Oskar Davičo

od **Still_dreaming** Ned Dec 11, 2011 12:01 pm

Oskar Davičo ( Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji ‚‚Nedeljne ilustracije'' 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove ‚‚Okno'' i ‚‚Tragovi'' (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je ‚‚Četiri strane i tako dalje'' (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha ‚‚Nemoguće'' u kome sarađuje i objavljuje pesmu ‚‚Dijapazon noći'', prozni tekst ‚‚Paket udaljen od mene celom svojom daljinom'' i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu ‚‚Anatomija'' (štampanu u 60 primeraka).

Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije ‚‚Nadrealizam danas i ovde''. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej ‚‚Položaj nadrealizma u društvenom procesu''.

Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu, a zatim i u Zagrebu. U časopisu ‚‚Naša stvarnost'', 1938. je objavio ciklus pesama ‚‚Tri zida'', ‚‚Detinjstvo'' i ‚‚Srbija''. Zbirka ‚‚Pesme'', koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu ‚‚Život i rad'', i sa Ognjenom Pricom prevodi ‚‚Budenbrokove'' Tomasa Mana.

1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom ‚‚Pečatu'', gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama ‚‚Hana'' i prevod ‚‚Uzorane ledine'' Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata zatekao ga je u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma). Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala ‚‚TANJUG'', a potom prelazi u ‚‚Borbu'' i ‚‚Glas''. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa ‚‚Među Markosovim partizanima''. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmskom scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj.

Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu ‚‚Poezija i otpori'', koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu. Sledeće godine objavljuje roman ‚‚Pesma'', koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa ‚‚Nova misao'' (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa ‚‚Delo'' (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom). Za roman ‚‚Beton i svici'' dobija 1956. godine svoju prvu Ninovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman ‚‚Radni naslov beskraja'' (1958), a zatim i knjige pesama ‚‚Tropi'' i ‚‚Kairos'' naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa ‚‚Crno na belo'' (1962). Iste godine izlaze i roman ‚‚Generalbas'' i knjiga eseja ‚‚Notes''. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom ‚‚Robije''.

Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: ‚‚Naša književnost'', ‚‚Svedočanstva'', ‚‚Delo'', ‚‚Nin'', ‚‚Telegram'', ‚‚Vidici'', ‚‚Novi život'', ‚‚Polja'', ‚‚Forum'', ‚‚Borba'', ‚‚Bagdala'', ‚‚Politika''. U biblioteci ‚‚Srpska književnost u sto knjiga'' (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U ‚‚Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija'', priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“.

Za roman ‚‚Gladi'', Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman ‚‚Tajne'', postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu ‚‚Trg eM''. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe ‚‚Sabrana dela Oskara Daviča'' u dvadeset knjiga.

Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis ‚‚Dalje''. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus ‚‚Robije'' u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom ‚‚Izabrana poezija''. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman ‚‚Gospodar Zaborava''. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije ‚‚Po zanimanju samoubica''. Rukopis drugog dela, pod nazivom ‚‚Po zanimanju izdajnik'', nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: ‚‚Dvojezična noć'', ‚‚Svetlaci neslični sebi'', ‚‚Mitološki zverinjak smrti'', ‚‚Pesmice: a diftong se obesio'' i ‚‚Ridaji nad sudbinom u magli''.

Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.

Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski.

Davičo je objavljivao i pod presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović.

Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“

Dnevnik ‚‚Borba'' je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine.

Pored navedenih dela, tu su i sledeća:

Poezija: ‚‚Zrenjanin'' (1949), ‚‚Višnja za zidom'' (1950), ‚‚Čovekov čovek'' (1953), ‚‚Nastanjene oči'' (1954), ‚‚Flora'' (1955), ‚‚Snimci'' (1963), ‚‚Pročitani jezik'' (1972), ‚‚Strip stop'' (sa Predragom Neškovićem, 1973), ‚‚Telo telu'' (1975), ‚‚Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja'' (1976), ‚‚Reči na delu'' (1977), ‚‚Misterija dana'' (1979), ‚‚Trema smrti'' (1982), ‚‚Gladni stoliv'' (1983), ‚‚Đačka sveska sećanja'' (1985), ‚‚Mali oglasi smrti'' (1986), ‚‚Mitološki zverinjak smrti'' (1987), ‚‚Prva ruka'' (posthumno, 1999), ‚‚Detinjstvo i druge pesme'' (posthumno, 2006), ‚‚Krov oluje'' (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja, 2008).

