Tomas Man

Tomas Man (Paulo Thomas Mann) je rođen 6. juna 1875. godine u Libeku u Nemačkoj. Libek, grad-luka na Baltičkom moru, tokom srednjeg veka bio je najveći trgovački centar na severu Evrope. Manova porodica bila je aristokratskog porekla, a u vreme njegovog rođenja, ugledna, bogata trgovačka kuća. Njegov otac, Tomas Johan Hajnrih Man, senator u gradskoj upravi i trgovac, umro je 1891.godine, a porodični posao je ugašen. Njegova majka, Julija da Silva, brazilka sa nemačkim korenima, povela je sa sobom svoja dva sina, najstarijeg Hajnriha i najmlađeg, Viktora, kao i dve ćerke, u Minhen, umetnički i književni centar Nemačke. Tomas Man je ostao još jedno vreme u Libeku, kako bi završio gimnaziju. Od malena se oduševljavao muzikom i iznad svega književnošću, tako da je, iako je mrzeo školu (dva puta je ponavljao u osnovnoj školi), uređivao školski časopis i u njemu objavljivao svoje prve pesme i priče pod pseudonimom Pol Tomas.

Po diplomiranju, Tomas se pridružio porodici u Minhenu 1894. godine i izvesno vreme prisustvovao nastavi na Minhenskom univerzitetu, iako ga nije zvanično pohađao, sa željom da postane novinar, te proučavao istoriju, ekonomiju, istoriju umetnosti i književnost. Zatim se na kratko zaposlio u osiguravajućoj kompaniji, čiji vlasnik je bio prijatelj njegovog preminulog oca, ali ju je brzo napustio, jer ga ovaj posao nije zanimao.

1895. godine, Man se pridružio bratu Hajnrihu, koji je živeo u Italiji, i tamo proveo naredne tri godine. Izolovan od društva, čitao je mnogo, uglavnom skandinavsku, francusku i rusku literaturu. Oduševljavala su ga dela Lava Tolstoja, posebno „Ana Karenjina", mada nije voleo njegova kasnija dela. U ovom periodu započeo je rad na romanu koji će mu jednoga dana doneti Nobelovu nagradu - „Budenbrokovi". U početku zamišljena kao kratka novela, koju je nameravao da napiše zajedno sa bratom Hajnrihom, koji je do tada već stekao ime u književnim krugovima, početna ideja se preobrazila u veliki rodoslovni roman, skandinavskog tipa.

1898. godine Man je objavio svoje prvo delo, zbirku kratkih priča „Mali gospodin Fridman" i tako i zvanično započeo književnu karijeru. Sve ove priče predstavljaju varijacije jedne iste teme: one se, uglavnom, bave izolovanim pojedincem, kreativnim stvaraocem i njegovom borbom protiv besmislenosti postojanja. Takođe su primetni uticaji njegovih doživotnih uzora, pod čijim uticajem je stvarao, filozofa Artura Šopenhauera i Fridriha Ničea, i kompozitora Riharda Vagnera.

1901. godine iz štampe izlaze „Budenbrokovi" i istoga časa postaju bestseler i u njegovoj domovini i van nje. Samo u Nemačkoj biće prodato preko milion primeraka. U ovom romanu (u velikoj meri autobiografskom) Man prikazuje uspon i pad trgovačke porodice kroz četiri generacije. Prve dve generacije, koje su stvorile porodično bogatstvo, čine čvrsti i agresivni buržuji, a poslednje dve generacije nose na sebi obeležja dekadencije, ali one su, istovremeno, nosioci uvećanih intelektualnih darova i velikog umetničkog senzibiliteta. Četvrtu generaciju predstavlja mali, patetični, bolešljivi, neurotični dečak koji voli samo svoju muziku. Sa njegovom smrću u 16. godini, nekada istaknuta porodica prestaje da postoji.

