необични серијал фотографија, на којима је оптичком варком од нагих, мишићавих људских тела направио пустињски пејсаж.
Свака од фотографија серијала "Bodyscapes" направљена је од комбинације снимака једне особе.
Скоро као вајар, Варнер је уклапао снимке згрченог волонтера из више углова.
Кад се овлаш погледају делују као фотографије пустињског терена, са динама и стеновитим наборима, али када се човек мало загледа јасно је да је у питању људско тело.
Ово није први пут да се Варнер користи оптичким варкама како би приказао пејсаже. Познат је и његов серијал "Foodscapes", када је од хране правио различите рељефне облике.
Прелепо
извор ртс
enigma_- Veteran
- Broj poruka : 4779
Godina : 56
Datum upisa : 13.02.2010
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Evo kako izgledaju neke stvari presečene na pola:
Porsche 911:
Granate:
Zvučnik:
Objektiv:
Pištolj:
Izvor: https://twitter.com/HalfPics
Porsche 911:
Granate:
Zvučnik:
Objektiv:
Pištolj:
Izvor: https://twitter.com/HalfPics
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
The Happiest Facts To Make You Smile ...
ms.k- Zavisni član
- Broj poruka : 3752
Datum upisa : 20.12.2012
Re: Razne zanimljivosti
Hmm, ne znam da l je ovaj tekst za ovu temu, a mislim da nije za Tabu teme, bar meni nije.
Na administraciji je premesti, ako smatra da sam pogrešila
Strah, dvostruki identitet, život u anonimnosti. To je svakodnevica većine homoseksualca u BiH. Ranije su mnogi ulazili u brak i zasnivali porodice. Ipak, sve više je onih koji ne žele da žive u laži.
“Ja sam gej osoba, u vezi sam već šest godina i živim sa partnerom”, ovako svoju ispovest za Dojče vele počinje mladi Banjalučanin. U nastavku ćemo ga zvati Milan.
Imate dve opcije. Prva je da živite kako vi želite i osećate, u skladu sa svojom prirodom. Druga je da ispunjavate mamina, tatina i društvena očekivanja, objašnjava Milan. “Bez obzira koliko nekada imao problema, meni je ova prva opcija lakši način jer ne mogu da živim u laži i pretvaranju, a baka kada me pita kada ću se ženiti, ja joj kažem - kad nađem pravu.”
Stariji članovi porodice kao što su baka, stričevi, tetke, ne znaju da je homoseksualac. Milan nema oca, sa majkom je davno razgovarao o svojoj seksualnoj orijentaciji i dobio je, kako kaže, prećutno odobravanje. “Majka zna, mada ne pričamo o tome, imamo dobar odnos i to mi je jedino bitno. Što se tiče kolega s posla, oni najbliži znaju. Koliko god da sam otvoren, mislim da je nekad pametnije prećutati takvu stvar."
Milan je aktivista u brojnim organizacijama civilnog društva, neke od njih bave se zaštitom prava homoseksualaca. Svakodnevno sreće pripadnike LGBT populacije koji su jako zatvoreni. “Upoznao sam ljude koji su spremni na bilo šta, samo da se ne sazna da su homoseksualci. Mnogo je oženjenih muškaraca koji imaju decu, a istovremeno imaju seksualne partnere istog pola. Postavlja se pitanje, koliko je to njihova odluka, a koliko sistemski problem. Diskriminacija, govor mržnje, kršenje ljudskih prava, sve to utiče na osobu da kaže: ja moram ovako, ne smem rizikovati. Osuđujem državu i društvo, jer potpuno ignorišu potrebu da se ti problemi sistemski reše”.
Uvereni da ih društvo neće prihvatiti takve kakvi jesu, mnogi nemaju hrabrosti da zasnuju dublji emocionalno odnos i vezu. To ih često vodi u promiskuitet i stalno menjanje partnera, što dalje stvara dodatne stereotipe o LGBT populaciji, objašnjava naš sagovornik.
“Imam prijatelje koji su veoma religiozni, a pri tom su homoseksualci. Prema njihovim izjavama i tumačenjima, to je stanje velikog unutrašnjeg konflikta, na koji način to prevazići, kako se oni s tim nose, ne znam. To nije dobro za mentalno zdravlje“, kaže naš sagovornik.
"Bio sam žrtva fizičkog napada”
Pre nekoliko godina Milan i njegov partner fizički su napadnuti na jednoj LGBT zabavi u banjalučkom Domu omladine. Žurka je bila zatvorenog tipa, ali se tu našao jedan radikalni homofob. „Video nas je kako se ljubimo i napao nas. Iako nije bilo ozbiljnih povreda, iskusio sam ulogu žrtve. Shvatiš da se moraš sam izboriti za sebe, nemaš nikakvu podršku, nikakva prava, ne možeš tražiti zaštitu”. Danas veruje da ga je taj, tada vrlo neprijatni događaj samo ojačao. “Bio sam na nekoj raskrsnici. Prepustiti se toj ulozi žrtve i povući se, ili nastaviti svojim putem bez obzira na sve”.
Čiji je javni prostor, ko se sme ljubiti, a ko ne?
Bilo kakav izliv nežnosti u javnosti za većinu homoseksualaca, posebno kada je reč o muškarcima, nosi veliki rizik i predstavlja avanturu u nepoznato. Milan postavlja pitanje zašto je nekom dozvoljeno da učini nešto u parku ili na trgu, a nekom drugom nije.
“Bio sam užasno frustriran dok nas dvojica nismo živeli zajedno. Imaš potrebu za fizičkim kontaktom a na raspolaganju ti je samo javni prostor na koji ne možeš da računaš. Tad sam stvarno bio besan. Nije fer da neko može nešto, a neko drugi na to isto ne sme ni pomisliti”.
Smatra da je velika odgovornost i na samim pripadnicima LGBT populacije, koji su pasivni i nezainteresovani da rešavaju probleme. “Neće ljudima sa neba pasti prosvetljenje pa će reći: sad ćemo puštati pedere da se ljube”. Mi trebamo insistirati na tome i biti uporan”.
“Ne slušajte ga, on je gej”
Diskriminacija, prema Milanovim rečima ide do te mere da to što ste homoseksualac, u svakom momentu može biti upotrebljeno protiv vas. Pre nekoliko meseci, u Prijedoru je održan skup građana u znak sećanja na dešavanja iz prethodnog rata u BiH. Gradonačelnik Prijedora je, kako kaže, ovaj događaj nazvao gej paradom.
“Kasnije se gradonačelnik pokušao ispraviti, rekavši da su organizatori skupa homoseksualci. Stvarno ne razumem. To je političko targetiranje neistomišljenika, diskreditovanje osoba zbog njihove seksualne orijentacije.“
Homofobije sve manje?
S druge strane, veruje da homofobija u BiH nije toliko izražena kao nekada. “Našao sam se više puta u situaciji da me ljudi od kojih to ne očekujem, prihvataju i sasvim normalno odreaguju. Najgore je zapravo to što nikada ne znam šta da očekujem, ta neizvesnost je grozna.”
U Banjaluci ne postoje zvanični klubovi i kafići namenjeni LGBT populaciji. Milan smatra da bi idealno bilo kada bi svi imali jednaka prava i mogli da idu gde požele. “Dok god postoji ta neujednačenost i jaz, mislim da treba da postoje specifična mesta za susrete i ispoljavanje identiteta.”
b92
Ovo nije samo u Banjaluci,zato je Banjaluka pod navodnicima.
Da se razumemo, ovo je samo ispovest jednog momka, a ja iz realnog života znam par ispovesti koje su zakopane kod mene upravo zbog ovih problema, iako je ovo Beograd.
p.s. jedva sam kopirala, jer miš me zeza za medalju čim se otvore radnje idem da kupim mišića!A ne nerviram se, jer ne mogu da postavim tekst kako ja želim!
