Šta kada vas prijatelj izneveri?

ako bi se to ikad desilo, onda bih lepo seo, popričao i video šta je u pitanju i kako bismo to lepo mogli da ispravimo, po mogućstvu prebrodimo i nastavimo druženje.

Ne, nisam mogla preko toga preci i jednostavno sam tu osobu prekrizila i kao prijatelja i kao nekog ko uopce postoji. Strasno povrijedi, ali idemo dalje

Desilo mi se...najbolja prijateljica me iznevjerila na jako ruzan nacin...pokusala sam da nadjem opravdanje za njene postupke i takvo ponasanja, ali nisam uspjela...
I ne mogu to da zaboravim...i jednostavno sam prekinula kontakt sa njom...nije mi bilo svjedno, ali poslije svega nije zasluzila moje vrijeme....

Meni se to dešava sada, tako da sam u "nebranom grožđu". Međutim, ništa se ružno nije desilo između moje prijateljice i mene, nismo se svađale već smo, silom prilika, razdvojene. Ona mi nije jedini prijatelj sa kojim sam prostorno udaljena, ali sa njom održavam najslabije kontakte. Eto, sada smo obe u Beogradu, konačno smo se "utrefile", i ja primećujem da se dogovaramo za viđanja samo kada joj je potrebna usluga od mene, ili ako joj je smor da bude sama u gradu pa joj treba društvo.
Nas dve smo četiri godine bile cimerke i svašta preturile preko glave. Pritom smo i koleginice, tako da smo zaista bile podrška jedna drugoj. I, jednostavno me nervira što primećujem da nas je daljina "o'ladila". Imam poverenja da joj ispričam sve, ali nemam želje. Ne znam koja je od nas dve kriva, ali mi se posledica ne sviđa. Ne volim da gubim prijatelje bezveze.

Desilo se prvi put prije par mjeseci, i od tad vise puta...
Prvi put sam vikala, plakala, prebacivala, zaklela se da vise nikad, ali nikad necu progovoriti sa tom osobom...Onda shvatila da se slucajno desilo, ne iz lose namjere, nego zato sto nije sposobna drugacije...I oprostila, ali svakako ne i zaboravila.Odnos se promijenio, sitnice su u pitanju, ali sitnica po sitnica, i od toga nece ostati nista...
Drugi put od nezrele osobe koja ne umije da procijeni kad da se zaustavi, koju sam pokusavala da opravdam, sve dok vise nisam mogla da pobjegnem od toga.Sto je najjace, ona ne primjecuje promjenu, ne kapira uopste i tako mi je neprijatno kad dodje do nekih izliva emocija a ja bih najradije otisla na drugi kraj sobe.
Treci od ''pomalo surovog ali uvijek iskrenog'' prijatelja..aispostavilo se da je u pitanju ljubomorna osoba zeljna da ponizi svakoga koga,u sustini, smatra boljim od sebe, ciji je cilj i zelja da zivi zivot koji nije stvoren za nju, lazni moralista u svako doba spreman da ocita lekciju(ponos je omiljena), da bih se zgrozila jer je ta ista osoba...pa, ni slicna onoj kakvom se predstavlja...
I mrzim to sto bez suza i histerije niko ne shvata ozbiljnost situacije...

Promenila se,postala "drčna" i egocentrična,a mislim da je tome uzrok materijalne prirode(u boljem je materijalnom položaju).
Takvi mi,koje posle decenije prijateljstva promeni novčanički status i lažni hvalospevi sa strane-stvarno nisu potrebni u životu.
Sad je "zdravo-zdravo" situacija i odgovara mi.
Više nego ona dok sam zabezeknuto posmatrala transformaciju svoje drugarice (na gore),misleći da grešim i da tripujem.
Pokazalo se da ipak nisam grešila.
I hvala joj na tome,jer sam zaista shvatila da svoje prijateljstvo i dobru volju neću da 'arčim na svakog.Od sad,ljudi treba da me zasluže kao prijatelja.

(Sve se ovo relativno skoro desilo,pa se još uvek malo "uzburkam" kad o tome razmišljam.)

Znam da me mnogi u tom ne podrzavaju i da smatraju kako pretjerujem, ali ipak ostajem po svom. Istina, nije mi taj "prijatelj" uradio nista lose, nije me ponizio, prevario... ali nije ni bio tu kad sam na njega racunala. Meni je to jako bitno, prijatelj je za mene onaj ko je tu u tom kljucnom trenutku. Ne, znao je kako sam, znao je sta mi se sve desava i pola godine nije nasao vremena ne da se nadje, nego da pita kako sam, trebali mi sta. Tek poslije pola godine mi se obratio i to ne zato sto se zabrinuo, jer je poslije pola godine shvatio kako sam se promijenila i povukla, vec zato sto je njemu trebala pomoc sa njegovim "problemima". I jos kao izgovor za svoje ponasanje navede to kako je mislio da sam ja ona snazna, zna on mene, sama cu se docekati na noge... E pa izvini, ali nisi mi vise prijatelj!

