Tomas Sterns Eliot

od **Still_dreaming** Uto Jan 31, 2012 9:37 am

Tomas Sterns Eliot (Thomas Stearns Eliot) je rođen 26. septembra 1888. godine u Sent Luisu, država Misuri, u Americi. Njegov otac bio je uspešan biznismen, a majka pesnikinja i socijalna radnica. Eliot je poslednje od šestoro dece, roditelji su ga dobili kad su imali, svak, po 44 godine. Od 1898. do 1905. on je učenik „Smit akademije“, pripremne škole za Vašingtonski universitet. Studira latinski, grčki, francuski i nemački. Posle diplomiranja, hteo je da se upiše na Harvard, ali su ga roditelji poslali na Milton akademiju, u Masačusests, blizu Bostona, na još jednu godinu pripremnih studija. Tamo je upoznao Skofilda Tajera koji će, kasnije, biti izdavač njegove poeme „Pusta zemlja“. Na Harvardu je proveo tri godine – od 1906. do 1909. „Harvardski advokat“ je list u kojem je objavio svoje prve pesme; tada se sprijateljio i sa Konradom Ejkenom, pesnikom i budućim antologičarem. Godinu dana potom, 1911, studira na Sorboni. Vrativši se na Harvard godine 1911, Eliot proučava budizam i indijsku filozofiju (naučivši sanskrit i pali, kako bi čitao na originalu religiozne tekstove pisane na tim jezicima). Neko vreme provodi na Oksfordu, a potom u Marburgu. Početkom Prvog svetskog rata, ponovo odlazi u Englesku, gde se, juna 1915, ženi Vivijanom Hej-Vud. Naredne godine brani doktorsku disertaciju na Harvardu. Neko vreme radi kao učitelj, a od 1917. godine prihvata mesto u londonskoj Lojd banci, gde radi kao računovođa, do 1925. godine, kada prelazi u izdavačku kuću „Faber i Gvajer“ (kasnije preimenovanu u „Faber i Faber“), u kojoj je ostao do kraja radnog veka, kao direktor. U Parizu je, avgusta 1920, Eliot upoznao Džojsa, za koga je našao da je arogantan (Džojs je sumnjao u Eliotovu pesničku vrednost). Dvadeset devetog juna 1927. godine, Eliot je postao pripadnik anglikanske crkve i uzeo englesko državljanstvo. Godine 1932. prihvatio je poziv Harvardskog univerziteta da bude profesor, ostavivši suprugu u Engleskoj. Po povratku, godine 1933, on i Vivijen su se i zvanično razveli. Taj brak, kažu biografi, nije bio srećan, ne propuštajući da zabeleže činjenicu da je Vivijen 1947. umrla u duševnoj bolnici, gde je bila od 1938. godine, a da je Eliot nijedanput nije posetio. Tokom tridesetih godina i on, kao Jejts i Paund, pozdravlja Musolinijev dolazak na vlast, a bije ga glas i da je antisemita. No, to se ne tiče njegove pesničke slave, koja, sa godinama, raste, da bi Nobelovu nagradu za književnost primio 1948. godine.

Drugi njegov brak bio je srećniji, ali i kratak. Desetog januara 1957. oženio se Esmom Valeri Flečer, dugogodišnjom sekretaricom u „Faber i Faberu“. Valeri je trideset sedam godina mlađa od muža. Posle Eliotove smrti, dobila je njegovu zaostavštinu, uredila i objavila njegovu prepisku.

Eliot je umro od emfizema, u Londonu, 4. januara 1965. godine. Kao strasni pušač, godinama je patio od bronhitisa i trahikardije. Njegovo telo spaljeno je u Golden grin krematorijumu, a po pesnikovoj želji, njegov pepeo je pohranjen u crkvi na Ist Kuokeru, mestu gde su se Eliotovi preci naselili kad su emigrirali u Ameriku. Na jednostavnom nadgrobniku uklesani su stihovi iz pesme ‚‚Ist Kuoker'': „U mom početku je moj kraj. U mom kraju je moj početak“. Na drugu godišnjicu smrti, podignuta mu je ploča u pesničkom kvartu opatije Vestminster, gde stoji natpis iz poeme „Litl Giding“: „Veza sa smrću jezik je vatre izvan jezika živih“.