Na administraciji je premesti, ako smatra da sam pogrešila
Kako je "biti gej" u Banjaluci?
Strah, dvostruki identitet, život u anonimnosti. To je svakodnevica većine homoseksualca u BiH. Ranije su mnogi ulazili u brak i zasnivali porodice. Ipak, sve više je onih koji ne žele da žive u laži.
“Ja sam gej osoba, u vezi sam već šest godina i živim sa partnerom”, ovako svoju ispovest za Dojče vele počinje mladi Banjalučanin. U nastavku ćemo ga zvati Milan.
Imate dve opcije. Prva je da živite kako vi želite i osećate, u skladu sa svojom prirodom. Druga je da ispunjavate mamina, tatina i društvena očekivanja, objašnjava Milan. “Bez obzira koliko nekada imao problema, meni je ova prva opcija lakši način jer ne mogu da živim u laži i pretvaranju, a baka kada me pita kada ću se ženiti, ja joj kažem - kad nađem pravu.”
Stariji članovi porodice kao što su baka, stričevi, tetke, ne znaju da je homoseksualac. Milan nema oca, sa majkom je davno razgovarao o svojoj seksualnoj orijentaciji i dobio je, kako kaže, prećutno odobravanje. “Majka zna, mada ne pričamo o tome, imamo dobar odnos i to mi je jedino bitno. Što se tiče kolega s posla, oni najbliži znaju. Koliko god da sam otvoren, mislim da je nekad pametnije prećutati takvu stvar."
Milan je aktivista u brojnim organizacijama civilnog društva, neke od njih bave se zaštitom prava homoseksualaca. Svakodnevno sreće pripadnike LGBT populacije koji su jako zatvoreni. “Upoznao sam ljude koji su spremni na bilo šta, samo da se ne sazna da su homoseksualci. Mnogo je oženjenih muškaraca koji imaju decu, a istovremeno imaju seksualne partnere istog pola. Postavlja se pitanje, koliko je to njihova odluka, a koliko sistemski problem. Diskriminacija, govor mržnje, kršenje ljudskih prava, sve to utiče na osobu da kaže: ja moram ovako, ne smem rizikovati. Osuđujem državu i društvo, jer potpuno ignorišu potrebu da se ti problemi sistemski reše”.
Uvereni da ih društvo neće prihvatiti takve kakvi jesu, mnogi nemaju hrabrosti da zasnuju dublji emocionalno odnos i vezu. To ih često vodi u promiskuitet i stalno menjanje partnera, što dalje stvara dodatne stereotipe o LGBT populaciji, objašnjava naš sagovornik.
“Imam prijatelje koji su veoma religiozni, a pri tom su homoseksualci. Prema njihovim izjavama i tumačenjima, to je stanje velikog unutrašnjeg konflikta, na koji način to prevazići, kako se oni s tim nose, ne znam. To nije dobro za mentalno zdravlje“, kaže naš sagovornik.
"Bio sam žrtva fizičkog napada”
Pre nekoliko godina Milan i njegov partner fizički su napadnuti na jednoj LGBT zabavi u banjalučkom Domu omladine. Žurka je bila zatvorenog tipa, ali se tu našao jedan radikalni homofob. „Video nas je kako se ljubimo i napao nas. Iako nije bilo ozbiljnih povreda, iskusio sam ulogu žrtve. Shvatiš da se moraš sam izboriti za sebe, nemaš nikakvu podršku, nikakva prava, ne možeš tražiti zaštitu”. Danas veruje da ga je taj, tada vrlo neprijatni događaj samo ojačao. “Bio sam na nekoj raskrsnici. Prepustiti se toj ulozi žrtve i povući se, ili nastaviti svojim putem bez obzira na sve”.
Čiji je javni prostor, ko se sme ljubiti, a ko ne?
Bilo kakav izliv nežnosti u javnosti za većinu homoseksualaca, posebno kada je reč o muškarcima, nosi veliki rizik i predstavlja avanturu u nepoznato. Milan postavlja pitanje zašto je nekom dozvoljeno da učini nešto u parku ili na trgu, a nekom drugom nije.
“Bio sam užasno frustriran dok nas dvojica nismo živeli zajedno. Imaš potrebu za fizičkim kontaktom a na raspolaganju ti je samo javni prostor na koji ne možeš da računaš. Tad sam stvarno bio besan. Nije fer da neko može nešto, a neko drugi na to isto ne sme ni pomisliti”.
Smatra da je velika odgovornost i na samim pripadnicima LGBT populacije, koji su pasivni i nezainteresovani da rešavaju probleme. “Neće ljudima sa neba pasti prosvetljenje pa će reći: sad ćemo puštati pedere da se ljube”. Mi trebamo insistirati na tome i biti uporan”.
“Ne slušajte ga, on je gej”
Diskriminacija, prema Milanovim rečima ide do te mere da to što ste homoseksualac, u svakom momentu može biti upotrebljeno protiv vas. Pre nekoliko meseci, u Prijedoru je održan skup građana u znak sećanja na dešavanja iz prethodnog rata u BiH. Gradonačelnik Prijedora je, kako kaže, ovaj događaj nazvao gej paradom.
“Kasnije se gradonačelnik pokušao ispraviti, rekavši da su organizatori skupa homoseksualci. Stvarno ne razumem. To je političko targetiranje neistomišljenika, diskreditovanje osoba zbog njihove seksualne orijentacije.“
Homofobije sve manje?
S druge strane, veruje da homofobija u BiH nije toliko izražena kao nekada. “Našao sam se više puta u situaciji da me ljudi od kojih to ne očekujem, prihvataju i sasvim normalno odreaguju. Najgore je zapravo to što nikada ne znam šta da očekujem, ta neizvesnost je grozna.”
U Banjaluci ne postoje zvanični klubovi i kafići namenjeni LGBT populaciji. Milan smatra da bi idealno bilo kada bi svi imali jednaka prava i mogli da idu gde požele. “Dok god postoji ta neujednačenost i jaz, mislim da treba da postoje specifična mesta za susrete i ispoljavanje identiteta.”
b92
Ovo nije samo u Banjaluci,zato je Banjaluka pod navodnicima.
Da se razumemo, ovo je samo ispovest jednog momka, a ja iz realnog života znam par ispovesti koje su zakopane kod mene upravo zbog ovih problema, iako je ovo Beograd.
p.s. jedva sam kopirala, jer miš me zeza za medalju čim se otvore radnje idem da kupim mišića!A ne nerviram se, jer ne mogu da postavim tekst kako ja želim!
enigma_- Veteran
- Broj poruka : 4779
Godina : 56
Datum upisa : 13.02.2010
Re: Razne zanimljivosti
Najčudnije skulpture na svetu
Izvor: rts.rs
Širom sveta umetnici su za sobom ostavljali skulpture. Neke od njih postale su uvažena umetnička dela, a neke, iako nisu baš umetničke, privlače ogromnu pažnju.
Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.
Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.
Spomenik Petru Velikom u Moskvi svakako je jedan od čudnijih. Osmislio ga je gruzijski vajar Zurab Cereteli u čast obeležavanja 300 godina od ustanovljavanja ruske mornarice. Podignut je 1997. godine, težak je hiljadu tona i osma je najviša statua na svetu.
Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.
Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.
Pomalo komična skulptura češkog kralja Vaclava kako jaše konja okrenutog naglavačke urađena je u Pragu.
Češka prestonica dom je i bizarnih skulptura, od kojih je svakako najupečatljivija skulptura obešenog čoveka na vrhu zgrade.
Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.
Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.
Malo vedrija svakako je skulptura visećeg nosoroga u Potsdamu u Nemačkoj.
Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.
Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.
Isto tako čudne i pomalo smešne svakako su velika kašika sa višnjom u Mineapolisu, kao i skulptura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji.
