Jovan Dučić - vaš izbor

jedna od mojih omiljenih...

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema;
Što utehom zovu, zovi zaboravom:
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđ`o Stradanja nad tužnom ti glavom,

Ti želiš i čekaš.I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strašna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti,

Peti neprekidno do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla,jadno dete,
Pružajući ruke i vapijuć`:Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć` svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
Što nas vežu i sad za prošlost,što stoji
Za nama i gleda na nas k`o Meduza.

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu,
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Jablanovi


Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Akordi

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.


I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.


I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari...
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari


Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja ... Najzad, mnogoglasno,


Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.

Tajna

Nase dve ljubavi pune kobne moci,
od sviju skrivene, zive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noci,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mrznju drugi -
istom silom lazi i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutesni ja krijem medj svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reci gde grca
cela jedna dusa i san od sveg drazi!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokazem srce kao prazne sobe.

I tako dve nase ljubavi ocajne,
ogrnute lazju vecitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu nase tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom

Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve
svetlosti,
čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao
miris žutih ruža, mala
princeza je umorna od života,
i ona je tužna.
Ona je na
svojim širokim mramornim teracama nad
morem, pored ogromnih vaza u
kojima su mirno umirale
njezine krizanteme, plakala kradomice u duge
mutne
veceri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su
njenu
krv i njeno telo, koji su bili isti kao krv i telo
u ljiljana.

I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane
prašine, i dok
na mračnim zidovima spavaju mirni paunovi
i kada svi cvetovi otvaraju
svoja srca, otvaralo
se i srce male princeze. Zato su te noci bile
tako pune
tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno,
kao što su poumirale
njezine krizanteme, dugo su sa katedrale pevala
stara
zvona. Glasovi tih zvona bili su mirni i svečani
kao glasovi davno
pomrlih sveštenika.


JOVAN DUČIĆ 'PLAVE LEGENDE'

Poslednja pesma

Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znäde za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nađoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.

Жена

Jа сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.

Sonata

Htedoh da mi ljubav ima lice sretno,
Kao rečna nimfa, čije vlasi duge
Veselo crvene; ali beše setno,
I kose joj behu tamne, ko u Tuge.

Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće,
A ja najtužniju ispevah poemu;
Počnem da se nadam, a osetim veće
Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.

Tako novu želju prati suza stara;
Tako nova ljubav u časima holim
Neosetno rane starinske otvara -
Pa me strah da želim, i užas da volim.

SIMBOL

Gledam tvoje krupne oci zaljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - gresna ili sveta.
Svejedno, ljubis li drugog ili mene:
Ti ljubis nevino kao cvet sto cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatocenje,
U tvom bezgranicnom granica i meta;
Takva, vecna zeno, kroz zivot i mrenje
U slavi instinkta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veci nego bol ljudski sto grca;
I ti si bozanstvu bliza nego meni:
Vise zakon sveta nego zakon srca...

Zavet



Reče mi moj Tvorac u veliko jutro:
Čoveče, digni se i javi u ploti.
I u svoj taštoj i pustoj nagoti,
Idi kobnom stazom koju budeš utro.

Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem;
Živeće u tebi isti čas - znaj čuda -
Prorok, lakrdijaš, kralj i njegov luda,
Rob s lancem o vratu, i osvetnik s mačem.

No bićeš neveran i bolu i sreći;
Sumnja će ti dojku otrovanu dati;
I bez tople vere ti ćeš mene zvati,
I bez prave sumnje mene se odreći.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne
Nad svačim će tebe da drže visoko,
Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko
Na međi večite istine i tajne.

Tako, kao odjek u samotnu goru,
Vratiće se putem koji meni vodi,
Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi -
Kao crna ptica u sunčanom moru.

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.

Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.

A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.

I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo,
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko,
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena.
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume.

‚‚U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.''

“Pokušajte da u životu od svog neprijatelja napravite prijatelja i vidjećete kako od neprijateljstva do prijateljstva nema ni koraka. Od dvojice zakrvljenih suparnika, nijedan ne nosi svoju mržnju drukčije nego nešto tegobno, i gorko, i neprirodno, i koje ga smanjuje u njegovim sopstvenim očima. Treba ponekad ukloniti samo jednu malu predrasudu ili pretpostavku, pa da istog časa padne zid koji je izgledao do neba visok između dva čovjeka, čak i onda kada je povod za mržnju obojici izgledao prirodan i neizbježan. To je stoga što se ljudi najmanje sukobe zbog protivnih uvjerenja, a najviše zbog loših nerava.”

Sunce

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova i bledih statua, i, kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih voda. Majka ga je često nosila po studenim senkama drveća čije je lišće imalo miris sna.
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je na njegovu sunčanu jonsku obalu, tamne vetrove i bele statue. I zajedno s talasima i vetrovima, plakao je gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.
Tako mnogo godina. I kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće, postale mutne; i kad je u svojim venama osetio jesen koja više nema svog proleća, on se vratio na svoje sunčane obale Jonskog mora.
Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on više nije bio onaj isti. I nije mogao da pozna te sunčane obale rodnog kraja. Bolno, on zatvori oči i pogleda u sebe. I gle, tamo on vide sve onako kao što je bilo nekad; nepregledne obale sa drvećem i senkama, koje su išle do kraja sveta; i blede statue u kojima je uzrujano strujila bela krv strašću i zanosom; i jedno ogromno sunce, koje je izgledalo veće nego svemir. Ono je davalo prostore svodu, sjaj i oblike stvarima, jasnoću i čistotu mislima i pozlaćivalo sve kuda je palo.
To je bilo sunce koje se ne rađa na istoku sveta, Sunce Mladosti, koje izlazi i zalazi na granicama koje su šire od sviju prostora, sunce koje je davalo dubinu nebeskom svodu, boju predelu, trepetanje zvezdama, lepotu strasti i kobi u očima žene; i koje je sada svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dade naša duša.

Ljubav


Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il’ sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna.

Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.

Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?
Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.
Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."