Eliotov opus nije veliki. On je, po pravilu, objavljivao obimom manje knjižice, u skromnim tiražima, koje su, kasnije, sticale reputaciju. Prvu zbirku, „Prufrok i druge opservacije“, objavio je 1917. godine, da bi do 1925, u Engleskoj i Americi, objavljivao manje kolekcije već štampanih ciklusa, dopunjavanih novim (od „Puste zemlje“ do „Praznih ljudi“). Inače, slavnu „Pustu zemlju“ je prvi put objavio 1922. godine. Sledile su poeme „Pepelna sreda“ i „Četiri kvarteta“. Osim poezije, Eliot je pisao i drame, od kojih je najpoznatija ona o Tomasu Beketu, „Smrt u katedrali“. Drama „Koktel“ nagrađena je 1950. godine nagradom „Toni“. Eliot je, takođe, vanredan esejist, jedan od utemeljivača tzv. „Nove kritike“ u Engleskoj. Njegov esej „Tradicija i individualni talent“ (1917) ima status studentske udžbeničke lektire, kao i ideja „objektivnog korelativa“ iz ogleda „Hamlet i njegov problem“. Kao esejist, Eliot je, gotovo sam, vratio suštinsko zanimanje za metafizičke engleske pesnike.

Eliot je majstor belog stiha, ali i jedan od retkih takvih pesnika koji su imali potrebu da, povremeno, zadrže rimu, čak i tamo gde za time nije bilo potrebe. Zbog toga njegove rimovane pesme deluju nasilno odenute u rimarijum – u pesme ulaze proza i ironija, ali, zauzvrat, mnogo šta nije pesnički opravdano. Ili bar daluje manje opravdano nego kod pesnika koje ubrajaju u njegov rang. Takvi stihovi, ponekad, više izgledaju kao izraz dokolice, manje kao potreba. Tomas Sterns Eliot ostaje pesnik važno postavljenog pitanja „smem li da uznemirim svemir“. On se zapitao, a drugi su pokušali.

od **ThePoet** Pon Jul 01, 2013 2:09 pm

Šuplji ljudi

Mistah Kurtz – he dead
Peni za starog Gaja

I

Mi smo šuplji ljudi
Mi smo punjeni lljudi
Jedno o drugo oslanjamo se
Glave ispunjene slamom. Vaj!
Presahli nam glasovi, što se
Šapatom zajedničkim glase
Tihi su i beznačajni
Ko vetar u suvoj travi
Il stope pacova što pretrči
U našem suvom podrumu po srči.

Bezoblični oblik, bezbojna senka
Zatomljena snaga, nepokretan gest;

Oni koji su prešli
Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo
Pamte nas – ako li pamte – ne ko izgubljene
Žestoke duše, no samo
Kao šuplje ljude
Punjene ljude.

II

Oči koje ne smem ni u snu sresti
Smrti u snovitom carstvu
Te ne pojavljuju se:
Tamo, oči jesu
Sunce na stubu slomljenome
Tamo, drvo se jedno njiše
I glasovi nam stižu
U raspevanom vetru tome
Svečaniji i iz veće daljine
Od zvezde koja pline.

Neka ne budem bliže
U snovitom carstvu smrti
I neka prerušen budem
Tako smišljeno, u krzno
Pacova, vranino perje, motke ukrštene
Na nekoj njivi
I krećem se kako me vetar prene
Ne bliže –

Ne taj konačni susret
U sumračnom carstvu.

III

Ovo je mrtva zemlja
Ovo je zemlja kaktusa
Ovde su likovi kameni
Osovljeni, ovde ih stiže
ponizna molba ruke mrtvaca
Pod trepetom zvezde koja pline.

Je li ovako
U drugom carstvu smrti
Kad budimo se sami
U čas kada nas
Groznica nežnosti trese
Usne koje bi da ljube
Sriču molitve slomljenom kamenu.

IV

Oči nisu ovde
Nema očiju ovde
U ovoj dolini zvezda na umoru
U ovoj praznoj dolini
Toj slomljenoj vilici naših carstava izgubljenih

Na ovom poslednjem zborištu
Mi zajedno napipavamo put
I izbegavamo govor
Skupljeni na toj obali natekle reke

Slepi, osim ako
Oči se ne jave opet
Kao trajna zvezda
Mnogolisna ruža
Sumračnog carstva smrti
Nada samo
Za prazne ljude.