Izvor: rts.rs
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Ledeni diskovi u vodi
Ledeni diskovi su redak prirodni fenomen koji se javlja u stajaćim ili sporim vodama u hladnim krajevima. Vrlo su tanki i rotiraju pri maloj brzini u vodi. Veruje se da nastaju pri virovima.
Ovaj ledeni disk je snimljen u saveznoj američkoj državi Ontario.
A ovaj je snimljen blizu Moskovskog puta u Rusiji.
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Neobični turistički slogani
Britanski časopis "Gardijan", inspirisan nedavnom promenom turističkog imidža Jamajke, istraživao je neobične turističke slogane i 21. novembra objavio zanimljivu listu. Na njoj se našla i Srbija, ali ne u sasvim pozitivnom svetlu.
Poslednjih mesec dana diglo se mnogo prašine oko novog turističkog predstavljanja Jamajke. Ova zemlja odbacila je stari, često kritikovan slogan "Jamaica – Once you go, you know" (Jamajka – Jednom kada odeš, znaćeš) zbog nespretnog prevoda na engleski jezik. Međutim, i novi slogan pod kojim će se ova zemlja predstavljati, "Jamaica – Get All Right", nije naišao na mnogo bolje reakcije.
Inspirisan tim slučajem i uzimajući u obzir to koliku važnost reklamni slogani igraju u svetu turističke ponude, "Gardijan" je odlučio da izdvoji one slogane koji su, na sebi svojstven način, izazvali pozitivne ili pak negativne komentare.
Među izdvojenim reklamnim sloganima našao se i srpski, i to u neslavnoj "Gugl translejt" (Google Translate) kategoriji. Ova kategorija obuhvata slogane koji deluju kao da su na engleski nesrećno i pojednostavljeno prevedeni uz pomoć Gugla i njegovog servisa za prevođenje, čime se gubi kvalitet prevoda, ali i slogana.
U "Gugl translejt" kategoriji tako se našao srpski slogan "Life in the Rhythm of the Heartbeat" (Život u ritmu otkucaja srca), kom društvo prave slogani kao što su "Ti u Grčkoj" (You in Greece, Grčka) ili "Mala velika zemlja" (Little big country, Slovačka).
U ostalim, prilično zabavnim kategorijama, našli su se šaljivi, ali i uznemirujući slogani kao što su "Panama – Ostaje u tebi" (Panama – It stays in you) ili "Kolumbija – Rizik je samo u tome što želite da ostanete" (Colombia – The only risk is wanting to stay).
Od zemalja regiona "prozvan" je i slogan Mađarske "Idite u Mađarsku" (Go to Hungary), svrstan u kategoriju "Kratko i jasno", slovenački "I feel SLOVEenia" (Osećam Sloveniju) pohvaljen je zbog igre reči, jer "love" na engleskom znači ljubav, dok je crnogorska krilatica "Divlja lepota" (Wild Beauty) svrstana u kategoriju epskih slogana.
Britanski časopis "Gardijan", inspirisan nedavnom promenom turističkog imidža Jamajke, istraživao je neobične turističke slogane i 21. novembra objavio zanimljivu listu. Na njoj se našla i Srbija, ali ne u sasvim pozitivnom svetlu.
Poslednjih mesec dana diglo se mnogo prašine oko novog turističkog predstavljanja Jamajke. Ova zemlja odbacila je stari, često kritikovan slogan "Jamaica – Once you go, you know" (Jamajka – Jednom kada odeš, znaćeš) zbog nespretnog prevoda na engleski jezik. Međutim, i novi slogan pod kojim će se ova zemlja predstavljati, "Jamaica – Get All Right", nije naišao na mnogo bolje reakcije.
Inspirisan tim slučajem i uzimajući u obzir to koliku važnost reklamni slogani igraju u svetu turističke ponude, "Gardijan" je odlučio da izdvoji one slogane koji su, na sebi svojstven način, izazvali pozitivne ili pak negativne komentare.
Među izdvojenim reklamnim sloganima našao se i srpski, i to u neslavnoj "Gugl translejt" (Google Translate) kategoriji. Ova kategorija obuhvata slogane koji deluju kao da su na engleski nesrećno i pojednostavljeno prevedeni uz pomoć Gugla i njegovog servisa za prevođenje, čime se gubi kvalitet prevoda, ali i slogana.
U "Gugl translejt" kategoriji tako se našao srpski slogan "Life in the Rhythm of the Heartbeat" (Život u ritmu otkucaja srca), kom društvo prave slogani kao što su "Ti u Grčkoj" (You in Greece, Grčka) ili "Mala velika zemlja" (Little big country, Slovačka).
U ostalim, prilično zabavnim kategorijama, našli su se šaljivi, ali i uznemirujući slogani kao što su "Panama – Ostaje u tebi" (Panama – It stays in you) ili "Kolumbija – Rizik je samo u tome što želite da ostanete" (Colombia – The only risk is wanting to stay).
Od zemalja regiona "prozvan" je i slogan Mađarske "Idite u Mađarsku" (Go to Hungary), svrstan u kategoriju "Kratko i jasno", slovenački "I feel SLOVEenia" (Osećam Sloveniju) pohvaljen je zbog igre reči, jer "love" na engleskom znači ljubav, dok je crnogorska krilatica "Divlja lepota" (Wild Beauty) svrstana u kategoriju epskih slogana.
Izvor: b92.net
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Najčudniji zakoni u svetu
Ako uspete da u Izraelu pet godina nekažnjeno vodite ilegalnu radio-stanicu, zakon kaže da će ona nakon tog vremena automatski postati legalna. U Nemačkoj svaka kancelarija mora da ima otvor kroz koji se vidi nebo, bez obzira na to koliko mali on bio. Da biste upisali državni fakultet u Kini, „morate biti inteligentni”, dok je u Kanadi za pentranje po drveću obavezna prethodno overena dozvola.
Ovo su samo neki primeri zakonskih odredbi za koje je teško poverovati da se zaista primenjuju! Ipak, oni postoje, poštuju se, a za njihovo kršenje kazne često nisu nimalo naivne.
O životinjama
– U saveznoj američkoj državi Kanzas nezakonito je loviti ribu golim rukama.
– Na Aljasci je dozvoljeno ubijati medvede, ali ih ne smete buditi kako biste ih fotografisali.
– Ukoliko ukradete aligatora, preti vam kazna i do deset godina zatvora (Luizijana, SAD).
– U Džordžiji (SAD) zabranjeno je držati magarca u kupatilu, odnosno u kadi.
– U Izraelu je najstrože zabranjeno hranjenje životinja na javnom mestu, ukoliko za to nemate dozvolu posebno overenu u nadležnom sudu.
– Nijedno prase u Francuskoj ne sme da se zove Napoleon.
– U Detroitu je zabranjeno da pustite svinju da slobodno šeta, osim ukoliko nema prsten na njušci.
– U američkoj državi Kentaki psima je strogo zabranjeno da smetaju automobilima.
Žene i brak
– Nijednoj venčanoj ženi nije dozvoljeno da se ošiša bez saglasnosti svog supruga (Mičigen, SAD).
– U Južnoj Karolini (SAD) potpuno je zakonito prebiti suprugu na stepenicama sudnice, ali isključivo nedeljom.
– Ako želite da svojoj voljenoj poklonite bombonijeru, ona mora da bude teža od 250 grama (Ajdaho, SAD).
– Mladim devojkama u Svazilendu, kraljevini na jugu Afrike, nije dozvoljeno da se rukuju sa starijim mladićima.
– Trudnoj ženi u Velikoj Britaniji dozvoljeno je da mokri bilo gde u javnosti, pa čak i u kapu ili kacigu policajca, ukoliko ona tako zahteva.
– U Bahreinu, kraljevini u Persijskom zalivu, ginekolog sme da pregleda ženu isključivo gledajući odraz njenog polnog organa u ogledalu.
– Na Floridi neudate žene nedeljom ne smeju da skaču s padobranom.
