Kada bi sad sve moglo ispočetka

Mnogo toga bi promenila.

Ne bih dozvolila da me zaslepi ljubav i da umesto u školu ja pravim društvo Vilotiću.
Imala sam uslove za učenje i bila sam genijalan đak, dok "taj" se nije pojavio u mom životu.
Onda sam izgrađivala njega i bila mu i jesam mu odlična podrška.
Sad zašto,ne bih ostala na srednjem obrazovanju,verovatno bih i sačuvala posao i mislim da bih se sada mnogo bolje osećala i da bi mi život bio kvalitetniji.
Ispunjenija bih bila.

Rodila bih treće dete, ne bih me uplašila besparica i sankcije.
Baš patim za nerođenim trećem detetom.
Često imam ružne snove,jer nisam rodila, već sam...

Upoznala bih mog biloškog oca i rekla mnogo toga. A ne ovako sve držim u sebi.
Ne bih imala momente da ga tražim (recimo) u punom autobusu, da gledam te stare oronule muškarce koji gledaju u pod.

Otišla bih iz ove zemlje kad sam mogla, ili ne bih sve uradila da zadržim Vilotića da ode,jer eto ja ne mogu sama
Bože. kako nisam bila normalna
Da je otišao, verovatno bi i nas odveo i mislim da bi nam život mnogo bio udobniji.
Bar ova deca ne bih radila za nekih 400e


I dozvolila bih jednom a ne da me čeka dva veka

Prije svega bih voljela da promijenim svoju emotivnost i osjetljivost, a ne da sjedim budna u pet ujutru zbog stvari zbog kojih se drugi ljudi ne bi ni zamislili.

Cesce bih razgovarala sa ocem o njegovom zivotu i prije i poslije rata i svakako bih mu vrlo jasno rekla da ga jako volim. Dok nisam radila dosla bih da malo provedem vise vremena sa roditeljima, kada sam to vec mogla priustiti. Kupovala bih manje krpica i vise tjerala supruga da baca stvari koje ne koristimo cim ih izbacimo iz upotrebe. I svakako se ne bih zabavljala sa svojim prvim deckom. To bi me postedilo mnogo stresa i nepotrebnog nerviranja.