V

Ukolo okolo kaktusa
Oko kaktusa oko kaktusa
Ukolo okolo kaktusa
Izjutra u pet sati.

Između ideje
I stvarnosti
Između pokreta
I čina
Pada senka

Jer Tvoje jest Carstvo

Između zamisli
I tvorevine
Između osećanja
I odaziva
Pada senka

Život je vrlo dug

Između žudnje
I grča
Između moći
I postojanja
Između suštine
I potonjeg
Pada Senka

Jer Tvoje jest Carstvo

Jer Tvoje jest
Život je
Jer Tvoje jest

Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ne s tutnjem već sa cviljenjem.

od **Still_dreaming** Pet Nov 29, 2013 1:40 am

Preludijumi

I

Zimsko se veče taloži
S mirisom pečenja u pasažima.
Šest časova.
Dogoreli pikavci zadimljenih dana.
A sada nagli pljusak pada
Preko blatnjavih komada
Uvelog lišća oko vaših nogu,
I novina s pustih gradilišta;
Udara kiša
Slomljene kapke i vetrokaze,
A na uglu ulice usamljen
Fijakerski konj topće u pari.

Pa red se svetiljki upali.

II

Jutro dolazi svesti

Od mlakih bljutavih mirisa piva
S ulice gde strugotinu tabaju
Sve te kaljave noge što žure
K ranim šankovima gde se kafa toči.

Uz sva ostala prerušavanja
Koja nastavlja vreme,
Mislim na sve te ruke posle spavanja
Kako podižu otrcane zavese
U hiljadu nameštenih soba.

III

Zbacila si sa kreveta ćebe,
Ležala na leđima i čekala;
Dremala si i gledala kako noć odaje
Hiljadee nečistih likova
Od kojih ti je sačinjena duša;
Treperili su na stropu odaje.
A kada čitav svet se vratio,
I svetlost je upuzala kroz kapake
I po olucima začula si vrapce
Imala si takvo viđenje ulice
Da bi ga ulica jedva shvatila;
Sedeći na rubu kreveta, gde si
Navoje papira iz kose vadila
Ili svoje žute tabane obuhvatila
Dlanovima svojih prljavih ruku.

IV

Duša mu se nategla preko nebesa
Što čile iza bloka kuća,
Ili je gaze postojane stope
U četiri, u pet, u šest sati opet;
I zdepasti prsti što lule nabijaju,
I večernje novine, i oči
Sigurne u izvesne izvesnosti,
Svest jedne zamračene ulice
Nestrpljive da uzme na se svet.

Uzbude me maštarije što se svijaju
Oko tih slika, čvrsto ih uhvate:
Pojam nekih bezgranično blagih
Stvari što bezgranično pate.

Obriši rukom usta, i nasmej se:
Svetovi se vrte kao drevne žene
Što pabirče gorivo s pustih gradilišta.

Prepev: Ivan V. Lalić

od **Still_dreaming** Pon Dec 09, 2013 7:55 am

Mrzovolja

Nedelja: kako zadovoljno šetaju
Ta nedvosmislena nedeljna lica;
Šeširi od svile, pa te kape s vrpcama,
Mašne na cipelama i svesne ljupkosti
U ponavljanju koje zamenjuje
Tvoj duhovni mir
Ovom neovlašćenom digresijom.

Veče, svetiljke i, naravno: čaj!
Deca i mačori u uskoj ulici;
Tuga nesposobna da ustane
Protiv ove mutne zavere.

A Život, malo ćelav, malo sed,
Na kraj srca, probirljiv i umiljat:
Čeka, s rukavicama i šeširom u ruci,
Strogo pažljiv na kravatu i odelo -
Pomalo ne trpi zakašnjenja -
Tu, na pragu Apsolutnosti.

Prepev: Raša Livada i David Albahari

od Sponsored content

Tomas Sterns Eliot

Tomas Sterns Eliot

Tomas Sterns Eliot - Šuplji ljudi

Tomas Sterns Eliot - Preludijumi

Tomas Sterns Eliot - Mrzovolja

Re: Tomas Sterns Eliot