– Svaka žena koja se usudi da nosi pantalone rizikuje da završi u zatvoru, ili da joj, u najboljem slučaju, skinu i unište pantalone na licu mesta (Svazilend).
Dela prirode
– Reci Arkanzas, najvećoj pritoci Misisipija, izričito je zabranjeno da naraste više od glavnog mosta u Litl Roku (Arkanzas, SAD).
– Ukoliko ste stanovnik Kalifornije, sunce vam je zakonom zagarantovano.
– Ako na području vaše opštine ne postoji groblje, i/ili nemate rezervisano mesto na nekom drugom, zabranjeno vam je da umrete. Suđenja neće biti, ali znajte da ste umrli nelegalno (Francuska).
– Ilegalno je umreti u zgradi Parlamenta u Londonu.
Saobraćaj
– Na nemačkim auto-putevima strogo je zabranjeno da ostanete bez benzina.
– U Kini vozač automobila koji, bez obzira na zeleno svetlo na semaforu, odluči da se ipak zaustavi ispred pešačkog prelaza, može da bude novčano kažnjen ili da dobije usmenu opomenu saobraćajne policije.
– U Alabami je zabranjeno voziti automobil s povezom preko očiju.
– U Indijani (SAD) zabranjeno je kola prodavati nedeljom.
– U Zapadnoj Virdžiniji zabranjeno je dremanje u vozu.
Hrana i piće
– Uz izuzetak šargarepe, većina ostalih prehrambenih dobara ne sme nedeljom da se prodaje na javnim pijacama (Velika Britanija).
– U čuvenim britanskim pabovima nije dozvoljeno biti pijan.
– Danskim restoranima nije dozvoljeno da naplaćuju vodu, osim ako ona nije „obogaćena” kockicama leda ili kriškom limuna.
– U Merilendu (SAD) zabranjeno je srkati supu.
– U Izraelu nije dozvoljeno nositi pivo na plažu.
– U Alabami nikada ne smete da nosite kornet od sladoleda u zadnjem džepu pantalona.
I za po kući
– U Švajcarskoj je posle deset sati uveče zabranjeno tuširanje ili povlačenje vode u toaletu.
– Nedeljom je u Švajcarskoj zabranjeno sušenje veša, pranje automobila ili košenje travnjaka.
– U Kanadi je boja ulaznih ili garažnih vrata uređena posebnim zakonom u svakom gradu (ljubičasta je zabranjena).
– U Škotskoj, ukoliko vam neko pokuca na vrata i zatraži da se posluži vašim toaletom, po zakonu ste dužni da ga pustite u kuću.
– U Masačusetsu je zabranjeno otići neokupan na spavanje.
– U Ohaju je zabranjeno da više od pet žena živi u istoj kući.
Oružje
– U Francuskoj pepeljara predstavlja „smrtonosno oružje”.
– Jastuk se smatra „pasivnim, ali u određenim slučajevima smrtonosnim oružjem” (Nemačka).
– Sve do 1996. godine svakom državljaninu Australije bilo je dozvoljeno da poseduje „kalašnjikov”.
– U američkoj državi Masačusets nezakonito je metke koristiti kao sredstvo plaćanja.
----------------------------------------
Ja se lepo ismejah
Zabranjeno više od pet žena u istoj kući
– U Kini vozač automobila koji, bez obzira na zeleno svetlo na semaforu, odluči da se ipak zaustavi ispred pešačkog prelaza, može da bude novčano kažnjen ili da dobije usmenu opomenu saobraćajne policije. (bolje preko živih nego novčana kazna?)
– U Merilendu (SAD) zabranjeno je srkati supu. ---- Podržavam
– Ilegalno je umreti u zgradi Parlamenta u Londonu. ---- Inače će cela rodbina da ispašta?
– Na Floridi neudate žene nedeljom ne smeju da skaču s padobranom. ----
Ako uspete da u Izraelu pet godina nekažnjeno vodite ilegalnu radio-stanicu, zakon kaže da će ona nakon tog vremena automatski postati legalna. U Nemačkoj svaka kancelarija mora da ima otvor kroz koji se vidi nebo, bez obzira na to koliko mali on bio. Da biste upisali državni fakultet u Kini, „morate biti inteligentni”, dok je u Kanadi za pentranje po drveću obavezna prethodno overena dozvola.
Ovo su samo neki primeri zakonskih odredbi za koje je teško poverovati da se zaista primenjuju! Ipak, oni postoje, poštuju se, a za njihovo kršenje kazne često nisu nimalo naivne.
O životinjama
– U saveznoj američkoj državi Kanzas nezakonito je loviti ribu golim rukama.
– Na Aljasci je dozvoljeno ubijati medvede, ali ih ne smete buditi kako biste ih fotografisali.
– Ukoliko ukradete aligatora, preti vam kazna i do deset godina zatvora (Luizijana, SAD).
– U Džordžiji (SAD) zabranjeno je držati magarca u kupatilu, odnosno u kadi.
– U Izraelu je najstrože zabranjeno hranjenje životinja na javnom mestu, ukoliko za to nemate dozvolu posebno overenu u nadležnom sudu.
– Nijedno prase u Francuskoj ne sme da se zove Napoleon.
– U Detroitu je zabranjeno da pustite svinju da slobodno šeta, osim ukoliko nema prsten na njušci.
– U američkoj državi Kentaki psima je strogo zabranjeno da smetaju automobilima.
Žene i brak
– Nijednoj venčanoj ženi nije dozvoljeno da se ošiša bez saglasnosti svog supruga (Mičigen, SAD).
– U Južnoj Karolini (SAD) potpuno je zakonito prebiti suprugu na stepenicama sudnice, ali isključivo nedeljom.
– Ako želite da svojoj voljenoj poklonite bombonijeru, ona mora da bude teža od 250 grama (Ajdaho, SAD).
– Mladim devojkama u Svazilendu, kraljevini na jugu Afrike, nije dozvoljeno da se rukuju sa starijim mladićima.
– Trudnoj ženi u Velikoj Britaniji dozvoljeno je da mokri bilo gde u javnosti, pa čak i u kapu ili kacigu policajca, ukoliko ona tako zahteva.
– U Bahreinu, kraljevini u Persijskom zalivu, ginekolog sme da pregleda ženu isključivo gledajući odraz njenog polnog organa u ogledalu.
– Na Floridi neudate žene nedeljom ne smeju da skaču s padobranom.
– Svaka žena koja se usudi da nosi pantalone rizikuje da završi u zatvoru, ili da joj, u najboljem slučaju, skinu i unište pantalone na licu mesta (Svazilend).
Dela prirode
– Reci Arkanzas, najvećoj pritoci Misisipija, izričito je zabranjeno da naraste više od glavnog mosta u Litl Roku (Arkanzas, SAD).
– Ukoliko ste stanovnik Kalifornije, sunce vam je zakonom zagarantovano.
– Ako na području vaše opštine ne postoji groblje, i/ili nemate rezervisano mesto na nekom drugom, zabranjeno vam je da umrete. Suđenja neće biti, ali znajte da ste umrli nelegalno (Francuska).
– Ilegalno je umreti u zgradi Parlamenta u Londonu.
Saobraćaj
– Na nemačkim auto-putevima strogo je zabranjeno da ostanete bez benzina.
– U Kini vozač automobila koji, bez obzira na zeleno svetlo na semaforu, odluči da se ipak zaustavi ispred pešačkog prelaza, može da bude novčano kažnjen ili da dobije usmenu opomenu saobraćajne policije.
– U Alabami je zabranjeno voziti automobil s povezom preko očiju.
– U Indijani (SAD) zabranjeno je kola prodavati nedeljom.
– U Zapadnoj Virdžiniji zabranjeno je dremanje u vozu.
Hrana i piće
– Uz izuzetak šargarepe, većina ostalih prehrambenih dobara ne sme nedeljom da se prodaje na javnim pijacama (Velika Britanija).
