30 dana kreativnog pisanja

od **ThePoet** Pet Nov 27, 2015 12:00 pm

Cilj ove igre je da probudite kreativnost u sebi koje možda niste ni bili svesni. Ne morate pisati svakog dana, pišite kad vam se piše, ali pokušajte da ispoštujete temu za taj dan. Idite redom. Udubite se, razmislite i pustite da vas ruke same vode po tastaturi. Raspalite maštu, razbudite prste i pišite čak iako nikada do sada niste pisali.

Teme:

Dan 1: Opišite sebe iz perspektive svog kućnog ljubimca.
Dan 2: Opišite nešto najneverovatnije što ste doživeli, ali na najdosadniji mogući način.
Dan 3: Opišite tok svojih misli u trenutku najgoreg košmara koji ste usnili.
Dan 4: Opišite kako izgleda napustiti porodični dom.
Dan 5: Osmislite pet rečenica iz Kolačića sudbine za koje ne biste želeli da se ostvare.
Dan 6: Budite se s ključem koji grčevito držite u ruci. Kako se taj ključ našao kod vas? Šta ćete uraditi s njim?
Dan 7: Uverljivo podržite argumentima najlošiji savet koji ste dobili.
Dan 8: Kako izgleda biti slomljenog srca?
Dan 9: Dajte sedam saveta nekome ko je upravo završio srednju školu.
Dan 10: Napišite kratku biografiju života kakav biste proživeli da ste imali više hrabrosti.
Dan 11: Napišite kratku ljubavnu priču od njenog kraja do početka.
Dan 12: Odaberite jednu osobu koju ne podnosite i napišite joj pismo ističući šta sve kod nje volite.
Dan 13: Opišite ljubavnu scenu iz perspektive šaka glavnog junaka.
Dan 14: Napišite pesmu o onome što vas najviše ljuti.
Dan 15: Kako je sve, zapravo, trebalo da se završi?
Dan 16: Napišite iskreno svoju čitulju.
Dan 17: Pišite o osobi koju ste voleli, a koja vam nije uzvratila naklonost.
Dan 18: Opišite sastanak s osobom kakva ste bili pre godinu dana.
Dan 19: Kakvu užasnu tajnu skriva kasirka u supermarketu?
Dan 20: Napišite ljubavnu priču u kojoj je glavni junak vaš/-a nastavnik/-ca matematike.
Dan 21: Pismo srodnoj duši.
Dan 22: O pisanju.
Dan 23: Prilazite strancu na ulici i molite ga da vam kaže jednu stvar koju ni sa kim nije podelio. Šta vam kaže?
Dan 24: Pet stvari koje morate da uradite do kraja života.
Dan 25: Opišite dan koji je za vama, ali iz ugla psihopate.
Dan 26: Personifikujte kajanje.
Dan 27: Opis na poleđini vašeg novog naučno-fantastičnog romana.
Dan 28: Opišite kakvu biste avanturu proživeli kada ništa i nikog ne biste mogli da odbijete.
Dan 29: Otkrivate svoju skrivenu super-moć.
Dan 30: Deset postova sa Zida koje ste objavili 2025. godine.

od **Still_dreaming** Sre Apr 06, 2016 9:54 am

Dan 1: Opišite sebe iz perspektive svog kućnog ljubimca.

Zašto ovaj čovek stalno viče? Prvo me pomazi, pa se onda izviče, pa me opet mazi i onda spava. Mada, moram da priznam, obraz mu je veoma ukusan, samo što mi ne da da mu ližem nos i usta. A ja volim da liznem više nego išta! I kad izađemo napolje, samo viče. Ne mogu ni da trčim kako treba! ‚‚Alef! Alef! Ne! Dođi ovamo! Ne diraj to!" Sav sam rastrzan, ali ga obožavam! Najlepše mi je kad mi da da jedem i stoji pored i gleda me kako žvaćem. I kad se izvrnem na leđa, a on me mazi po stomaku i reži! Kao da hoće da bude kao ja! To obožavam! I kad me češka ispod brade! Jao, kad me češka ispod brade! Mrzim samo kad me kupa i kad mi sapunica uđe u oči, a on me prsne tušem po njuški! Da ga ne volim, ujeo bih ga tad! E, da, kad mi uvali kosku koju nije hteo da izglaba do kraja, ne mogu da se smirim od sreće! Obojica volimo piletinu, to nam je zajedničko! Uvek kad mu se motam oko nogu dok kuva, on me gura, ali me nikad nije šutnuo kao što Marko šutira Tea. Ipak me voli, siguran sam u to!

od **Still_dreaming** Pet Avg 05, 2016 1:55 pm

Dan 2: Opišite nešto najneverovatnije što ste doživeli, ali na najdosadniji mogući način.

