Herman Hese - Stepski vuk

Tek pre mesec dana sam pročitao ovu knjigu po prvi put (shame on me) i odmah se uvrstila među moje omiljene knjige. Jednostavno me je držala sve vreme, a poklopila se i sa mojim trenutnim raspoloženjem. To je jedna od onih knjiga koje biste što pre da pročitate, a koje vam je žao da završite, jer se osećate kao da ćete izgubiti prijatelja kada pročitate poslednju rečenicu. Otkad sam je pročitao, ne mogu d aje vratim na policu, nego mi stoji na stolu, uvek na vrhu gomile knjiga.  

Ne znam odakle da počnem, ali ajde od imena lika. Hari Haler - H. H. - Herman Hese. Lepo urađeno, ali mu to nije bilo dovoljno, nego mu se najbolji lik iz detinjstva zove Herman, a devojka koja ga je izvukla iz kruga Hermina.

Učmalost svakodnevnog života, ustajanje bez cilja, kruženje bez smisla, pojedinac rođen u neadekvatno vreme u neadekvatnom svetu, potraga za izlazom u samoubistvu - sve te teme su mi jako zanimljive.

Stepski vuk me je nekako omađijao još od prvih stranica (a zamalo da preskočim Predgovor izdavača, jer predgovore i pogovore čitam na kraju, i to uglavnom ako mi se knjiga dopadne). Ja ću knjigu nesumnjivo oskrnaviti ako krenem da je analiziram nakon samo jednog čitanja, pa zato to neću raditi. Možda se vratim ovoj temi kad je po drugi put pročitam.

Iako bi ovde najprigodnije bilo da se citira cela knjiga, citiraću nekoliko rečenica i pasusa koji su se, po mom mišljenju, posebno izdvojili.

Lepo je biti zadovoljan, ne osećati bol, i lepi su ovi podnošljivi, pritvorni dani kad se ni bol ni užitak ne usuđuju da se glasno oglase, i kad sve sve samo šapuće i sve se prikrada polako, na prstima. Ipak, nažalost, sa mnom nije tako, ja teško podnosim osećaj zadovoljstva jer mi on ubrzo postaje mrzak i odvratan, tako da, sav očajan, moram da bežim u druge temperature, po mogućstvu pomoću užitka, a po potrebi i pomoću bola. Ako neko vreme provedem bez užitka i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih ‚‚dobrih dana", tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da svoju liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u njegovo sanjivo lice i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ta prijatna sobna temperatura. Tada u meni plamti divlja žudnja za snažnim osećanjima i doživljajima, gori bes prema ovom ufitiljenom, plitkom, normiranom i sterilnom životu i besomučna potreba da nešto razbijem na komadiće, kao, recimo, neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samog sebe; da napravim neku odvažnu glupost, da strgnem perike sa glava nekih mnogopoštovanih idola, da nikm buntovnim đacima obezbedim voznu kartu za Hamburg koju toliko silno žele, da zavedem neku mladu devojku ili da nekolicini predstavnika građanskog staleža zavrnem šiju. Naime, ipak od svega najviše mrzim, najviše se gadim i najviše proklinjem to stanje zadovoljstva, zdravlja, udobnosti, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspešno gajenje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

Bez obzira da li je tačno onošto je rečeno o samoubicama u knjiici o stepskom vuku ili nije, niko ne može da mi uskrati zadovoljstvo da uz pomoć plina, britve za brijanje ili pištolja poštedim sebe ponavljanja jednog procesa čije sam gorke muke već dovoljno često i duboko iskusio.

Nosio si u sebi jednu sliku o životu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela, patnje i žrtve, a postepeno si primećivao da svet od tebe ne traži ni dela ni žrvte niti išta slično, da život nije junački ep, već samo građanska soba u kojoj su ljudi savršeno zadovoljni jelom i pićem, kafom i pletenjem čarapa, igranjem taroka i slušanjem muzike s radija. A onaj ko želi nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike i svece, taj je budala i Don Kihot. Lepo.

‚‚U mojoj mladosti", primetih tužno, ‚‚ova dva muzičara su važila za dve krajnje suprotnosti."

Mocart se nasmeja. ‚‚Da, to je uvek tako. Gledano sa izvesnog rastojanja, ovakve suprotnostipostaju sve sličnije jedna drgoj. Ipak, glomazno instrumentiranje nije bila greška ni Bramsa ni Vagnera, to je bila zabluda njihovog vremena."

‚‚Pa zar onda moraju da toliko mnogo ispaštaju?", uzviknuh prekornim glasom.

‚‚Razume se da moraju. To je zvanični put. Tek kad budu iskupili krivicu svog vremena, pokazaće se da li je ostalo njihove lične u dovoljnoj meri da bi vredelo obračunavati se s njima."

‚‚Ali njih dvojica nisu krivi za to!"

‚‚Svakako da nisu. Oni nisu krivi ni što je Adam pojeo jabuku, a ipak moraju da ispaštaju."

‚‚To je užasno."

‚‚Razume se. Život uopšte je užasan. Mi za to nismo ni krivi ni odgovorni. Čovek se rodi i odmah je kriv. Vi ste sigurno imali neku čudnu versku nastavu kad to ne znate."