– U čuvenim britanskim pabovima nije dozvoljeno biti pijan.
– Danskim restoranima nije dozvoljeno da naplaćuju vodu, osim ako ona nije „obogaćena” kockicama leda ili kriškom limuna.
– U Merilendu (SAD) zabranjeno je srkati supu.
– U Izraelu nije dozvoljeno nositi pivo na plažu.
– U Alabami nikada ne smete da nosite kornet od sladoleda u zadnjem džepu pantalona.
I za po kući
– U Švajcarskoj je posle deset sati uveče zabranjeno tuširanje ili povlačenje vode u toaletu.
– Nedeljom je u Švajcarskoj zabranjeno sušenje veša, pranje automobila ili košenje travnjaka.
– U Kanadi je boja ulaznih ili garažnih vrata uređena posebnim zakonom u svakom gradu (ljubičasta je zabranjena).
– U Škotskoj, ukoliko vam neko pokuca na vrata i zatraži da se posluži vašim toaletom, po zakonu ste dužni da ga pustite u kuću.
– U Masačusetsu je zabranjeno otići neokupan na spavanje.
– U Ohaju je zabranjeno da više od pet žena živi u istoj kući.
Oružje
– U Francuskoj pepeljara predstavlja „smrtonosno oružje”.
– Jastuk se smatra „pasivnim, ali u određenim slučajevima smrtonosnim oružjem” (Nemačka).
– Sve do 1996. godine svakom državljaninu Australije bilo je dozvoljeno da poseduje „kalašnjikov”.
– U američkoj državi Masačusets nezakonito je metke koristiti kao sredstvo plaćanja.
----------------------------------------
Ja se lepo ismejah
Zabranjeno više od pet žena u istoj kući
– U Kini vozač automobila koji, bez obzira na zeleno svetlo na semaforu, odluči da se ipak zaustavi ispred pešačkog prelaza, može da bude novčano kažnjen ili da dobije usmenu opomenu saobraćajne policije. (bolje preko živih nego novčana kazna?)
– U Merilendu (SAD) zabranjeno je srkati supu. ---- Podržavam
– Ilegalno je umreti u zgradi Parlamenta u Londonu. ---- Inače će cela rodbina da ispašta?
– Na Floridi neudate žene nedeljom ne smeju da skaču s padobranom. ----
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Razne zanimljivosti
Kad bi nekoj majci ili ocu rekli da svoju decu oslovljavaju brojevima, verovatno im to ne bi bilo drago. Međutim, ako se radi o gotovo istovetnim četvorkama, nije bilo drugog načina da se dečaci raspoznaju. Ovi šestogodišnjaci iz kineske pokrajine Guangdong u septembru su krenuli u školu. Imajući na umu da se i sama često zbuni i nekad ne može da ih razlikuje, majka ovih mališana došla je na spasonosnu zamisao.
Odvela je sinove kod frizera i zamolila ga da glave dečaka gotovo sasvim izbrije, ali da na temenu ostavi dovoljno kose u obliku brojeva od jedan do četiri. Umesto imena, sad svi u školi, od dece do nastavnika, četvorke iz Guangdonga zovu Jedan, Dva, Tri i Četiri. Mališani se ne bune, jer dobro znaju da liče kao jaje jajetu i da im se mnogo puta dogodilo da otac kazni „pogrešnog” sina. Uz dozvolu dece i roditelja, četvorke su raspoređene u različite razrede, da bi se i na taj način izbegla zabuna.
Izvor: Politikin Zabavnik
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Razne zanimljivosti
Kako je slučajnost spasla ptića
Jedan korisnik Imgura okačio je neverovatne slike malenog ptića koga je slučajno našao pored puta i uspeo da ga spasi od sigurne smrti.
Kada ga je, zahvaljujući bratu, našao, ptić se tek bio izlegao. Delovi membrane i ljuske od jajeta su i dalje bili zalepljeni za njega.
Pošto nisu mogli da nađu gnezdo iz koga je ispao, odlučili su da urade šta mogu.
Napravili su inkubator u kući, gde su mogli da kontrolišu temperaturu i vlažnost. Nisu znali ni kojoj vrsti pripada. Odlučili su da se radi o devojčici, iako nisu mogli to da znaju sa sigurnošću. Nazvali su je Knedlica.
Humana braća su hranila malog ljubimca crvima, skakavcima i drugim insektima. Morao je da se hrani na svakih 30 minuta - i tako po 14 sati dnevno! Za nekoliko dana počelo je da mu raste perje. Već petog dana, Knedlica je mogla sama da sedi.
Ali tek posle sedam dana je počela da liči na ptića, pošto je dobila perje po čitavom telu. Tada je mogla da napusti inkubator.Pootpadalo joj je paperje i pretvarala se u pravu lepoticu. Prebačena je u veći kavez, gde su joj stavili sveže grančice, da može da vežba letenje.
Počeli su da je ostavljaju napolju, da se navikne na vetar, sunce i druge ptice.
Posle 36 dana odlučili su da puste Knedlicu. Kada joj je otvoren kavez, ona je bez razmišljanja odletela u slobodu, ispitujući svoje novo okruženje od lišća i grančica. Srećan kraj ove divne priče.
Jedan korisnik Imgura okačio je neverovatne slike malenog ptića koga je slučajno našao pored puta i uspeo da ga spasi od sigurne smrti.
Kada ga je, zahvaljujući bratu, našao, ptić se tek bio izlegao. Delovi membrane i ljuske od jajeta su i dalje bili zalepljeni za njega.
Pošto nisu mogli da nađu gnezdo iz koga je ispao, odlučili su da urade šta mogu.
Napravili su inkubator u kući, gde su mogli da kontrolišu temperaturu i vlažnost. Nisu znali ni kojoj vrsti pripada. Odlučili su da se radi o devojčici, iako nisu mogli to da znaju sa sigurnošću. Nazvali su je Knedlica.
Humana braća su hranila malog ljubimca crvima, skakavcima i drugim insektima. Morao je da se hrani na svakih 30 minuta - i tako po 14 sati dnevno! Za nekoliko dana počelo je da mu raste perje. Već petog dana, Knedlica je mogla sama da sedi.
Ali tek posle sedam dana je počela da liči na ptića, pošto je dobila perje po čitavom telu. Tada je mogla da napusti inkubator.Pootpadalo joj je paperje i pretvarala se u pravu lepoticu. Prebačena je u veći kavez, gde su joj stavili sveže grančice, da može da vežba letenje.
Počeli su da je ostavljaju napolju, da se navikne na vetar, sunce i druge ptice.
Posle 36 dana odlučili su da puste Knedlicu. Kada joj je otvoren kavez, ona je bez razmišljanja odletela u slobodu, ispitujući svoje novo okruženje od lišća i grančica. Srećan kraj ove divne priče.
Izvor: blic.rs
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
USPORENI SNIMCI OBIČNIH STVARI
Evo šta se desi ako se metak opali u čelični zid.
A ovo kad razbijete kokošije jaje.
A evo kako izgleda kad pucaju baloni i mehuri.
A ovako psi, zapravo, piju vodu.
Bubamara ipak nije toliko slatka.
A ovako se stvara munja na nebu.
Staklo malo zadrhti pre nego što se rasprsne.
Ovako krešete šibicu.
Ovo je već fascinantno.
I ovo.
Evo šta se desi ako se metak opali u čelični zid.
A ovo kad razbijete kokošije jaje.
A evo kako izgleda kad pucaju baloni i mehuri.
A ovako psi, zapravo, piju vodu.
Bubamara ipak nije toliko slatka.
A ovako se stvara munja na nebu.
Staklo malo zadrhti pre nego što se rasprsne.
Ovako krešete šibicu.
Ovo je već fascinantno.
