Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Nedavno sam pročitao ‚‚Čekajući Godoa'' po prvi put. I moram da kažem da nisam fasciniran.

Godo iz naslova je, pretpostavljam, Bog (od engleskog God) i taj momenat mi se dopada. Isto tako, dopada mi se i kako je predstavljen odnos Pocoa i Likija, posednika i radnika-roba. Dopada mi se i to što je Beket na jednostavan način učinio da izgleda kao da je za Pocoa i Likija prošlo mnogo vremena, dok je Estragonu i Vladimiru prošao samo jedan dan. Postavlja se pitanje da li je Vladimiru i Estragonu čekanje stvorilo iluziju da je prošao samo jedan dan (jer im je svaki dan isti, a jedini dan koji je po nečemu bio drugačiji bio je taj dan kad su upoznali Pocoa i Likija) ili se Poco pretvarao da je slep, a Liki nije bio izazvan da dokaže da nije nem (recimo da je to neka vrsta iskušenja božijeg). Dopada mi se i momenat u kom se otkriva da Godo ima belu bradu (priznajem da sam se setio Homera iz jedne epizode Simpsonovih u kojoj on razgovara sa Bogom kojem se vide samo noge i duga bela brada).

Ono što me je stvarno izludelo je menjanje šešira. Ako i ima poentu, ne verujem da bih shvatio koja je čak i kad bih pročitao knjigu još nekoliko puta. Nije mi se svidelo ni to što ne mogu da ustanu kada padnu na leđa i to što Poco toliko drami dok leži i traži da mu pomognu. Možda je to nekakva alegorija, a ja nisam razumeo njeno značenje.

Zaintrigiralo me je to što Vladimir pita oba dečka da li su videli njega i Estragona. Ne razumem šta je time trebalo da se kaže? Nije mi jasno ni kako je Estragon zaboravio na to šta se desilo prethodnog dana (ako je uopšte to bio dan pre)? Možda je veoma zaboravan jer je star, a Vladimir se svega seća, jer je, isto tako, star, samo što živi u prošlosti, tj. rado se seća svakog detalja.

Voleo bih da pročitam još nečije ‚‚tumačenje''. Znam da je sve to apsurd, ali sam nekako siguran da tu ima nešto opasno dobro kad se duboko zagrebe.

Izdvojio bih samo ova dva citata koja su mi se urezala u pamćenje:

POCO (razbesni se odjednom): Dokle ćete mi probijati glavu tim vašim trabunjanjima o vremenu! To je besmisleno! Kad! Kad! Jednog dana, zar vam to nije dovoljno? Jednog dana, koji je bio isti kao i svaki drugi, on je onemeo; jednog dana sam ja oslepeo; jednog dana ćemo ogluveti; jednog dana smo bili rođeni, jednog dana ćemo umreti, i to istoga dana, istoga časa, zar vam to nije dovoljno? (Staloženije) One rađaju decu jašući na grobu, dan blista za trenutak, pa ponovo padne noć. (Povuče konopac.) Kreći!

VLADIMIR: Jesam li ja spavao dok su drugi patili? Spavam li i sad? Sutra, kad budem mislio da se budim, šta li ću reći o današnjem danu? Da sam s Estragonom, svojim prijateljem, sve dok nije pala noć, čekao Godoa? Da je ovuda prošao Poco, sa svojim nosačem, i da je razgovarao s nama? Nesumnjivo. Ali u svemu tome šta će biti istinito?

Estragon, pošto se uzaludno bio okomio na
svoju cipelu, zadremao je opet.

VLADIMIR (ga gleda): On o tome ništa neće znati. Govoriće o batinama koje je dobio, i ja ću mu dati jednu šargarepu. Jašući na grobu je težak porođaj. Sa dna rake: zamišljeno, grobar zavlači klešta da olakša porođaj. Imamo dovoljno vremena da ostarimo. Vazduh je pun naših jauka. (Osluškuje) Ali navika sve zagluši. (Gleda Estragona.) I mene gleda neko drugi i kaže u sebi: On spava; on je nesvestan; neka ga neka spava. Ne mogu da govorim dalje! Šta sam ono rekao?