Zapamtite vredite onoliko koliko ste spremni da oprostite,jako boli kada vas prijatelj izneveri,povredi,prevari...ali moj savet je oprostite mu/joj ,naravno on ili ona više nikada neće moći u vašem srcu da zauzmu mesto koje je imala/imao ali svi mi pravimo ponekad glupe i ishitrene poteze,kad tad vidite da na ovome svetu ima jako loših stvari i da je to što vas je prijatelj povredio tj način zanemarivo mali u odnosu ne neke dr stvari,budite iskreni prema sebi pa kažite,da li ste i vi nekada nekog davno povredili a da to niste ni svesni,za sve postoji razlog,znači moj savet je da oprostite,ne mora više taj prijatelj da vam bude što je bio ali pokažite da ste mnogo viši nego što on /ona misli.

Isto sam to tako nekako posmatrala. I rekla sam mu otovoreno da ga vise ne smatram za prijatelja, ali da cu tu biti za njega. No, on ako tvrdi da mi je i dalje prijatelj i da se kaje sto me tako ostavio na cjedilu da to izvoli necim pokazati. Poslije toga se jos dva puta javio, oba puta kad je njemu trebalo i oba puta ponavljao istu pricu zasto se dotad nije javljao. I najiskrenije da kazem, sutra da se nadje u groznoj situaciji, ja cu mu prva ruku pruziti, ali ako ja opet zapadnem u krizu, on nije vise ni medju prvih deset na koje bih racunala. O tome se radi. Nije mi neprijatelj, pa da mu zelim zlo ili da mu odbijam pomoci, ali nije ni neko koga smatram prijateljem.

Vise tu osobu ne smatram prijateljem.Umorna sam od price i objasnjavanja.
Nekako sam se istrosila od tolikog pokusavanja da ukazem sta da....
A strasno mi je tesko.Ta je osoba bila ukljucena u moju svakodnevnicu,moje probleme,u smijeh,salu...sve...a sad i da se pomirimo,to ne bi bilo ono isto,bilo bi samo kopija neceg sto smo izgubili.
I kad vidis da si ti jedina koja se trudi da tu nesto uradi,shvatis da je to samo gubljenje vremena i da jednostavno ne vrijedi!
Tako da cu sve samo iskulirati i....proci ce...

Desilo mi se i nisam mogla da predjem preko toga, a da ne pokazem da me je pogodilo. U nekim slucajevima - ako je bilo nesto sitnije u pitanju - davala sam pomalo sarkasticne komentare i pokusavala da ukazem na to sto mi je zasmetalo da se ne bi ponovilo. U drugim, gdje sam osjecala da mi je uskracena podrska kada mi je bilo veoma vazno, nisam nasla snage u sebi da oprostim i raskidala sam prijateljstva. Moram reci da sam nedavno oprostila jednoj prijateljici nesto sto se desilo prije mnogo godina. Opet smo se srele, pricale i moram reci provele ugodno vece u zajednickom drustvu. Nadam se da cemo se opet vidjeti, medjutim ne bih se nikada vise na nju oslonila da mi pritekne u pomoc u nekoj teskoj situaciji.

Mislim da je Tango Six u pravu, treba oprostiti kada je to moguce utoliko da nastavite komunikaciju sa tom osobom, jer se u protivnom jednoga dana mozete osvrnuti i otkriti da nemate kome vise biti prijatelj.