I ovo.
najukusnija je sirova misao
ThePoet- Moderator
- Broj poruka : 6720
Godina : 33
Datum upisa : 23.04.2012
Re: Razne zanimljivosti
Umrlicom poziva na promociju knjige
Kragujevački pisac Ivan Tomić Mister pozvao je sugrađane putem predimenzionirane umrlice, oblepljene u centru grada, na promocjiju svoje knjige "Tetrebi i karakuke", koja će se održati četvrtak u Studentskom kulturnom centru Kragujevca.
Tomić je Tanjugu rekao da ljudi čitaju više umrlice nego plakate za kulturne događaje i da skoro nije postojao drugi način da ih pozove na promociju svoje knjige.
"Da bi se učinile neke ekstremne promene, moraju da se primene ekstremne mere, jer klasičan način pozivanja na promociju ili izložbu, uglavnom, funkcioniše tako što dolazi uzak krug prijatelja i drugara", rekao je Tomić.
Ako čovek želi, kako je rekao, da probije magični krug, on mora da učini nešto što u očima ljudi, koji vide umrlicu, izgleda ekstremno.
Mladi umetnik kaže da su reakcije sugrađana različite, ali i onakve kakve je i očekivao.
"Neki me nazivaju sektašem ili budalom, a drugi koji me podržavaju shvataju neophodnost ovakvog koraka", rekao je on i dodao da će prema njegovom mišljenju, svako pogledati umrlicu, naročito predimenzioniranu, a retko ko će pogledati plakat koji poziva na kulturna dešavanja.
Na pitanje da li je to kreativnost ili "glupiranje " kako to neki komentarišu, Tomić je rekao da je "kreativnost uvek u očima nekih ljudi bila glupiranje, te da je tako i danas".
"Potreba za glupiranjem je danas još veća kako bi se probila ta barijera koja postoji između običnih građana i umetnika", rekao je on.
Prolaznici koje je danas Tanjug zatekao pored umrlice različito komentarisu poziv za promociju, pa tako jedni to smatraju interesantnim načinom, a ima i onih koji misle da ima drugih mogućnsoti.
"Meni se lično dopada ovakav poziv i siguran sam da će privući pažnju građana. Primetio sam da ljudi više gledaju umrlice nego neke druge plakate, za razliku od reklama za pop zvezde koje uvek vide", rekao je Aleksandar Milojević Lija, kragujevački glumac.
On dodaje da je sa pažnjom pročitao poziv koji mu je, kako je rekao, interesantan, kao i da će najverovatnije ići na promociju.
Za studenta medicine Nemanju Mladićevića poziv je kreativan i neobičan.
"Jako je komičan način za pozivanje na promociju i verujem da će privučhi čitaoce", rekao je Mladićević.
Penzinerka koja je želela da ostane anonimna, rekla je Tanjugu da joj se ne dopada takav način pozivanja na promociju.
"Ima i drugih solucija", rekla je ona i kroz osmeh poručila piscu koga je videla u blizini oglasa, da skine umrlicu kako to ona ne bi učinila, na šta je umetnik odgovorio da će to uraditi "ali, za 40 dana".
Knjiga "Tetrebi i karakuke" je zbirka kratkih nadrealističnih priča, neobičnih sklopova reči, a sadrži i kolaže fotografija koje je uradio sam autor. Štampana je u 500 primeraka, a izdavač je "Nova poetika Argus Books" iz Beograda.
Tridesetdevetogodišnji umetnik Ivan Tomić do sada je objavio tri knjige od kojih je najpoznatija "Bacanje majmuna u nesvest i druge misterije". Jedan je od osnivača kragujevačke nadrealistične umetničke grupe "PolaMačka".
Tomić je Tanjugu rekao da ljudi čitaju više umrlice nego plakate za kulturne događaje i da skoro nije postojao drugi način da ih pozove na promociju svoje knjige.
"Da bi se učinile neke ekstremne promene, moraju da se primene ekstremne mere, jer klasičan način pozivanja na promociju ili izložbu, uglavnom, funkcioniše tako što dolazi uzak krug prijatelja i drugara", rekao je Tomić.
Ako čovek želi, kako je rekao, da probije magični krug, on mora da učini nešto što u očima ljudi, koji vide umrlicu, izgleda ekstremno.
Mladi umetnik kaže da su reakcije sugrađana različite, ali i onakve kakve je i očekivao.
"Neki me nazivaju sektašem ili budalom, a drugi koji me podržavaju shvataju neophodnost ovakvog koraka", rekao je on i dodao da će prema njegovom mišljenju, svako pogledati umrlicu, naročito predimenzioniranu, a retko ko će pogledati plakat koji poziva na kulturna dešavanja.
Na pitanje da li je to kreativnost ili "glupiranje " kako to neki komentarišu, Tomić je rekao da je "kreativnost uvek u očima nekih ljudi bila glupiranje, te da je tako i danas".
"Potreba za glupiranjem je danas još veća kako bi se probila ta barijera koja postoji između običnih građana i umetnika", rekao je on.
Prolaznici koje je danas Tanjug zatekao pored umrlice različito komentarisu poziv za promociju, pa tako jedni to smatraju interesantnim načinom, a ima i onih koji misle da ima drugih mogućnsoti.
"Meni se lično dopada ovakav poziv i siguran sam da će privući pažnju građana. Primetio sam da ljudi više gledaju umrlice nego neke druge plakate, za razliku od reklama za pop zvezde koje uvek vide", rekao je Aleksandar Milojević Lija, kragujevački glumac.
On dodaje da je sa pažnjom pročitao poziv koji mu je, kako je rekao, interesantan, kao i da će najverovatnije ići na promociju.
Za studenta medicine Nemanju Mladićevića poziv je kreativan i neobičan.
"Jako je komičan način za pozivanje na promociju i verujem da će privučhi čitaoce", rekao je Mladićević.
Penzinerka koja je želela da ostane anonimna, rekla je Tanjugu da joj se ne dopada takav način pozivanja na promociju.
"Ima i drugih solucija", rekla je ona i kroz osmeh poručila piscu koga je videla u blizini oglasa, da skine umrlicu kako to ona ne bi učinila, na šta je umetnik odgovorio da će to uraditi "ali, za 40 dana".
Knjiga "Tetrebi i karakuke" je zbirka kratkih nadrealističnih priča, neobičnih sklopova reči, a sadrži i kolaže fotografija koje je uradio sam autor. Štampana je u 500 primeraka, a izdavač je "Nova poetika Argus Books" iz Beograda.
Tridesetdevetogodišnji umetnik Ivan Tomić do sada je objavio tri knjige od kojih je najpoznatija "Bacanje majmuna u nesvest i druge misterije". Jedan je od osnivača kragujevačke nadrealistične umetničke grupe "PolaMačka".
Novosti.rs
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Razne zanimljivosti
Na vašar po knjige
U priči o beogradskom Sajmu knjiga često se zaboravlja da je slična manifestacija postojala i između dva rata.
Osim u knjižarama, knjige su se u Srbiji odvajkada prodavale po saborima, kasnije preimenovanim u vašare. To je bio odličan način da knjige dopru do najšireg kruga zainteresovanih, pošto u dubokoj srpskoj provinciji često nije bilo lako naći sve što je bilo potrebno. Knjige su na vašarima prodavali kolporteri, nakupci, a nešto kasnije i sami knjižari.
Jedan od prvih pokušaja da se priredi nešto veće, što bi knjige izmestilo iz prašinčine, ringišpila, sitne i krupne stoke (zid smrti je došao nešto kasnije), i što bi podsećalo na prodajnu izložbu naših i stranih knjiga desio se u Beogradu 1930. godine, za vreme Sveslovenskog sokolskog sleta. Tada su se beogradski knjižari udružili i pripremili prateći događaj koji su nazvali „Sajam knjiga”. Za vreme održavanja sleta knjige su iznošene ispred radnji i prodavane na stolovima, postojali su punktovi za prodaju knjiga, koji su nazivani „tezge na ulici”. To je prvenstveno urađeno da bi se skrenula pažnja ljudima koji inače nemaju naviku da svraćaju u knjižare.
