Omiljeni stihovi

Sanjarenje

Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata,
da mogu svakom ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.

Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.

I tako rastem, snovima vođen,
pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.

Tako ne mogu nikom pomoći
jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam, ali bar želim.

Nedeljko Popadić

ONA rascupana
bekstvo bez pravca
ONA
zaljubljena poluobucena
razmazana
pod udarom hladnog tusa
ONA
vristi

ONA
sklupcana
pred soljom tople kafe
zabludela
bacena knjiga
ONA
pozdravlja
novi dan

postelja neraspremljena

ONA
puna snova
trenutak zaborava
ostra bol
ONA
samotna
izigrana

ONA... :f-lady:

Ekstaza

Ostace daleko za mnom ovi puti
Nestace i ove suze kud i druge
Ja cu nove zelje u svom srcu cuti
Kao nove laste u veceri duge

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada
I s cveca se dize svila kao kose
Moja nova ljubav rodice se tada
Kao novi listak i nova kap rose

I kraj druge zene ja cu da se nadam
I da svoje srce rasipam i gubim
I opet mislec da prvi put stradam
I prvi put zelim i prvi put ljubim

J. Ducic

UVEK SAM SE PLAŠIO DA TI TEPAM

Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše...

Zoran Radmilovic

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me, al zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k' tebi naći pute.

Slomi mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

R.M.Rilke

Uzalud je budim

Budim je

zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima....

Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe

zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa........

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

Osim pesme Postoji sigurno neko,Anne Hebert omiljeni stihovi su mi takodje i ovi:

Beskrajna pesma

U ovoj veceri tvoj profil nema preciznih linija,
jer na tvom licu nema granice gde bi poceo tvoj osmeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako tece
i kad odlazi, nikad se ne moze reci da li je jos ovde,
isto kao i tvoja rec, od koje nikad ne cujem prvi slog
i nikad da prestanemo slusati ono sto govoris,
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je dosao tvoj dolazak,
jer nam se cini da si bila ovde celog zivota,
s tim vecnim glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromjenjivim obrisom svoga lica.

Cezare Paveze

Horhe Luis Borhes - Trenutci

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno svatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svog zivota: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali, kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nisu nikada nikuda išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više se dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
da umirem.



Horhe Luis Borhes - Rastanak

Izmedju mene i moje ljubavi treba podici
tri stotine noci kao tri stotine zidova
a more ce biti carolija medju nama.

Ostace mi tek uspomena.

Oh,veceri mukom zasluzene
noci provedene s' nadom da te ugledam
polja mojega prolaska, nebeski svode
sto ga upravo promatram i gubim...

Konacna poput mramora
tvoja ce odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva.

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Ivan V. Lalić

O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim chega nema
dusha mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I chini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nash breg
da spokojno svega se odreknu.
Vechno nihaju jasike na drumu
dushu nemirnu.
Cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezhno i blago po kosama
i kazhi rech mi shto greje.
Srce je moje pusto,
dushu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I chini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nash breg
da nasmeje se svemu shto biva.
Oblak u suton iznad shume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusha je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I chini mi se, nedaleko negde
od tuga teshkih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nash breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nashim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.

Desanka Maksimovic

Nemoj umeti da voliš

...


negde između onoga
što bi trebalo da bude
i naših grešaka,
leži ta priča
koju zovemo - sudbina

verovatno će
skoro svako od nas
umeti da uz čašu vina
ispriča neku tugaljivu
priču

i po ramenima ćemo odmah
nekako otežati
nakupljeni, natopljeni i mokri
od te magle,
koja se uvuče u naš džemper,
dok sedimo preko,
s druge strane,
i slušamo priču

i pripovedača koji se lomi

priču
od koje nam se stave violine u uši
i upadnu trunci
u oči...

ljubav,
kad stegneš ode,
kad pustiš - ode

ali da ti šapnem!

ako znaš
šta treba da radiš u ljubavi
ti onda i ne znaš
da voliš...

tek kad nemaš pojma
ja ti potpuno verujem

R. Petrović

Pjesma o mojoj ljubavi

Da ne bih vidjela besciljnost svoje ljubavi
ja kažem: želim tebe.
Ali ja ne želim tebe,
ja želim da te želim.