Desilo mi se mali milion puta. Ono što je interesantno je da sam okrivljena ja i da su oni čisti.
Prešla sam preko svega i svačega, pa i preko toga, ali odnos više nikad nije isti, niti može da bude. Ja te osobe i dalje volim, pitam nekog nekada nešto o njima, kako su, gde, šta rade... ali nismo ni u kakvom kontaktu. Ne zato što ja ne želim - već zato što oni ne žele - uzeli su šta im treba i toliko je bilo. Ja sam ovca. Izgleda da mi se to dopada. Bilo mi je jako bolno, pogotovo kad me je povredila osoba za koju sam bila ubeđena da će mi biti prijatelj dok dišem. Samo mi je stigla poruka na skajpu koji mi je bio non-stop uključen zbog nje da Mi više ne možemo da se družimo, i da je najbolje da zauvek zaboravim sve. Iz čista mira... Bila sam šokirana, taman sam izašla iz kupatila i polumokre kose sam se uputila prema njoj. Otišla sam na njena vrata i nije htela da ih otvori!!! Nije htela da me udostoji ni jedne jedine reči, da me pogleda u oči!!! Samo mi je preko vrata rekla da idem... Ja sam tražila objašnjenje ali ga nikad nisam dobila. Onda sam otišla u stan, besna, tresući se i plačući i sve poklone, zajedničke slike, stvari, odeću sve sam u trima putnim torbama spakovala, a onda pozvala taksi i odvezla se do njenog stana...ostavila sam joj sve to ispred vrata. Sve što sam ja njoj ikada dala nisam htela da uzmem i rekla sam joj da baci u smeće ako ne želi da zadrži. Gurnula sam joj pismo pod vrata i otišla. Nakon toga sam je samo jednom na fakultetu u čitaonici srela i slučajno je bila sela do mog mesta jer ja nisam bila tu, bila sam po kafu... a nije prepoznala torbu moju, niti jaknu, ni pribor jer je prošlo mnogo vremena. Kad sam ušla u predvorje čitaone i videla je s leđa do mog mesta nisam znala šta da radim... Istrčala sam u hodnik i sakrila se kod kabineta za konsultacije. Kad je izašla na pauzu ušla sam u čitaonicu sa drugog odeljenja - ima dva (jedan za književnost i jezike, i drugi za filozofiju, psihologiju, pedagogiju, istoriju, sociologiju). Pogledala sam na njenu fasciklu - ona se nije prezivala isto. Shvatila sam da se udala. Brzo sam pokupila svoje stvari, izvadila jedan list i napisala Drago mi je da si srećna, zaista. otvorila prvu stranu njene fascikle i gurnula to unutra. I nestala sam. Da li je ona to ikad našla pojma nemam. Žao mi je, jako mi je žao. Ni dan danas ne znam da li se pretvarala tolike godine, i šta je uopšte htela od mene, i šta je uopšte uzrok...
Posle toga sam ostala sasvim sama. Kad sam se ujutru probudila svet bez nje mi je izgledao mutav. Sama sam pila kafu, učila... najdenom sam odista ostala sama. Onda sam vremenom naučila da je samoća lepa, i dobra. I da je izgleda meni neophodna.
Oprostila sam i svima, pa i njoj. Da zaboravim neću nikad. Moja najveća mana je da nikad ne zaboravljam.

Ništa, oprostim i veći deo zaboravim. Zaista - zato što ne volim da volim upola. Prvi, drugi, hiljaditi put, zavisi koliko je čaša puna. I na kraju oprostim i odem, bez prekora, samo se polako povučem i isparim.

I kad zaboravim, znam samo teoretski da opišem kako inače postupa u tim situacijama, a da navedem konkretan primer ne umem. I ne razumeju me, ali to nie ni važno. Kad se desi sledeći put, ukažem na to. Ali ta serijska ponašanja opaštam stalno, jer pripišem to karakteru osobe, pa prihvatim ako mi ne šteti. Ma da, zapravo zavisi od toga koliko ta izdaja udara na mene, a koliko je u sklopu karaktera tog nekoga.

Da, dešavalo se. U tim situacijama brojim do deset i počnem da razmišljam kako ni sam nisam savršeno biće. Bude tu raznih pomešanih emocija. Sve to prođe. Vreme učini svoje u zavisnosti od situacije. Ako je pravo prijateljstvo ne moramo stalno nešto trljati na nos jer neke stvari razumemo i bez dosadnih i dugih razgovora, ubeđivanja, rasprava - znamo već dobro obostrane karakterne vrline i mane u tom odnosu i već dobro znam koliko i šta od koga mogu očekivati, sve ostalo je samo traženje razloga za svađu i prekid prijateljstva. Dakle, mogu samo menjati sebe jer na to jedino i imam nekog uticaja. Sama tačka posmatranja kako je bilo ko drugi dužan biti naš oslonac ili bilo šta poput toga je pomalo pogrešan. Niko nije dužan i trebalo bi učiti, bar vežbati, biti sam svoj oslonac iako razumem da to i nije baš toliko lako.
Dešavalo se da me nekad ljude poprilično iznevere ali opet kažem pitanje je koliko je stvar ozbiljna jer posle nekih činova neophodno je da se distanciraš, posle nekih činova možeš ostati, zaboraviti.
S druge strane, dešavalo se i to da su drugi ljudi imali velika očekivanja od mene pa ne mogu da kažem kako sam uvek uspevao ispratiti sve to jer je znalo biti konstantno nekih dešavanja s elementima izmišljene drame iz dosade.