Nakon ovog dela slede pripovetke „Tristan" (1902) i „Tonio Kreger" (1903). Ova potonja postala je popularnija i od „Budenbrokovih", a centralna ličnost je ponovo daroviti pisac, izolovan od svog okruženja.

U februaru 1905. godine oženio se sa Katjom Pringshajm, ženom koja je poticala iz uticajne i bogate jevrejske porodice, i koja je bila ćerka čuvenog Minhenskog matematičara i istaknutog poznavaoca Vagnerovih dela. Sa njom je Man imao šestoro dece i svako od njih je, na svoj način, steklo ugled u umetničkim krugovima. Verovatno pod uticajem novih okolnosti i sreće u braku, 1909. godine objavio je roman-bajku „Njegovo visočanstvo", delo koje u mnogome odstupa od njegovih ranijih, ali i kasnijih radova, jer je prepuno optimizma.

1911. godine Tomas Man je ponovo posetio kolerom zaraženu Veneciju. Tokom boravka prati ga čitav niz zlokobnih događaja, a čudne impresije gotovo momentalno mu sugerišu osnovu priče iz koje će nastati mračna novela „Smrt u Veneciji" (1912). Heroj je ponovo pisac, ali sada već pedesetogodišnjak, koji je celoga života strogom samodisciplinom uspevao da održi preko potrebnu kontrolu nad svojim životom i ide ka zacrtanom cilju. Ali, pošto je predugo potiskivao svoje emocije, one eksplodiraju u najgorem mogućem trenutku i na najodvratniji način, on gubi samokontrolu i počinje da se raspada.

Nakon tronedeljnog boravka u Davosu tokom leta 1912. godine, Man je dobio inspiraciju za svoje, verovatno, najbolje delo - „Čarobni breg" (1924). Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Tomas Man je bio vatreni patriota i pristalica autokratije nasuprot demokratije, pobornik kreativnog iracionalizama nasuprot „tupog" racionalizma, kao i zaštitnik unutrašnje nemačke kulture od evropskog idealizma. Sledio je nemačke mislioce 19. veka, kao što su Paul Anton de Lagarde i Houston Stewart Chamberlain, koji su bili zagovornici superiornosti germanske rase i ideološki prethodnici nacizma.

Tokom rata prekinuo je rad na „Čarobnom bregu" kako bi učestvovao u „ratu pomoću oružja misli". U seriji svojih eseja, on istražuje same osnove svoje filozofije i uporno i snažno brani Nemački Rajh. Zbog suprotnih stavova, posvađao se sa bratom Hajnrihom, ubeđenim pacifistom, republikancem, kosmopolitom i kritičarem Imperije. 1920-tih Man je transformisao svoje stavove i od ubeđenog pobornika autokratije postao pristalica Vajmarske republike, snažni protivnik nacističke ideologije, pa se samim tim pomirio sa bratom, ali njihovi odnosi više nikada nisu bili bliski, što svedoči o žestini prethodnog sukoba, a samim tim i o dotadašnjoj Tomasovoj odanosti nemačkom kajzeru Vilhelmu II.

Već je navedeno da je Tomas Man bio pod snažnim Ničeovim uticajem, koji je oblast duha uvek blisko povezivao upravo sa bolesnim stanjem. Zaplet Šopenhaurove filozofije zasnovan je na kontrastu i opoziciji, i u književnosti Tomas Man se gotovo doslovno držao ovog modela. Pravio je opozicione parove na različitim nivoima, sukobljavao umetnost i moral, umetnost i civilizaciju, kulturu i društvo, genijalnu bolest i zdravu glupost. Sve fantazije njegovih protagonista prolaze kroz zabranjene želje, ljubavi i smrt, i neizostavnu bolest, a upravo tu se ogleda sva dubina Ničeovog uticaja u Manovim delima, posebno Ničeovo gledište na raspadanje i povezivanje bolesti i kreativnosti. Otuda simbolično „uzdizanje" Hansa Kastropa u uvodu „Čarobnog brega" i njegovo otkrivanje kreativnosti u središtu bolesti. Hans Kastorp je bio samo još jedan u nizu zanesenjaka, koji su živeli u iluziji da je moguće otkriti istinu, postići neki viši život i ostvarti savršenu i čistu ljubav.

