Hans Kristijan Andersen

Hans Kristijan Andersen (Hans Christian Andersen) je sebe doživljavao kao autsajdera i nikada nije smatrao da je potpuno prihvaćen. Patio je veoma duboko i u najbliskijim ličnim vezama. Osećao je gađenje prema fizičkom zbližavanju i do kraja života je ostao nevin. Iako je odlazio u javne kuće, tamo je jedino razgovarao sa nagim prostitutkama. Nakon njegove smrti otvorena je diskusija o tome da je, čak, bio i biseksualac, te da se to vidi u bajci ‚‚Mala sirena" i romanu ‚‚O.T." u kojima, navodno, govori o svojoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu.

Rođen je 2. aprila 1805. u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Imao je teško detinjstvo. Živeo je u siromaštvu. Otac mu je bio obućar, a majka pralja koja je umrla od preteranog opijanja. Fizički, Hans je odudarao od svog okruženja. Bio je izrazito visok za to doba - 185 cm (što je 25 cm više od nacionalnog proseka), imao je dugačke ruke i noge, karakterističnu glavu sa usađenim očima, teškim kapcima i širokim nosem. Zbog takve fizičke građe, svuda je ostavljao smešan utisak. Ali, iza ovakve pojave krio se duhovit i veoma talentovan pisac, budući autor čija dela su prevedena na 123 svetska jezika i dijalekta.

San da postane glumac odveo ga je u Kraljevsko pozorište u Kopenhagenu, kada je imao samo 14 godina. Zahvaljujući blagonaklonosti direktora ovog teatra, Andersen je stekao i odgovarajuće obrazovanje, mada mu je školovanje predstavljalo neprijatno iskustvo.

Godine 1828. završio je gimnaziju i upisao se na Sveučilište. Njegovo prvo delo: ‚‚Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera", objavljeno 1829. godine, slabo je prihvaćeno. Prvu knjigu bajki objavio je 1835. godine i nastavio je sa njihovim pisanjem do smrti. Nizale su se: ‚‚Olovni vojnik", ‚‚Carevo novo odelo", ‚‚Mala sirena", ‚‚Ružno pače" (koja je autobiografska, a sam Andersen ju je nazivao bajkom svog života), ‚‚Kraljevo novo odelo", „Devojčica sa šibicama", ‚‚Princeza na zrnu graška", ‚‚Saputnik"...

Ovaj danski pisac bajki je uveo brojne inovacije kojima je kršio dotadašnju književnu tradiciju. Andersen je pisao jednostavnim jezikom, razumljivim, često narečjima, sa dosta humora ispod kojeg se nazirala duboka tuga i ironija. Možda se tajna njegovog podjednakog uspeha i kod dece i kod odraslih krije i u tome što je u tim pričama otvoreno izražavao svoja osećanja i duboko se identifikovao sa nesrećnima i odbačenima. Kombinovao je urođene moći pripovedanja i veliku imaginaciju sa univerzalnim elementima narodnih legendi, te na taj način stvarao bajke koje su srodne sa mnogim kulturama. Ali, on se nije sasvim orijentisao na narodne legende i priče, već su mnoge bajke njegovo originalno delo.

Bio je inovativan pisac, kod kojeg su po prvi put oživele stare kuće, igračke, figure, portreti, ormani, ogledala, posuđe... On upoređuje određene životinje sa ljudima i u spoju fantazije i realnosti pronalazi polje svoje neiscrpne kreativnosti i originalnosti. Ali, dok neke bajke obiluju optimizmom i trijumfom dobrote (poput ‚‚Snežne kraljice"), druge su duboko pesimistične i prožete su jakim autobiografskim elementima.

U periodu od 1840. do 1857. putovao je Evropom, Malom Azijom i Afrikom, a svoje impresije je zabeležio u knjigama sa putovanja. Prilikom posete Velikoj Britaniji, posetio je Čarlsa Dikensa, koji mu se nije svideo, jer je po njemu ovaj čuveni pisac bajki bio feminiziran, samoljubiv i hipohondrik. Andersen nije imao običaj da uništava svoje rukopise, pa oni i danas postoje u velikom broju, kao i pisma i lični dnevnici.

Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca.

Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Umro je 4. avgusta 1875. godine u Kopenhagenu.

Andersen je u svoje bajke unosio mnoge likove iz svog života. Tako su Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen.

Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“(puževi), „Klin čorba“ (miševi), „Rode“, „Ružno pače“ (labudovi i patke) itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti.

U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm.

Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“...

Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina.


Dela: ‚‚Pesme'', ‚‚Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera'', ‚‚Bajke'' (9 knjiga), ‚‚Pripovesti'', ‚‚Nove bajke i priče'', ‚‚Slikovnica bez slika'', ‚‚Biti ili ne biti'', ‚‚Ružno pače'' (1843), ‚‚Carevo novo odelo'' (1837), ‚‚Mala sirena'', ‚‚Mala princeza'' (1837), ‚‚Princeza na zrnu graška'', ‚‚Ašasver'' (drama), ‚‚Dve baronese'' (roman), ‚‚Improvizator'' (roman).