Kad jedan san umre

Kada mi je otac umro osjecala sam da je umro i dio mene. On je za mene bio otjelotvorenje zastitnicke ljubavi, sigurnosti, tiha luka koja me je stitila od bura zivota. Spona koja me je vezivala za ideju dobrog zivota. Bilo mi je jako tesko kada se to desilo i trebalo mi je jako dugo vremena da se oporavim. Tada sam po prvi put sa bolom shvatila, ali zaista shvatila, koliko smo svi mi prolazni. I kako je svaki pokusaj da zadrzis ono za sta zaista maris ravan pokusaju da zadrzis malo vode na dlanu. Naravno, njega nisam mogla ozivjeti. Ali sebe jesam. Nakon perioda patnje i bola polako sam se uspjela vratiti u zivot. Ucila sam kako zivjeti sa jednom takvom uspomenom korak po korak. Dok jednog dana nisam opet potrcala...

Kada ste shvatili da jednog dela vas nema?
Koliko vam je važno bilo to što je umrlo?
Jeste li pokušali reanimaciju?

Kad sam bila devojka i dok sam bila u vezi sa Vilotićem, moj san je bio da imamo devojčicu.
Moj san je živ
Rodila sam prelepu devojčicu, koja je odrasla u lepu i pametnu devojku.
Da bi se Ona razbolela i ostala bez veoma važne žlezede. Tada je deo mene nestao.
Od tada sam pod stresom, brigom koja je konstantna,iako je sve urađeno i sve je ok i biće ok

No imam jedan san, al bukvalno san (pisala sam o njemu) gde ništa nisam uradila da zaživi.
Svakog dana sam svesna toga i prejako me boli to sve. Osećam se kao ubica, jer sam poslušala druge, a ne sebe i nisam sebi oživela san.

Ufffffffff setila sam se još jednog sna, taj san je na čekanju, tu je još uvek, samo nešto mi se neda da ga ispunim i da zaživi Plašim se da se ne kajem kasnije

Dok jednog dana nisam opet potrcala...

Odlično Troja, ja se plašim da se ne sapletem (konkretno mislim na moj san koji je "na čekanju" )

Kao maloj su mi govorili da nikad ne pricam nikom sta sam lijepo sanjala, jer se onda to nece ostvariti. Prosle godine umro je jedan moj dugogodisnji san, borila sam se da ga vratim, ali nije uspjelo. Ove godine umro je jos jedan. Pocela sam ponovo vjerovati da o njima ne bih trebala pricati nikom, jer se svako malo ruse. No, shvatila sam da kad god se sruse uvijek mozemo i stvaramo nove snove

Ja sam gazio u krvi do kolena
i nemam više snova... (Dušan Vasiljev)

Često se opisujem ovim stihom.

Imam neki kratak sastav na ovu temu...Nađoh ga, pa...

Kad sanjalici umiru snovi

Gledam, gubi mi se duša. Želje mi uranjaju u prah, nadanja se gase. Preostala mi snaga izmiče, srce posustaje, dotiče me pepeo.
Gledam, umiru mi snovi, a ja ne činim ništa da ih spasem.
Samo ćutim.
Ne pokušavam da ih zadržim rečima; širim zenice ne bih li ih povratila suzama. Ne želim da odu, ne želim da nestanu – jer sa njima nestajem i ja.
A noć je, možda, najjezivija od svih. Maglovita i hladna. Vazduh miriše na krv. Nedostaje još samo pun mesec i zavijanje vukova da upotpuni sliku užasa. Ne nazirem ni senke.
Noć je. Mirna i duboka. Prava noć za umiranje; tiha i bezdana.
Bojim se.
Plamte mi grudi. Sećanja rađaju tvoj lik u mojim očima. Ali te ne vidim. Mutne mi suze ne daju. A volela bih da te vidim makar poslednji put, u tim mojim umirućim snovima.
Zažmuri! Dođi! Zasanjaj me ovog trenutka. Sretni me u snovima, pomiluj me pogledom. I nemoj verovati da umirem – veruj da živim! Za tebe! Za taj san.
Zagrli me – sada i tu. U sanjama ne postoje prepreke. Zaljubi mi se u lice, zavoli me ponovo... I ne reci ništa. Samo stegni me jako, najjače, da to osetim i na javi.
Fali mi to. Fale mi tvoji osmesi bez strepnje, tvoje blesave navike, tvoje ćutanje.
Pokloni mi sve to! Ovde i sada – u snu;  u snu koji umire.
Osećaš li mi drhtanje? Čuješ li mi jecaje? Slutiš li mi kraj?
Dođi, uhvati me za ruku. Stisni je čvrsto, ne puštaj je... jer ako je pustiš – klonuće.
Jedno ću ti reći – neću da me nema. Ali tu ništa ne mogu. Samo možeš ti. Samo jedna tvoja reč može mi isplesti snove iznova. Ali ne...
Oni odlaze. Tamo, gde duga stvara svoje boje, gde vihorovi pevaju ljubav, a horizont se rukuje sa Rajem.
Odlaze tamo gde mogu da opstanu. Ovde to bez tebe ne mogu.
Znaš – ja ne želim to. Želim da i dalje sanjam i srećem te u svojim lutanjima; nedozrelim grožđem...
Da te grlim kao što to činim sada.
Pa ipak – putuju.
Čujem, odjekuju šine. Njihovi vozovi spremaju se da krenu. Dim lokomotiva me guši! Hoću da vrisnem! Ali glas mi miruje i nešto mi šapuće da svrhe nema...
Dodiri bola lišavaju me hrabrosti, lanci slabosti vezali mi ruke. Proždire me beskraj.
A tebe nema tu, da me zagrliš, u snovima.
Magla je i dalje gusta. Ni jedna zvezda da se probije kroz oblake; ni jedan krik da se otme gavranu...
I posve je tiho, i još je uvek noć; i napolju; i u meni.
Ostala je moja sreća da nekog drugog čeka, ostala su moja nadanja zatopljena u beznađe.
Ostalo je nebo u osvitku bez plavetnila, zime bez snegova, ruže bez latica... i ja bez snova.
Jedna sanjalica bez snova.

4.10.2005. -  22:30h

Kao da sam osetila da me za dva i po meseca čeka košmar iz kog se nikada neću probuditi.