Učini što hoćeš, budi što hoćeš,
samo mi daj da ti sve svoje dam.
Ti si u meni a nisi u sebi:
O ljubavi bez cilja, bez razloga, bez kraja.

I kad te grlim, vidim: ne grlim te,
nego grlim ljubav, želju svoju.
Volim te, jer je lakše voljeti nego ne voljeti,
volim te jer tako brže nestajem.

V. Krmpotic

Dobriša Cesarić - Jedne noći

Te noći pisah sjedeć posve mirno,
Da ne bih majci u susjednoj sobi
Škripanjem stolca u san dirno.

A kad mi koja ustrebala knjiga,
Sasvim sam tiho išao po sagu
U svakoj kretnji bila mi je briga
Da staričicu ne probudim dragu.

I noć je tekla spokojna i nijema.
A tad se sjetih da je više nema.

Gavran - Edgar Alan Po

Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, netko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao - zakucao tiho - tiše -
"To je putnik" ja promrmljah, "koji bježi ispred kiše" ,
Samo to i ništa više.

Ah, da, još se sjećam jasno, u decembru beše kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od djevojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.

Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikad prije osjećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
"Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više."

Ohrabrih se iznenada, ne oklijevah više tada:
"Gospodine il gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nježno kucat znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo" - Tu se vrata otvoriše -
Mrak je tamo, ništa više.

Pogled mrak je prodrijet htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
"Lenora" ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.

Kad u sobu ja se vratih, cijelom dušom tad zaplamtih:
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
"Sigurno", ja rekoh, "to je na prozoru sobe moje;
Pogledat ću trenom što je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce. Da, vidimo, kakve se tu tajne skriše -
Vjetar to je, ništa više

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,
Sleti, sjede, ništa više

Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmija mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
"Nek ti kresta jadno visi", rekoh, "kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?"
Reče Gavran: "Nikad više"

Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda nejasne mu riječi malo tog mi razjasniše.
Ali priznat mora svako, ne događa da se lako,
Da živ čovjek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom "Nikad više"

Ali Gavran sjedeć tamo, govori riječ jednu samo,
Ko da duša mu i srce u tu jednu riječ se sliše.
To je sve što on mi reče - dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir presiječe: "Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše".
Tad će Gavran "Nikad više".

Dok ja stajah još zatečen - odgovor bje spremno rečen.
"Nema sumnje," rekoh, "ta je riječ tek trica, ništa više
Od nesretnog gazde čuta, kojega je sudba kruta,
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pjesme sliše
U tužaljke puste nade, koje teret u se zbiše,
Od "nikada-nikad više".

Al taj stvor u crnom plaštu, još mi u smijeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gdje se Gavran njiše
Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,
Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: "Nikad više".

Sjedih tražeć smiso toga, ne govoreć niti sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svijetlo sjene riše,
Naslonit se na taj baršun, kojim svijetlo sjene riše
O n a ne će nikad više

Zrak tad ko da gušćim stade, na me neki miris pade
Ko da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
"Ludo", viknuh, "to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij nepenthe, da u srcu zaborav Lenoru zbriše."
Rače Gavran: "Nikad više"

"Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Da li te je Satan poslo, il te bure izbaciše
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sjena
U dom ovaj opsednuti, - zaklinjem te, ah, ne šuti
Reci, reci ima' l melem jada, što me izmučiše?"
Reče Gavran: "Nikad više".

"Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l ću u Edenu
Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, Anđeosku tu
Lenoru, od koje me rastaviše?"
Reče Gavran: "Nikad više".

"Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!" Tad ustadoh,
"U oluje divlje bježi, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga - usne same dovršiše -
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovdje zbriše!"
Reče Gavran: "Nikad više".

I taj Gavran, šuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je sjeo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava,
Svijetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu sjenu riše,
Moja duša iz tih sjena, što mi cijelu sobu skriše
Ustat ne će - nikad više!

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

P. Zubac