Romani: ‚‚Ćutnje'' (1963), ‚‚Bekstva'' (1966), ‚‚Zavičaji'' (1971).

Eseji i književno-kritički tekstovi: ‚‚Pre podne'' (1960), ‚‚Pristojnosti'' (1969), ‚‚Novine nevino'' (1969), ‚‚Poezija, otpori i neotpori'' (1969), ‚‚Rituali umiranja jezika'' (1971), ‚‚Pod-tekst'' (1979), ‚‚Pod-sećanja'' (1981).

Kratka proza: ‚‚Nežne priče'' (1984).

Polemike: ‚‚Procesi'' (1983), ‚‚Polemika i dalje'' (1986).

Drame: ‚‚Ljubav u četiri usne'' (1956), ‚‚Mesije Mesijah oh'' (1986).

Filmski scenariji: ‚‚Majka Katina'' (1947), ‚‚Do pobede'' (1948), ‚‚Dečak Mita'' (1950), ‚‚Poslednji dan'' (1951).

od **ms.k** Sre Jan 16, 2013 9:33 am

.. slika .. © Chelin Sanjuan ..

Hana

(Sin mutnoga lovca)

1.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna
zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera , s pramenjem od vanilje
sa prstima kao cveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Til ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u meni toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
Te kapke što se dižu: spore zavjese;oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

4.

Noć umorna od hoda, zmijanja smelosti
ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta;
noću otvaram dlan od same sadašnjosti.
Na svakom prstu nosim plač pet kontinenata.

Ako sam danju jedro i neprestana jara,
noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.
Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,
noću sam mače malo i flok savijen u luci.

Nosim žigove pošta, na telu profile marke,
na palcu južne zvezde, na srednjem kiše što liju
na malome barke što seku katarakte,
na kažiprstu bunu, na burmi Srbiju.

Ako sam danju iskra i naprat do grla suva,
noću se iz tog gneva po zemlji krv proleva;
ako sam selo što duva na boga što Srbiju čuva,
u snu sam zemlja što seva i psuje, plače i peva.

5.

Ti ne znaš da mrtvi pod belim kamenom,
kad naslonim glavu na sleđeno krilo,
grle pod mojim olujnim ramenom
sve što će biti i što je bilo.

Tad gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli,
krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige,
od vatre su mi život i smrt jednako zreli,
pod okom koluti, na ruci krug verige.

Šta znate o smrti vi večni mladići?
U mome mesu žive i ljube se preci.
Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići
mati moja tužna i svi tužni sveci.

6.

U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena
i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode
kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode.

O ja ću, i ja ću, da se na proplanku
kao sve žene iz saksije, suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočku, da za dan ispilim

stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,

da dišu i jedu crni hleb sa solju,
da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,
da prime našu radost i nose nevolju
onih što će pasti jer umeju rasti

iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti svodom,
te hitre milosnice, male veverice
ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.

7.

Toliko sam video zala, puški i vešala
i glava kad padaju s panja,
da me iz tog kala, sivog ogledala,
smrt gleda i svud proganja;

crna se s tla diže i hladna gamiže
po svetu u mom detetu,
živi mi dlan liže i dahom sažiže
pesme i breskve u cvetu.

Urlam i alačem i vrištim i plačem,
čovek s poslednjom tugom.
Ja, Bol sa Bračem iz sebe pretačem,
iz duge rane pod dugom.

Glava mi visi od sela na Tisi
do ljudi bez imena,
ljubavi, i ti si po srcu, po sisi
bodežom istim bodena.

O, kad bi iz rane, kosti prekrhane,
iz grudi ljudi, žena,
mogla da kane kap vatre, da plane
šuma, ta kosa zelena,

da iz leda noći, na dnu nemoći,
istopi brdo snage,
i vrč natoči ko sunce kad skoči
iz vlage na oči blage,

i strgne lance, slomi katance,
i vrati igru u stado,
i sve prognance, robove, znance
poljubi meko i mlado.

I svakog što čuje digne ko oluje,
povede sve mahale,
da na lance što žulje i mrak što nas kuje
ko živi plamen navale.

I svakog koji vidi
kako život bridi zovne i povede
da zbaci okove i otpočne nove
dane da živi bez bede.

8.

Masakri, masakri,
nigde lišća slave,
nigde polja časti.
Bolova poplave
i ruke krvave
u blatu nam dave svet strasti.

