Jovan Dučić - vaš izbor

Napon

Zavapi klica: želim nići,
Iz mraka, do vrhunca!
Iz prslih grudi ja ću dići
Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,
Iz strašnog mučenja krvi!
Zvezdama mirnim da zabrodim,
Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem
Iz bola koji grca!
Doneću na svet, kada panem
Prvu vest ljudskog srca.

Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Ko večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena ženo, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jesenja pesma

Први ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.

А ништа ме не погледа
Још један пут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.

Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.

Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река.







Bdenje

U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentauri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.

Samo, - u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz veže ruža, i sa zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno - mlada, golih nedra,

Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon. . . U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno. . .
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Parski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme". . . Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.

Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita. . . Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.

I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo. . . za mutnim, dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita - Bol k'o more raste
U mrtvoj noći. . . Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.

Sama sveća gori u samotnoj vili.

Ponoć

U sobi muzeja gluho noćno doba.
Pred granitnim Marsom tu strasna i gola
Igra bahanatkinja. Tu lije Nioba
Mramorne i hladne suze večnog bola.

Tu silno i bolno pod ujedom guje
Rve se Laokon. Na kamenu krutom
Sedi skrušeni Edip... Mir je da se čuje
Gde prolazi tiho minut za minutom.

Ali s crne kule koban i potmuo
Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini -
Negde iz dvorane dug se uzdah čuo
U mraku, u nemoj studenoj tišini.

Prenula se naglo sva dvorana ova:
Svak oseti da je tude u samoći
Gladijator jedan umro ove noći,
Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova.