Idealisti protiv realista

Ja sam sa gazdom imoa raspravu o tome da i treba biti sanjar ili ne
Ja zastupam stav da treba biti realan i što pre sagledavati realnu sliku stvari koje nas okružuju, a ne da živimo u svom svetu izolovani od surovog sveta koji nas okružuje. Mislim da je bolje na vreme se probuditi i što ranije se uhvatiti u koštac sa raznim problemima, mućkama i malverzacijama oko nas

Konformisti su oni koji se prilagođavaju stvarima kakve jesu, čak i ako im ne odgovaraju i stapaju se u masu, tako su nam najmanjii izgledi da budemo odbačeni ili diskriminisani, to je relnost. Ali takve mase ne uspijevaju da promijene svijet. A pošto je progres bitan dio kulture, treba pokušati da on teče u onom smjeru koji je najbolji prvenstveno za nas, pa i za druge. Međutim, taj se smjer neće promijeniti bez ambicioznih, nepokolebljivih pojedinaca, koji imaju volje i snage da slijede svoje ideale i da se bore za njih. Smatram da takvi ljudi moraju biti idealisti.
Oni koji odbacuju svoje snove su razočarani u mogućnosti koje im svijet pruža da bi ih ostvarili. Ako sagledamo relano, rijetko ko od nas ima mogućnosti da sve svoje snove ostvari, pa zar zbog toga da ih se odreknem?
Nepokolebljivi sam idealista i neću dozvoliti da moji ideje, snovi i želje budu stvari o čijim proporcijama, procentu ostvarenja, strukturi odlučuje proračunati svijet.

ThePoetMaster ::
Da li ste vi prihvatili život kao surovu realnost ili, pak, u vama ima snage da sledite svoje ideale?

Mislim da sam ja negdje izmedju ove dvije krajnosti, mada mozda vremenom pocinjem da naginjem na stranu surovog realizma. Moj zivot je bio veoma razlicit od mojih snova o njemu kada sam bila mladja. Neki snovi se nisu uopste ostvarili, neki jesu, ali razlicito od onoga sto sam ja ocekivala da bude. Dozivjela sam i trenutke velike srece koja me podsticala na vrhunski optimizam, i trenutke dubokih i stvarnih razocarenja, koja su u meni budila najcrnje misli. Rekla bih da je pravilo da se najoptimisticnija ocekivanja nikada nece ispuniti, a najdublja razocarenja obicno ipak prodju i poslije bude bar malo lakse nego sto ste se pribojavali.

Ja licno cijenim optimizam kod ljudi i zato mi je tesko nekada kada vidim da ne mogu da smognem snage u sebi da budem takva, a voljela bih biti. Ali kada nesto u mom zivotu bude zaista lose naginjem pesimizmu i beznadju, sto prije nije bio slucaj. Plasim se starosti i onoga sto bi ona mogla da donese sa sobom. Ne vjerujem u ljepotu duboke starosti i nadam se da je necu nikada dozivjeti. Kazu da na mladima svijet ostaje - i tako i treba da bude. Jer nema niceg ljepseg nego kada je svijet ispunjen nadom (pa makar ona bila i iluzorna!).

Potpuno se slazem sa Virdzinijom po pitanju konformista.
Kada sam procitala ovu temu, setila sam se onog sasavog sanjara iz Tvrdjave (Mese Selimovica).
Moram sa vama podeliti neke citate kojima je Mesa to opisao.

-Zašticen ludošcu, jaci je od svih nas.

-Ovaj smiješni sanjar više voli nesigurnost sa snovima, nego sigurnost sa samoćom.

-Mozda su zvezde samo kljucaonice kroz koje sanjari vire u drugi svemir?