Logori bez kraja,
udarci bez duše,
provale, o, provale...
Bodu nas u grlo,
iz zasede ruše
i pale nas tihe i male.

Sa groblja na groblje
gone nas urote,
zastave i trube.
Nedelja kolje
ponedeljke, subote,
šest dana što rade i ljube.

Koji dan da radi
i ljubi i dalje,
kada ih crn ubica
sa psovkom u trbuh
majci mrtvoj šalje,
međ crve svih majki bez lica?

Poznajem sve suze
i bol kojim zima
pušta krv dolina,
kad prebitim danima,
štektavim noćima
kao psi bežimo od psina.

Kad ludilo šiklja,
kuga svakidašnja,
iz zemlje čoveka...
Vešala u grlu,
pod rebrima plašnja
i urlik, i prsti pendreka,

i juriš kroz maglu
od tuge do tuče,
od smaka do smaka.
O, ko nas za noge
i za ruke vuče
kroz žile usirenog mraka

Masakri, masakri,
nigde polja časti,
nigde živa brata.
U lepljivo blato
mrtvi ćemo pasti
sa čioda ratnih karata.

9.

Ja nisam od ića, od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci,
njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

10.

Nisam od kraljića, carskih carevića
što lov lovuju, biju i lumpuju.
Ja sam od onih za koje se priča
da uvek rade i da uvek snuju.

Ja sam od gorkih nigdenikovića
što žita oru i kopaju rude.
Ja sam od onih prkosnih mladića
što nemaju hleba, a slobodu žude.

Bez igde ikog usred sveta bela,
u vučjoj jami, na podu bez priča,
praznih ruku i zborana čela,

ja tražim čoveka i jaka i smela,
druga, kog ne plaši mrak krvoprolića
ni užas smrti, za velika dela.

11.

Pod runom bonace medvedi od leda
po dnu love ostvom školjke i škrgavce.
I čitave lađe, jarboli, bez reda
plove im kroz glave s posadom naglavce.

Zeleni mlaz riba i senke goveda
prošli su ko jeza kroz alge i prstavce.
Iz srca dubokog i budnog medveda
krupne surle plime idu u sve pravce.

I nose na čelu lavlji lik gubavca,
krv i gnev sa lica bolesna i bleda,
vreli kaput dana za mraz goluždravca,

starog pasoglavca, zubatog grbavca
što zna kako grozno dno mora izgleda
kada gladna vesla grize gladna beda.

12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,

da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,

do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

13.

Još laju pred kapijom. Pre istoka
- ja ko puna kučka nad nemirom -
prosuću se s krvlju iz debelog boka
licem u lice sa gladnim svemirom.

Pazite mi sunce kada se okreće
s čašom u oku od pijanki razbitom,
da na vinograde ne padne uveče
kao kamen mlinski nad zgrčenim žitom.

Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.

Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna,
bez dna je taj trbuh pun dima i žara,
strast nedogrela i kost crvotočna,
utvara, prevara i smrt užasno stara.

O, ne želim ništa; upij me do kraja,
usiši me celu, u sebe unesi
takvu punu gline, gustih zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi

za usne, za uši, za ruke što znaju
gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,
gde šapućem luda ko dojke što ti daju
da piješ tu tamu s bradavice riđe.

14.

Brojim i gledam zadnje prste zori,
tople kike sunca u inju jaruga,
petla koji od svetla misli da sav gori
kao mrak i suza u snu moga druga,

dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika
juri stope moje kroz puste savane
i grli kolonu golih prognanika,
moje crne rane muvama pljuvane.

Uzalud, ja tečem niz vodu nizvodno.
Ruke su mi tužne ko žene kad pobace.
O, kako bi htele te ruke da se bace,

krišom od goniča, po Srbiji podno,
da ljubav tešku prospem na mrtvace
kad ne smem na pijace i na selo rodno.

15.

Izlaze iz mene crna pokolenja...
Ne rađaj lance na rukama roblju,
oči mutne, što će od samog rođenja
igrati žmurke na slepome groblju.

O, nigde osmeha za moj osmeh - dete,
i nigde igre za to igralište.
Iz te zemlje rastu kletve i osvete,
za mrtve oči i prazno ratište.

16.

Ja ne čujem sunce, njegov biljni savet,
ja ne slušam vetar, kišovite reči,
više ne znam šta ću, kad ću, gde ću leći,
šta sam kad ustajem: jutro ili avet.