1929. godine Tomas Man je dobio Nobelovu nagradu za književnost, za roman „Budenbrokovi". Sada, već kao transformisani demokrata, pobornik Vajmarske republike, kao čovek koji se odrekao ideologije od pre Prvog svetskog rata, Man dobro uočava sve opasnosti nacizma i zato sve više istupa u javnosti protiv njega.

Početkom 1930-tih, Man je objavio javni „Apel zdravom razumu", pokušavajući da upozori javnost na ogromnu pretnju koju predstavlja nacizam, ali glas razuma u opštem ludilu je kao glas vapijućeg u pustinji. 30. januara 1933. godine predsednik Nemačke, feldmaršal Paul fon Hindenburg, imenovao je Adolfa Hitlera za kancelara. Tomas Man je već u februara iste godine krenuo u jedno od svojih putovanja Evropom, želeći da održi predavanja u Amsterdamu, Briselu i Parizu, ali se više nikad nije vratio. Uskoro su mu nacisti oduzeli nemačko državljanstvo i zabranili knjige, a univerzitet u Bonu mu je oduzeo počasni doktorat koji mu je dodeljen posle Prvog svetskog rata.

Do 1938. godine živeo je u Švajcarskoj, a onda se sa ženom preselio u Sjedinjene američke države, gde će i ostati do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata njegov život bio je prepun aktivnosti: aktivno je pomagao izbeglicama iz Evrope; služio je kao konsultant o nemačkoj književnosti pri Kongresnoj biblioteci; držao predavanja u mnogim američkim gradovima i apelovao na nemački narod preko britanskog radija BBC.

1943. godine Man je objavio četvorotomno delo na kojem je radio preko deset godina, „Josif i njegova braća". Sažeto posmatrano, Man u ovom delu tumači staru biblijsku priču kao arhetipsku priču o naprednom pojedincu unutar zajednice, kojeg zajednica izopštava da bi mu se posle obratila kao jedinom spasitelju. Iako je ovo delo zasnovano na naučnoj studiji i istoriji, ovo nije istorijski roman, delo je prožeto ironijom i humorom, svešću o nužnosti modernizacije. Man je želeo da napiše mit svoga vremena i podstakne svoju generaciju u veri u moć ljudske kreativnosti i intelekta.

1947. godine objavio je „Doktora Fausta". Ovo je duboko pesimistična knjiga, jetka optužba njegove nekadašnje domovine, koja je, poput dr Fausta, napravila pakt s đavolom. U ovoj fikcijskoj biografiji Man piše o umetniku, nemačkom kompozitoru Adrian Leverkuhn-u - pošto je muzika, po Manovom mišljenju, umetnost najbliža dekadenciji, bolesti i smrti. Usamljeni, otuđeni junak romana, govori o iskustvima svoga vremena kroz muziku, a priča o kompozitoru je priča o nemačkoj kulturi u dekadama pre Drugog svetskog rata, preciznije, priča o kolapsu tradicionalnog humanizma i pobede mešavine sofisticiranog nihilizma i varvarskog primitivizma.

Manov stil je pomalo kitnjast, karakterističan po obilju podataka, ironičnom humoru i parodiranju; njegova kompozicija je suptilna i na mnogo nivoa, fantastično-realistična na jednom nivou, a ipak, nosi u sebi duboki simbolički smisao. Njegovim delima nedostaje jednostavnost, te stoga i nisu za svakog čitaoca.

1952. godine Man se sa suprugom vraća u Evropu, u Švajcarsku, nastavljajući život u selu kraj Ciriha, u kojem je živeo u periodu pre Drugog svetskog rata. 12. avgusta 1955. godine, dva meseca nakon proslave 80. rođendana, umro je Tomas Man.