Jedan od prvih pokušaja da se priredi nešto veće, što bi knjige izmestilo iz prašinčine, ringišpila, sitne i krupne stoke (zid smrti je došao nešto kasnije), i što bi podsećalo na prodajnu izložbu naših i stranih knjiga desio se u Beogradu 1930. godine, za vreme Sveslovenskog sokolskog sleta. Tada su se beogradski knjižari udružili i pripremili prateći događaj koji su nazvali „Sajam knjiga”. Za vreme održavanja sleta knjige su iznošene ispred radnji i prodavane na stolovima, postojali su punktovi za prodaju knjiga, koji su nazivani „tezge na ulici”. To je prvenstveno urađeno da bi se skrenula pažnja ljudima koji inače nemaju naviku da svraćaju u knjižare.
Izložba knjiga na Beogradskom sajmu 1939. godine
Po ulicama su se kretala kola, na koja su bili nakalemljeni panoi u obliku piramide. Na tim panoima knjižari su uspeli da izlože četiri stotine knjiga. Kada bi ta skalamerija nekako krenula, užasnuti knjižari su iza prvog ćoška shvatili da to i nije bila preterano pametna ideja, pošto je pokretna reklama ozbiljno počela da se pretvara u pokretnu mašinu za podelu knjiga. Zbog pretovarenosti, za sobom je ostavljala trag od razbacanih knjiga, na koje su prolaznici odmah navalili. Knjižari su nabavili i autobus, koji je prepravljen u knjižaru na točkovima. Knjige su prodavane s popustom od 30 odsto i 50 odsto, po 10 odsto knjižari su davali organizatorima za potrebe sleta i za troškove putujuće izložbe i prodaje knjiga.
Ovaj podatak rečito govori o tome da im nije bilo stalo do zarade, već da na duže staze okrenu ljude knjizi. Odštampan je i katalog u pet hiljada primeraka, koji je podeljen učesnicima sleta, a ono što je preteklo podeljeno je prolaznicima na ulici. Sajam kao sajam je imao uspeha, bilo je odziva građana, čak je odlučeno da se zajedno sa ljubljanskim i zagrebačkim knjižarima otpočne sa ovakvim izložbama po celoj zemlji. Ipak, zbog nekih sporova između Knjižarskog udruženja u Beogradu i Slovenaca, od planova nije bilo ništa.
Dani knjige
Prave sajmove knjiga, a ne poluvašarske izložbe, naši knjižari su imali prilike da vide u inostranstvu. Izlagali su 1925. godine na Sajmu knjiga u Firenci, jednom od tada najcenjenijih u Evropi. Tražili su i dobili materijalnu podršku od Ministarstva prosvete, a štampan je i sajamski katalog, do danas možda najlepše i najreprezentativnije izdanje na tu temu. Jugoslovenski, a to je značilo uglavnom srpski izdavači, na sajmu u Firenci dobili su mnogo priznanja, pogotovu za opremu knjiga.
Ovaj podatak rečito govori o tome da im nije bilo stalo do zarade, već da na duže staze okrenu ljude knjizi. Odštampan je i katalog u pet hiljada primeraka, koji je podeljen učesnicima sleta, a ono što je preteklo podeljeno je prolaznicima na ulici. Sajam kao sajam je imao uspeha, bilo je odziva građana, čak je odlučeno da se zajedno sa ljubljanskim i zagrebačkim knjižarima otpočne sa ovakvim izložbama po celoj zemlji. Ipak, zbog nekih sporova između Knjižarskog udruženja u Beogradu i Slovenaca, od planova nije bilo ništa.
Dani knjige
Prave sajmove knjiga, a ne poluvašarske izložbe, naši knjižari su imali prilike da vide u inostranstvu. Izlagali su 1925. godine na Sajmu knjiga u Firenci, jednom od tada najcenjenijih u Evropi. Tražili su i dobili materijalnu podršku od Ministarstva prosvete, a štampan je i sajamski katalog, do danas možda najlepše i najreprezentativnije izdanje na tu temu. Jugoslovenski, a to je značilo uglavnom srpski izdavači, na sajmu u Firenci dobili su mnogo priznanja, pogotovu za opremu knjiga.
Na Beogradskom sajmu knjige su prvi put bile izložene 1929. godine, kada je izdvojeno oko 1200 knjiga koje su ušle u sajamski katalog. U želji da pomogne širenju knjige, i izdavačima da ostvare bližu vezu s publikom koja posećuje sajam, naročito onom koja dolazi iz unutrašnjosti, uprava Beogradskog sajma je omogućila i izložbu na Jesenjem sajmu 1939. i 1940. godine. Uglavnom su u pitanju bile kolektivne postavke izdavača, a na sajmovima na kojima su mogla da se vide najnovija dostignuća i čuda neviđena, od televizije, preko poljoprivrednih mašina, do aviona, nikako specijalizovani sajmovi knjiga.
Nešto najsličnije onome što se danas podrazumeva pod sajmom knjiga prirećeno je već 1926. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Tada je Knjižarsko udruženje rešilo da održi manifestaciju „Dani knjige”, a u odboru su bili i predstavnici vlade, Akademije, univerziteta, vojske, crkve i drugih važnih i najvažnijih ustanova. Izložba je veoma lepo primljena, a tim povodom je prirećen i bal.
To je bila pokazna vežba, da bi posle epizode sa Sveslovenskim sletom Knjižarsko udruženje tražilo da se „Dani knjige” održavaju dva puta godišnje, na Savindan i Vidovdan, koji bi bili namenjeni reklamiranju i rasturanju knjiga. Ubrzo je nađen i vrlo zgodan povod, stogodišnjica štampanja prve knjige u Knjažesko-srpskoj tipografiji, 1832. godine.
Nešto najsličnije onome što se danas podrazumeva pod sajmom knjiga prirećeno je već 1926. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Tada je Knjižarsko udruženje rešilo da održi manifestaciju „Dani knjige”, a u odboru su bili i predstavnici vlade, Akademije, univerziteta, vojske, crkve i drugih važnih i najvažnijih ustanova. Izložba je veoma lepo primljena, a tim povodom je prirećen i bal.
To je bila pokazna vežba, da bi posle epizode sa Sveslovenskim sletom Knjižarsko udruženje tražilo da se „Dani knjige” održavaju dva puta godišnje, na Savindan i Vidovdan, koji bi bili namenjeni reklamiranju i rasturanju knjiga. Ubrzo je nađen i vrlo zgodan povod, stogodišnjica štampanja prve knjige u Knjažesko-srpskoj tipografiji, 1832. godine.
Štand na izložbi u Paviljonu 1932.
Od 23. do 27. januara 1932, opet u Paviljonu Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, priređeni su „Dani knjige”, neuporedivo bolje postavljeni nego bilo koja izložba do tada. U počasnom odboru su bili predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske književne zadruge, Kolarčeve zadužbine, Čupićeve zadužbine, Pen kluba, Društva „Sveti Sava”, urednici „Srpskog književnog glasnika”, „Misli”, „Politike”, „Vremena” i „Pravde”. Pored izdavača, učestvovala je i Narodna biblioteka, kao i Državne štamparije iz Beograda i Zagreba.
„Dane knjige” je 23. januara otvorio profesor Aleksandar Belić, u prisustvu ministra prosvete Dragutina Kojića, članova diplomatskog kora i drugih najviđenijih predstavnika beogradskog društva. Za razliku od dotadašnjih izložbi, na ovoj su pdržana i predavanja. Urednik „Književnog glasnika” Milan Bogdanović govorio je o čitalačkoj publici pre sto godina, upravnik Državne štamparije Vlastimir Budimović o našim štamparijama, a književnik Vladimir Vujić o savremenoj jugoslovenskoj književnosti.
