Crni labud (Black Swan)

Vrlo dobar film, ali i prilicno jeziv. Neke scene (one sa guljenjem, krvarenjem) nisam bas mogla pomno pratiti, jednostavno su jako strasne. U biti, tokom cijelog filma se osjeca neka napetost, jeza, no to film valjda i cini dobrim. I sami gubimo vezu sa realnoscu, u nekom trenutku, vise ne znamo sta je Ninina fantazija, a sta stvarnost. Cijeli film cekam kad ce se Nina samo srusiti, iscrpljena svim tim vjezbama i jer ne jede apsolutno nista. Dodatnu jezu stvara njena majka. Nju je vec dovoljno pogledati da se sav streses. Uzas! Ipak, uprkos svemu, nesto me je drzalo budnom, napetom, u iscekivanju kraja. Da saznam do koje mjere ce Nina ici. Kraj me odusevio, jer ga jednostavno nisam ocekivala. Kad se pojevila Lily, ziva, zdrava, najprije sam pomislila da je Nina ubila nekog drugog, mozda majku. I onda savrsen kraj Zao mi je sto je u svemu Thomas tek tako nekaznjeno prosao, koji monstrum od osobe!

Vrline: Neocekivan kraj, igranje sa nasom psihom, preokreti

Mane: Neke prejezive scene (preforsiranje rezisera da to sve ucini "umjetnickim")

Najbolja scena: Kada Nina shvati da nije ubila Lilly, vec sebe, i scena kad se samozadovoljava pred majkom

Najgora scena: Kad god su pokazali onaj njen kao oziljak, ili bilo kakvu krv, jednostavno previse za moj ukus.

Sve u svemu dosta dobar, ali previse hvaljen film, koji kao takav nije bas dosegao ocekivanjima.

Moj omiljeni film.
Jako tezak, toga sto se tice. Stalno cujem komentare tipa "Dosadan".
Mislim da je fascinantna sama prica, zaplet. Infantilna djevojka koja zrtvuje sve da bi bila savrsena u onome sto najvise voli, baletu, a onda shvata da savrsenstvo zapravo lezi u balansu izmedju dobra i zla i da mora da nauci da bude malo i Crni Labud.Shvatila sam sve to nekako simbolicno. Stage of life!
U odnosu sa majkom se vidi koliko nije slobodna po bilo kom pitanju u zivotu. Slazem se sa cesaricom da je scena kad se samozadovoljava pred majkom strasno dobra, ali to opet naglasava njenu sputanost.
Svidja mi se i suptilan nacin na koji prikazuju da gubi razum. Samo malo oguljene koze, par cudnih pogleda i sve je jasno.
I poslednja recenica "Bila sam savrsena". Sve u svemu predobar film.

Meni je ovaj film bio veoma težak za gledanje. Toliko sam se uživila u psihotičnost dvostruke stvarnosti da me je bilo strah da izadjem na ulicu kada se film završio. Mada ne tvrdim da film nema i umjetničku vrijednost, preporučila bih ga samo ljudima sa veoma jakim živcima koji nisu patili u životu. Ja više volim filmove koji me ispune osjećajem vedrine i nade.

Jedan od meni omiljenih filmova. (Moram ga uskoro pogledati ponovo)

Pored odlične glume Natali Portman, i priča je veoma dobro i originalno osmišljena. Unutrašnja promena prikazana eksplicitno na metaforični način. Sve vreme film mi je držao pažnju i činio da se osećam kao da u sebi rastem (nakon izlaska iz bioskopa, činilo mi se da ne koračam, nego da lebdim). Jezive su bile scene kidanja kože, ali jedino na šta sam sklopio oči bila je scena kad se Vinona izbode valjda turpijom za nokte (nisam siguran, davno sam gledao).

Definitivno moram pogledati ponovo uskoro, mnogo toga sam zaboravio. A možda uspem ponovo da probudim i onaj osećaj koji mi je izazvao.  

Morala bih još jednom pogledati film jer mi se nakon prvog gledanja jako svidio, ali sam dosta toga zaboravila. Zanimljivo je da se točno sjećam večeri kada sam gledala film, imala sam osjećaj kakav obično imam kada gledam horor, sama i u mraku.

Po meni je ovo definitivno najbolja uloga Natalie Portman.

Film je težak, likovi odlični, zaplet je fino osmišljen, a meni se posebno svidjelo kako je prikazan odnos između Nine i majke.

Upravo Crni labud govori o onome o čemu na bilo koji način ja pokušavam da saopštim, a to je - da je umetnost iznad života! Za ono što čini Portmanova ovde svojom ulogom gluma je mala reč. Ona igra sopstveni život zbog toga je toliko dobra u ulozi, sasvim poistovećena preslabo je sputati je rečju glumica. Film objašnjava sve aspekte čuda kao srži postojanja i tajne koja se krije u dva vida - svetlom i tamnom, belim i crnim, dobrim i zlim i uopšte svakom vrsnom dualitetu od kako je svemira. Glupavo, i posve površno je kada čujem odnekud komentar da Portmanova pati od psihoze, šizofrenija je li? Greška. Fatalna, opora, osuđivačka... Greška u prvim koracima pri pokušaju poimanja ovog remek dela - ovaj film je za mene izvanredno ostvarenje od početka do kraja...Sasvim kompleksno razrađeni nagoni - ka životu, ka smrti, i sama seksualnost... Go home and touch yourself - čuvena rečenica kojom je predavač baleta upućuje na suštinu pokreta. Ona mora biti poput pera lagana, sebe opustiti do te mere da zaista postane labud. Beli labud predstavlja čistotu, nevinost, ženski princip, ljubav. Crni ima mistična i okultna svojstva, onostrano, divlje, nemir, mržnja, gnev. Posred ovih dveju je strast - nagon - i to treći koji Frojd uopšte ne spominje ali on postoji, pored Erosa i Tanatosa, to je nagon prema igri - a igra znači UMETNOST. I nije li čovek umetnik zapravo dete koje se igra, ali igru koja vremenom postane toliko ozbiljna da je za nju vredno umreti. Ona se ne ubija zato što je luda, poremetila pameću i koještarije koje bulazne plitkouma bića. Ona umire iz ljubavi prema umetnosti, otplesavši savršeno ono za čim je žudela, samim tim završava svoju misiju na zemlji. Crni je labud čitavo vreme u njoj, i na kraju je sasvim prevladao. Kao i sam Univerzum - film ima dva opročna principa - tame i svetla. Smrt ovde nije tragedija, ovde je smrt trijumf. Ne mogu da slušam baljezgarije o tome kako je film trećerazredni dosadni prikaz suvog igranja baleta.... Muka mi je od površnosti s kojom sam čitav život suočena. Usuđujem se otvoriti vrata Uma onima koji su voljni da Um u svoj mali um prime time što će makar i gram promisliti o svemu što iskazuje ovaj sjani i napeti komad. Portmanova je jezgro koje je iznedrilo svet. Skidam joj kapu, sve ali sve pohvale i filimu i genijalnoj izvedbi i samoj konstrukciji.