-Sanjari sanjare od vrata nagore, tela su im cvrsto vezana ramenjem za elektricnu sotlicu. Zamisljati novi svet znaci ziveti svaki dan u njemu, svaka misao, svaki pogled, svaki korak, svaka kretnja ubija i ponovo stvara, smrt je uvek jedan korak napred. Nije dovoljno pljunuti na proslost. Nije dovoljno proglasiti buducnost. Covek mora postupati tako kao da je proslost mrtva, a buducnost neostvariva. Covek mora postupati tako kao da je iduci korak poslednji korak, kao sto i jeste. Svaki je korak napred poslednji i s njim umire jedan svet, ukljucujuci i sama sebe. Mi ovde pripadamo zemlji koja nikad nece propasti, proslost nikada ne prestaje, buducnost nikada ne pocinje, sadasnjost nikad ne svrsava. Svet nedodjije koji drzimo u svojim rukama i vidimo, a ipak nije mi. Mi smo ono sto se nikad ne zavrsava, sto se nikad ne oblikuje da bi se moglo poznati, sve sto postoji, pa ipak nismo celina, delovi su toliko veci od celine da samo Bog matematicar moze to izracunati.

A sta sam ja. Ne znam, mislim nesto izmedju. Sa sanjarima sanjam, sa realistima sam realna. Sama sa sobom svakojaka...

Mladi čovjek jeste idealista. I da, mislim da kroz život nauči da nije sve tako bajno i sjajno, ali ne mislim da zbog toga treba da odbaci svoje ideale.
Živjeti, ponašati se i raditi stvari u skladu sa svojim principima, ne vidim ništa loše u tome, nebitno radi li se o idealistima ili realistima.
Realisti su ti koji su najčešće ogorčeni i ljuti na cijeli svijet. Dok ovi drugi imaju svoj mali kutak.
Obje stvari mogu biti na neki način opasne ako se radi o ekstremima.
Naći zlatnu sredinu je prava stvar, ali ljudi su takvi da ni oko mallih stvari ne mogu da nađu tu zlatnu sredinu, a kamoli oko stvari koje ih određuju.
Biti realista po pitanju stvari koje tako zahtijevaju, a idealista po pitanju stvari koje,opet, tako zahtijevaju. Samo treba razgraničiti koje su to stvari oko kojih možemo biti jedno a oko kojih drugo.

ThePoetMaster ::

Preterano sanjarenje samo dovede do još dubljeg razočarenja.

Divno rečeno i vrlo istinito, poeto. Rekla bih da si mnogo mudar za svoje godine.

Dora lepo razmišlajaš

Mladi čovjek jeste idealista. I da, mislim da kroz život nauči da nije sve tako bajno i sjajno, ali ne mislim da zbog toga treba da odbaci svoje ideale.

Tačno Dora, većina mladih a sećam se i ja kad sam bila mlada umela sam mnogo toga da idealizujem i onda krenu razočaranja.
Nije sve tako bajno i sjajsno.A život ume pa čovek ponekad je i surovo realan. Plaši se razočarenja.

Realisti su ti koji su najčešće ogorčeni i ljuti na cijeli svijet. Dok ovi drugi imaju svoj mali kutak.

Ovde grešiš. Nisu realisti ogorčeni na ceo svet i realisti imaju svoj kutak, evo moj kutak često je Zid

Biti realista po pitanju stvari koje tako zahtijevaju, a idealista po pitanju stvari koje,opet, tako zahtijevaju. Samo treba razgraničiti koje su to stvari oko kojih možemo biti jedno a oko kojih drugo.

Skoro sve idealiste koje znam nemaju to "razgraničenje"Nisam ga imala ni ja, pa sam postala surovi realista.Ništa ne idealizujem.Jednostavno sam stavila tačku na to davno i suočavam se sa realnošču onakvom kakav jeste.
Umem da opravdam nešto, ali idealizujem, to nikako.

Svijet se okrece oko osobe koja ga prozivljava, i dosta mi je tesko da shvatim sam pojam realnosti, s obzirom na to da pogled na svijet zavisi od individualnog dozivljaja istog a sam izraz je tako...ogranicavajuci o.O Tako da necu da se svrstam u jednu od te dvije kategorije, zapravo necu da priznam njihovo postojanje uopste jer ne vidim kako necije zivotno iskustvo moze da strpa osobu u jednu od te dvije a da to ne bude licni izbor Savrseno sam svjesna i lijepog i ruznog koje me okruzuje, kao i svoje prolaznosti, i ako moram da se okrenem necemu onda bih voljela da to bude nesto vise o mene, u apstraktnim sferama zivota.