Prodaja knjiga i izložba bile su otvorene od 9 do 13 i od 15 do 17 časova. U pauzi su radnici na štandovima odlazili na ručak u neku od obližnjih kafana, pošto su tada štandovi sa knjigama i štandovi sa pljeskavicama bili nespojivi, po čemu neki najviše pamte današnje sajmove.
Kraljevska poseta
Trebalo je obnoviti energiju za navalu posetilaca, kojih nikako nije manjkalo. Kroz Paviljon je za tih nekoliko dana prošlo više od 10.000 ljudi. „Dane knjige” su posetili i kralj Aleksandar i kraljica Marija, čija poseta nije bila strogo protokolarna. Obišli su celu izložbu i na svakom štandu kupili po nekoliko knjiga. Ostao je podatak da su potrošili 4.800 dinara, popriličnu svotu u to vreme. Takođe, i knez Pavle i kneginja Olga su dva puta posetili izložbu, gde su pokupovali gomilu knjiga.
„Dane knjige” je 23. januara otvorio profesor Aleksandar Belić, u prisustvu ministra prosvete Dragutina Kojića, članova diplomatskog kora i drugih najviđenijih predstavnika beogradskog društva. Za razliku od dotadašnjih izložbi, na ovoj su pdržana i predavanja. Urednik „Književnog glasnika” Milan Bogdanović govorio je o čitalačkoj publici pre sto godina, upravnik Državne štamparije Vlastimir Budimović o našim štamparijama, a književnik Vladimir Vujić o savremenoj jugoslovenskoj književnosti.
Prodaja knjiga i izložba bile su otvorene od 9 do 13 i od 15 do 17 časova. U pauzi su radnici na štandovima odlazili na ručak u neku od obližnjih kafana, pošto su tada štandovi sa knjigama i štandovi sa pljeskavicama bili nespojivi, po čemu neki najviše pamte današnje sajmove.
Kraljevska poseta
Trebalo je obnoviti energiju za navalu posetilaca, kojih nikako nije manjkalo. Kroz Paviljon je za tih nekoliko dana prošlo više od 10.000 ljudi. „Dane knjige” su posetili i kralj Aleksandar i kraljica Marija, čija poseta nije bila strogo protokolarna. Obišli su celu izložbu i na svakom štandu kupili po nekoliko knjiga. Ostao je podatak da su potrošili 4.800 dinara, popriličnu svotu u to vreme. Takođe, i knez Pavle i kneginja Olga su dva puta posetili izložbu, gde su pokupovali gomilu knjiga.
Dobar deo od tih 10.000 posetilaca činili su i đaci svih beogradskih i zemunskih škola. Za razliku od današnjeg „đačkog dana”, deca nisu „stražarno sprovođena”, nisu dolazila samo da ne bi išla u školu, već su pokazivala i kakvo-takvo zanimanje za knjige. Ipak, za vreme izložbe je utvrđeno da su za tadašnju krizu knjige krivi „omladina koja ne čita, slabi naslovi, skupoća, nesavesna konkurencija”. Nekako se uvek kola slome na toj omladini koja više voli da se provodi nego da kupuje knjige.
Za vreme „Dana knjige”, kao dobra reklama poslužili su i pisci koji bi po vasceli dan sedeli u Paviljonu i potpisivali svoje knjige. Najbolju prođu imali su „Narodni običaji” Akademije, a od savremenih pisaca dela Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog. Mnogo su tražena i Krležina dela, ali Hrvati nisu poslali ta izdanja. Bilo je mnogo i starih srpskih knjiga, ali su ta izdanja zbog posebnosti i cena imala malu publiku. Kao i danas, uostalom.
Neke stvari na sajmovima nisu se promenile do dana današnjeg, a to su, osim „đačkog dana” i „šetači-operatori”. Ukratko, ljudi koji sa sajma uspeju da izađu natrpani knjigama, od kojih je retko koja plaćena. Ako se izuzmu deca, koja vole da prave gužvu i „zdipe” nešto čisto radi dokazivanja, od ove sorte se prodavcima uvek najviše dizala kosa na glavi. Tadašnji knjižari su se protiv toga borili tako što su skupa i raskošna izdanja držali na vidnom mestu, ali se uvek dešavalo da neko volšebno „dobije noge”, sklizne u ceger ili ispod kaputa. Na kraju su se dosetili i uposlili privatne detektive, koji su se u civilu motali po gomili. Posle hvatanja prvog šetača, koji je uz par vaspitnih ćuški izbačen glavačke, skupa izdanja su postala znatno sigurnija.
Za vreme „Dana knjige”, kao dobra reklama poslužili su i pisci koji bi po vasceli dan sedeli u Paviljonu i potpisivali svoje knjige. Najbolju prođu imali su „Narodni običaji” Akademije, a od savremenih pisaca dela Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog. Mnogo su tražena i Krležina dela, ali Hrvati nisu poslali ta izdanja. Bilo je mnogo i starih srpskih knjiga, ali su ta izdanja zbog posebnosti i cena imala malu publiku. Kao i danas, uostalom.
Neke stvari na sajmovima nisu se promenile do dana današnjeg, a to su, osim „đačkog dana” i „šetači-operatori”. Ukratko, ljudi koji sa sajma uspeju da izađu natrpani knjigama, od kojih je retko koja plaćena. Ako se izuzmu deca, koja vole da prave gužvu i „zdipe” nešto čisto radi dokazivanja, od ove sorte se prodavcima uvek najviše dizala kosa na glavi. Tadašnji knjižari su se protiv toga borili tako što su skupa i raskošna izdanja držali na vidnom mestu, ali se uvek dešavalo da neko volšebno „dobije noge”, sklizne u ceger ili ispod kaputa. Na kraju su se dosetili i uposlili privatne detektive, koji su se u civilu motali po gomili. Posle hvatanja prvog šetača, koji je uz par vaspitnih ćuški izbačen glavačke, skupa izdanja su postala znatno sigurnija.
Knjižari na Beogradskom sajmu 1939. godine
Na samom kraju manifestacije priređena je i lutrija, čiji je prihod išao u Fond za pomoć obolelim umetnicima i književnicima. Naravno, dobici na lutriji su bile knjige, koje su poklanjali svi knjižari i izdavači, od Gece Kona do nadrealista.
Posle zatvaranja, svedeni su računi, pa je zaključeno da je prodato oko 50.000 knjiga, što je bilo više nego što se u Beogradu proda u toku jedne godine. Glavni razlog tome bili su popusti, koji su stvarno bili veliki, pa je i manje platežan svet sebi mogao da priušti neku knjigu. Ni reklame po novinama nisu bile zanemarljive, pogotovu ako se zna da je knjigama u toku godine bilo posvećeno veoma malo prostora.
„Dani knjige” su postali običaj, čak su o Vaskrsu 1937. godine priređeni u celoj zemlji. I to je tako trajalo do Drugog svetskog rata.
Posle rata, nastao je „Sajam knjiga”, koji opstaje do danas, a u suštini je nastavak zamisli o „Danima knjige”.
Posle zatvaranja, svedeni su računi, pa je zaključeno da je prodato oko 50.000 knjiga, što je bilo više nego što se u Beogradu proda u toku jedne godine. Glavni razlog tome bili su popusti, koji su stvarno bili veliki, pa je i manje platežan svet sebi mogao da priušti neku knjigu. Ni reklame po novinama nisu bile zanemarljive, pogotovu ako se zna da je knjigama u toku godine bilo posvećeno veoma malo prostora.
„Dani knjige” su postali običaj, čak su o Vaskrsu 1937. godine priređeni u celoj zemlji. I to je tako trajalo do Drugog svetskog rata.
Posle rata, nastao je „Sajam knjiga”, koji opstaje do danas, a u suštini je nastavak zamisli o „Danima knjige”.
Izvor: Politikin Zabavnik
Autor: Nemanja Baćković
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Strana 3 od 3 • 1, 2, 3
Strana 3 od 3
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu