Žan-Pol Sartr - Mučnina

Prošlost, to je raskoš, koja pripada samo posjednicima. Gdje ću pak ja očuvati svoju? Čovjek ne sprema svoju prošlost u džep, mora imati kuću da je u njoj razmjesti. Imam samo svoje tijelo: čovjek sasvim sam, sa samim tijelom ne može zadržati uspomene: one bježe iz njega. Ne bih se smio tužiti; htio sam samo biti slobodan.

I eto; moja je prošlost sada još samo golema rupa.

Prošlost nije postojala. Ni najmanje. Ni u stvarima, čak ni u mojoj misli. Ja sam doduše već odavno shvatio, da mi je moja umaknula.

Nisam nikada tako snažno kao danas osjetio da nemam tajnih dimenzija, da sam ograničen na svoje tijelo, na lagane misli, koje se podižu iz njega kao mjehurići. Izgrađujem svoje uspomene svojom sadašnjosti. Odbačen sam, napušten u sadašnjici. Uzalud kušam stići prošlost: ja ne mogu izmaknuti sebi.

Moje su uspomene kao zlatnici u vražjoj kesi: kada su je otvorili, u njoj nađoše samo uvelo lišće.

Ja. Tijelo živi samo od sebe, kada je već jednom počelo. Ali misao – nju nastavljam, nju odvijam ja. Ja postojim. Ja mislim, da postojim. Oh, taj osjećaj postojanja je dug zmijast papir u koturu – a ja ga razvijam, sasvim polagano... Kada bih se mogao spriječiti da mislim! Nastojim, uspijevam: čini mi se, da mi se glava ispunja dimom... i eto nanovo počinje: „Dim... ne misliti... Ja neću misliti... Ja mislim, da neću misliti. Ne treba da ja mislim, da ja neću misliti. Jer je još i to misao.“ Dakle završetka neće biti nikada?
Moja misao, to sa ja; eto, zašto se ne mogu zaustaviti. Postojim po onome, što ja mislim... a ja ne mogu da prestanem misliti.

Ja jesam, ja postojim, ja mislim, dakle jesam: ja jesam, jer mislim; zašto mislim? neću više misliti, ja jesam, jer mislim da neću da budem, ja mislim, da ja... jer... puh!

Utorak

Ništa. Postojao.

Moj me je opstanak počinjao ozbiljno zapanjivati. Nisam li ja jednostavna prividnost?

- Naime, mislim, rekoh mu u smijehu, da smo svi mi, koliko nas ima, zaokupljeni time, da jedemo i pijemo da bismo sačuvali svoj dragocjeni opstanak, a da međutim nema ništa, ništa, nikakvoga razloga za postojanje.

Ja se bojim opstanka.

Ali ja živim sam, potpuno sam. Nikada se ni s kim ne razgovaram; ne primam ništa, ne dajem ništa.

Po prvi put meni je tako dosadno, što sam sam. Htio bih govoriti s nekim o onome, što mi se događa, prije nego što bude prekasno, prije nego što postanem strašilo za male dječake. Htio bih, da Anny bude tu.

Slobodan sam: više mi ne ostaje nijedan razlog da živim (...) Sam i slobodan. Ali ta sloboda malko je nalik na smrt.

Ne ide! Ne ide nikako: obuzima me gađenje. Mučnina. A ovaj put ima neka nova okolnost: ona me je spopala u kavani. Kavane su bile do sada jedino moje utočište, jer su pune svijeta i dobro osvijetljene; više neće biti čak ni toga, kada budem mučen u svojoj sobi, više neću imati kamo da se sklonim.

Njegova košulja od plavoga pamuka radosno se ističe na zidu čokoladne boje. Pa i to, i to izaziva Mučninu. Ili bolje to jest Mučnina. Mučnina nije u meni, ja je osjećam tu dolje na zidu, na ramenicama, posvuda oko sebe. Ona je jedno te isto s kavanom; ja sam u njoj.

To je dakle mučnina? ta zasljepna očiglednost! Zar nisam sebi dovoljno razbijao glavu? Zar nisam o njoj dosta pisao? Sada znam: postojim, svijet postoji i ja znam, da svijet postoji. To je sve. Ali to se mene ništa ne tiče. Čudnovato je, da mi je sve tako ravnodušno: to me užasava.

Mučnina me nije ostavila i ne vjerujem, da će me ona tako skoro ostaviti; ali ne trpim od nje, to nije više bolest ni prolazni nastup jakoga kašlja: to sam ja.

Šetamo, mesec je upravo izašao, dokoni smo, slobodni, donekle prazni. A potom, odjednom pomislimo: ,,Nešto se dogodilo''. Bilo šta: lagano pucketanje u tami, laka senka koja prelazi preko ulice. Ali taj beznačajan događaj nije ravan ostalima, odmah vidimo da je prednji deo nekog velikog oblika čiji se obris gubi u magli, i kažemo sebi i ovo:,,Nešto počinje''.
Nešto počinje da bi se završilo: pustolovina ne dopušta da joj se prikači nastavak; ona ima smisla samo zahvaljujući svojoj smrti. Ka toj smrti, koja će, možda, biti i moja, nešto me bespovratno vuče. Svaki trenutak se pojavljuje samo da bi doveo one koje slede.

Evo šta sam mislio: da bi neki najobičniji događaj postao pustolovina, treba, i dovoljno je, da ga počnemo pričati. Upravo to vara ljude: čovek je uvek pripovedač priča, živi okružen svojim i tuđim pričama, sve ono što mu se događa vidi kroz njih; i nastoji da svoj život živi tako kao da ga je pričao.
Ali, treba izabrati: živeti ili pričati.