Koliko teško vam padaju rastanci?

Sve rastanke tesko odbolujem.
A pogotovo zauvek....
Uvek ostave trag u meni.
Mrzim rastanke.

Do skoro mi rastanci nisu tesko padali...prihvatala sam ih kao nesto sto se mora desiti i uspijevala sama sebi da objasnim da to nije nista strasno, da zivot ide dalje.
Ali u poslednje vrijeme sve teze podnosim i samu pomisao da treba od nekog da se rastanem.
Sad mi tesko padaju i oni rastanci koji nisu zauvijek...bez obzira sto znam da cu neke osobe vidjeti ponovo danima budem tuzna.

Mislim da ne postoji osoba koja ima emocije a da ne odreaguje na rastanke bilo kakve vrste dosta bolno i teško. Ja mrzim i rastanke na nekoliko dana, a kamoli one "na duže". Najteže podnosim reč "nikada" u bilo kom kontekstu. Znam koje osobe nikada neću videti, a za ostale se nadam da hoću, nekad, negde...

Jako tesko. Veoma sam emotivan. Kada nekoga zavolim onda je to bezuslovno. Vreme leci neke rane, preboli se ali se ne zaboravlja...

Ja sam takav da se ne vezujem ni za stvari, ni za ljude.. Što je na neki način dobro, jer se stalno selim iz jednog grada u drugi (što mi je nešto kao opsesija) i stalno upoznajem nove ljude, kad bih se vezivao za njih i taj grad, ubila bi me depresija.. Ovako mi niko ne nedostaje, možda malkice rodni grad ali to je to.. Nisam bez emocija, jednostavno sam takav, šta ću.
Isto tako i rastanci. U početku mi baš i nije svejedno ali to traje par dana, posle sam kao nov.. Što reče zanesena, prihvatam to kao deo života i nešto što se mora desiti. Pravi prijatelji ostaju, to je ono najvažnije..

Mislim da sad ne bih podnijela da se rastavim sa...
Inace mi rastanci strasno tesko padaju.

I ja sam cesto selila kao i Teixos, i mozda kao posljedica toga malo ocvrsla kada su rastanci u pitanju. U zivotu mi je tesko pala prva selidba sa roditeljima kada sam imala osam godina. Nakon toga najteze mi je pao rastanak sa mladicem kada je poceo rat u Hrvatskoj, sa roditeljima kada je poceo rat u Bosni i sa bratom kada sam odselila u Englesku. Kao dijete sam se dugo zatvarala u svoj svijet i citala knjige umjesto da idem napolje da se igram sa djecom, a kao odrasla bila sam u situacijama u kojima je bilo pitanje zivot ili smrt i morala sam da donosim vrlo brzo odluke, i nisam sebi mogla dopustiti da klonem duhom ili budem depresivna nakon sto sam ih donijela. Umjesto da razmisljam kako mozda vise nikada necu vidjeti svoju porodicu, ja sam se koncentrisala na to da im posaljem pomoc kad god mogu.

Medjutim, nekoliko godina kasnije kada se mnogo stosta promijenilo znalo mi je biti jako tesko sto sam otisla, sto baku i oca gotovo vise da nisam zive vidjela, sto sam rastavljena od ostatka porodice. Srecom, sada radim i posao mi ne da da razmisljam o tome kakav je cudan tok imao moj zivot ili o tome kako sam oca jedva vidjela zadnjih 15 godina njegovog zivota. Rastanke sa ostalim ljudima sam uvijek dobro podnosila, mada mi ponekad nedostaju prijatelji. Mislila sam da sam svima njima zauvijek rekla zbogom kada smo izasli iz skolskih klupa, ali smo se zadnjih godina povezali uz pomoc Facebook-a i cak i susreli.

Zato nikad ne recite nikad. Mozda cete se i vi sresti sa ljudima kojima ste mislili da ste zauvijek rekli zbogom.

Zavisi.Ne postoji osoba bez koje ne bih mogla, ali neki rastanci bi mi jako, jako tesko pali (malo njih).
A opet, mislim da bi se neki ljudi zapanjili kad bi znali kako bih lako mogla da zivim i bez njih.Cak mislim da mi ne bi ni nedostajali, koliko god da su sad vazan dio mog zivota...

Evo bas sam sad pred jednim rastankom. Dugo vec zelim da se desi ovo sto se desilo i nisam ni slutila da ce mi biti ovako tesko.
Sa jedne strane sam srecna jer mi se ispunila zelja, a sa druge sam jako tuzna jer moram napustiti drage ljude. Tesko mi je da ostavim nesto sto sam gradila cetiri godine. Objasnila sam sebi da idem negdje gdje ce mi biti bolje u svakom pogledu, ali nije mi jednostavno otici.
I trenutno ne znam da sebi sve ovo olaksam.

Mozda sam stvarno kako moji kazu ice queen sto se tice rastanaka. Jednostavno ne podnosim svu tu dramu, pogotovo u ovo doba tehnike i interneta, kad sa svakom osobom mozes ostati u kontaktu. Kad ja odlazim to je moja odluka, niko me ne prisiljava i samim tim nema mjesta drami. Isto tako i kad neko drugi odlazi.
Imala sam dvije veze na daljinu sa cestim rastancima. Nisam voljela to gleda on mene, ja njega, gledamo se. Grlimo i slicno... Uvijek bih se zato pozdravila ranije, a na dan puta sa mnom je samo moja porodica.

Kad sam bila mala, u ratu, tesko sam podnosila rastanke. Plakala bih uzasno i nisam se mogla smiriti. Kasnije mi je postalo jasno da je to sve bilo iz straha, jer sam podsvjesno znala da kad se pozdravim sa bakom, tatom ili dedom i kad oni odu da im se nesto moze desiti i da ih vise nikad necu vidjeti. S obzirom da su oni uglavnom odlazili u sumrak, da ih snajperisti ne bi dobro vidjeli, ja ni dan danas ne volim sumrak i izbjegavam tad biti sama.
Zbog toga, jedini rastanak vrijedan drame i suza, je rastanak sa nekim na smrtnoj postelji. Svi ostali su tu, makar i hiljadama kilometara daleko

Teško mi je da se rastavim od neke osobe.Mnogo.Posto,samo što ne zaplačem.Vrlo sam emotivna po prirodi i...Teško je,zaista je teško rastati se od neke osobe koja nam mnogo znači.Jedini način za ublažavanje akvih rastanaka je što manji kontakt sa tom osobom.Ne misliti na to.Raditi nešto drugo i odvratiti misli.Vreme leči sve rani.
A sto se tice selidaba i tome slicno,i to mi tesko pada.