Koliko ste uporni?

Mislim da sam ja relativno uporna, mada malo zavisi i sta je u pitanju. Na primjer, uporno sam trazila nacin da prestanem pusiti i uspjela sam otkriti ovu metodu za nikotinskom zamjenom i cak pronasla ustanovu koja mi je davala recepte za nju, pa sam prosla dosta jeftinije (za sad) nego sto bih inace. Medjutim, kod nekih stvari u zivotu nisam bila tako istrajna. Tako sam, na primjer, vozacki ispit polagala dva puta i pala, i zauvijek odustala od te ideje. Ucinilo mi se to tada kao tracenje para, zazalila sam godinama kasnije i zeljela da ucim voznju ponovo, ali nisam nista poduzela na tom planu, pa ni dan danas ne znam da vozim. Uvijek sam smatrala da je bila moja ogromna sreca sto na fakultetu nisam nikada vise puta obarana na jednom te istom ispitu, jer se pitam da li bih i tada odustala. U medjuljudskim odnosima sam znala biti uporna u nastojanju da odrzim neko prijateljstvo i nije mi zao. Na poslu sam takodje znala pokazati upornost i istrajnost u radu u vremenima kada je bilo mnogo posla, te sam ostajala i radila mnogo prekovremenih sati da bih postigla cilj.

Kao mlađa bila sam nekako više uporna.
Sad se to promenilo, verovatno sam umorna.
No, ako krenem, ne može niko i ništa da me zaustavi, saplete. Dešavale su se prepreke. Saplitalo me mnogo toga, al sam nekako uvek našla u sebi snage da ustanem i napred.
Posle svakog pada, bio mi je potreban odmor, samoća i onda krećem. To su oni mali padovi, gde me neko saplete ili pokuša da me odvratii od onoga što sam mislila da je najbolje. Taj "neko" umeo je da ne bira reči i da nisko udara. Kao "gde ti, ma daj pusti to, može te snaći ovo i ono, pa šta ćeš posle...ajde ne možeš ti to..."
Najgore je što mi je ta osoba bliska i što mi je mnogo trebalo da ga bukvalno doteram u neki red, pa da sada bude "uradi onako kako misliš da je najbolje" (sad me to nervira ).

Ili svaki put idete do kraja, pa šta košta da košta?

Bilo je i toga, pa sam pa me mnogo "koštalo", no to je bilo dok sam bila mlađa.Počev od srednje škole, koju sam jedva završila, jer sam bežala sa časova.
Ne mogu to sebi nikako da oprostim, jer mi ljubav pomutila razum, pa sam umesto u školi ja bila sa Vilotićem!
Lepo me taj čovek upropastio
No i tu sam imala uvek 20 neopravdanih i naravno dosta opravdanih časova i nekako sam završila.
Uvek me bilo sramota što imam izostanke i slabije ocene, jer sam dobijala kritike kao ni jedno dete na svetu.
Sad me isto sramota, jer su mi deca (skoro) našla svedočanstva. Znali su da sam bila perfektan đak i u Ekonomskoj. A ja imala i dvojke i trojke, po neku četvorku i tako imala srednju ocenu do tri.
Jedino što je dobro, našli su to kad su već završili sa školom.
Gledajući sad iz ove perspektive, to je bila životna škola, pa sam nekako umela da sačuvam klince i da ih uvek razumem,usmerim i ne pogrešim.

Inače, mislim da se treba vratiti i ne ići do kraja po svaku cenu, jer sve to može mnogo da košta.

Nula bodova što se tiče upornosti s moje strane Prelako odustajem, Brzo mi nešto dosadi tak da mi se često dogodi da započne nešto veliko i izgubim volju usred, pa ostane nezavršeno. Užasno do bola, znam, al šta ću.

Trenutno imam mnogo kompleksa i pokusavam da pobedim sebe,da budem zadovoljna sobom a samim tim i da budem uporna.Mislim da sam negde na sredini.Mnogo puta sam se trudila da ostanem na nogama,da ne odustanem...ipak sam ja lav u horoskopu.No,nekad me ta snaga i izda...
Naravno da ne mogu cekati nekog decka 8 godina da me smuva.To su situacije u kojima odustajem.A sto se tice skole-idem na sve ili nista.