Alge zamršene, mrsili vas vali,
s vama se igraju ribe i ostrige,
a moje su kose zamrsile brige
i uzdasi ljudi što su umirali.

Oči izgrebene slanim noktom suza,
kaljugom poruge, tugom pepeljuge,
ja ne vidim više raskorake duge
od mrkih hračaka, beočuga uza.

Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati?
O, neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu.

od **Still_dreaming** Sub Mar 23, 2013 12:44 pm

Juče sam počeo da čitam roman ‚‚Pesmu'' i dopada mi se ono što sam pročitao. Izdvojio bih ovaj citat:

Ali nikad otad, pa ni dan danas ja se nisam, pišući svoje pesme, oslobodio nekog potmulog nemira (možda nemira savesti?), neke nelagodnosti, nekog muklog osećanja izlišnosti i za mene uvredljivog saznanja o stvarnoj nepotrebnosti svega što čovek može da uradi glupo i pametno pod tim ravnodušnim nebom i da je sve to što se na zemlji čini samo izgovor, samo bežanje od osnovnog problema jeze života i nesposobnosti čoveka koji je dorastao da je shvati, da prihvati spoznajna ograničenja čovekove sudbine u društvu, vremenu, misli.

‚‚Pesma''

od **ms.k** Čet Mar 28, 2013 3:49 pm

.. fotografija .. © Jeannette Woitzik ..

Život mili kroz prste,
milujem lice vode,
milujem mu kose.

Plovim niz senokose
i dižem jedra.
Gde su na karti
nedra?

I niko nije znao
kuda me noge bose,
kuda me pet vesla prstiju,
kuda me nose.

od **ms.k** Sub Mar 30, 2013 2:49 pm

.. fotografija .. © Dušan Milojević ..

Ne izgovaraju sami svoje ime oblici, mada
nisu nemi. Ne ispovedaju se nikad,
ne kazuju nikom šta su. Ne mršte se podzemno
od bolova kao da su negde iza očiju što se
zatvaraju ispaštaju tuđe krivice. Veruju
bezimenim sadržinama koje čuvaju.

od **Still_dreaming** Pet Apr 12, 2013 12:59 pm

Mićina je nesreća njegova mladost bez iskustva. Kad bi mu on mogao preneti nešto od svog iskustva i od svojih misli. Jer pitanje je ovo: je li pravda koje nema, i nepravda koju vidimo i čujemo, zaista pravda i zaista nepravda? Šta mi o svemu tome znamo? Video je jednom mikroskopski snimak krvnih zrnaca, belih i crvenih. Ličili su na zvezdano nebo u avgustu. Ali ko može da kaže da sve zvezde koje vidimo i celi Mlečni put nisu mikroskopski snimak krvnih zrnaca u krvotoku nekog džina nad kojim se diže novi beskraj, zvezdanijeg neba, koje je celo samo kubni santimetar krvnih zrnaca pod mikroskopom neke nadljudske gnjidice? Šta mi već možemo saznati? I za šta se možemo čvrsto uhvatiti? Ni za šta, Mićo. Treba biti filozof i reći: sve što nam se čini istinom, biće uskoro zabluda! Jer mi smo slepi i gluvi i umemo samo da volimo i mrzimo.

‚‚Pesma''

od **Still_dreaming** Uto Apr 16, 2013 12:22 pm

Vrelo unutrašnje cvokotanje, nevidljivo protezanje i izvijanje, u nekom gluvom, nečujnom vitkom i prijatnom grču. Sve je to bila ona. U njoj ne prestaju nikad da lepršaju ti lepršaji. A kako li je njoj u njoj, ako je stalno tako treperava, živa do dna? Jer to uzbuđenje, ta stalna prijatnost, nema sumnje, to je ona. Uvek takva. U snu, i sad u fotelji u kojoj sedi, i u vazduhu koji diše, i u celoj je sobi to njeno neprekidno treperenje. On ne bi mogao da stalno izdrži to. Svaki dan da živi tu. On ne bi mogao da bude ona. On će umreti od toga, ako to potraje i on ne ode, ne nestane, ne prestane.

‚‚Pesma''

od Sponsored content

Oskar Davičo

Oskar Davičo

Oskar Davičo - Hana

Re: Oskar Davičo

Re: Oskar Davičo

Re: Oskar Davičo

Re: Oskar Davičo

Re: Oskar Davičo

Re: Oskar Davičo