Prvi put sam išao u Zagreb i bio sam veoma uzbuđen zbog toga. Veći deo puta sam prespavao. Išao sam da slušam Florens. A ionako je slušam skoro svaki dan. I uživo. I to sa osobom s kojom mi je jedni zajednička stvar ljubav prema njoj i Igri prestola. Bio sam preseećan što ću je konačno videti. Kad smo došli u stan, prvo se istuširao moj cimer, pa osoba koja je išla sa mnom, pa ja, nakon dve litre piva. Posle toga smo pešačili pola sata - pravo neka dva kilometra, pa levo, pa nekih 500 metra pravo, pa desno, preko pešačkog prelaza, pa opet levo, skoro jedan kilometar, pa preko nekog potočića i mostića, kroz park do jezera, da bismo posle 20 minuta hoda došli do mesta na kom nema mostića, a logično je da ga bude, jer je samo pet metara razmaka od obale do obale. To je dodalo još 20 minuta obilaska okolo. Skank Anansi je bila otkazana, saznao sam u međuvremenu. Na ulazu smo prvo zakoračili u blato, pa smo onako pripiti saznali da nam treba nekakva kartica da bismo kupili hranu i piće. Posle 20 minuta traženja osobe koja bi nam razmenila evre (jer usput nigde nije bilo menjačnice), kupili smo i tu karticu, prilikom čega je prodavačica pretrpela svu moju isfrustriranost ne supritstavljajući se. Još 10 minuta čekanja u redu na piće. Četiri piva smo naručili, da ne bismo stajali u redu, a on nije razumeo zbog čega se nerviram. Na sve to sam umislio da ću moći da se proguram do prvog reda, pa sam krenuo kroz masu i naišao na živi zid. Iza mene je devojka ponavljala "Đe ćeš!", a ja sam se pravio da ne razumem i pričao "Sorry". Odustali smo. Otišli do rupe koju smo ugledali i stali u blato. Posle smo našli malo užu rupu i onda je Florens zapevala. Tačno na vreme. Nisam znao gde sam, a kada sam na četvrtoj pesmi shvatio, počeo sam da plačem od sreće. Tek za poslednji refren mogao sam da ispustim ton. Bila je briljantna. Skakala je, pevala bez falša, iako je bila zadihana, zahtevala je od ljudi da zagrle prvu osobu do sebe i svi do jednog su to uradili. Meni su noge bile mokre od piva, jer sam pola isprosipao skačući. Sat i po vremena i ona je nestala sa scene. Prekratko. Do kuće smo se gegali skoro sat vremena. Čim smo došli, legli smo da spavamo.

Možda i nije najdosadnije moguće, ali je najbolje što sam mogao.

od **ces@ric@** Sub Avg 06, 2016 8:14 am

Dan 1: Opišite sebe iz perspektive svog kućnog ljubimca.

Vec dvije godine pokusavam da je se rijesim, ali ne uspjevam. Ujutro joj se sunjam dok jos spava, zorom, pokusavam da je ugusim. Nekad sam tako blizu, popnem se na njen vrat, njen tanki vratic. I mislim da mi ne bi trebalo dugo da izvrsim svoju namjeru. Ali tada se obicno probudi. Prokletnica me je prozrela! I mada tad postajem umiljato mace (uh, sto to mrzim!), ne pada na to. Igra ona ulogu, zna sta treba, pomazi me, pomiluje me i pravi se da nista ne shvaca. A sve zna, znam da sve zna. Vratim joj kad mogu, ogrebem je tako da izgleda kao u samoodbrani. To su mi najdrazi trenuci! Ponekad me lupi po guzi ili se izvice na mene. Udarci su joj vrlo slabi, kao i ona sama, pa me vise plasi kad povisi ton.
Volim kad kuha, posto najcesce kuha piletinu. Onda joj se umiljavam oko nogu, mada imam osjecaj da bi mi svejedno dala koje parce. Ali onda joj naglo dosadim, kaze da sam dobio dovoljno (kao da piletine moze biti previse?), pa mi prinese da pomirisem luk. Koza jedna, kako li se toga sjetila! Taj luk je najsmirdljiviji stvor na ovom svijetu!
Ma moram je kad-tad likvidirati. Samo se pitam, ko ce mi davati one kolacice kad nje vise ne bude? Uh nedostaje mi ono vrijeme kad me se plasila...

od **Dora_Mar** Pet Dec 09, 2016 1:04 pm

Dan 1: Opišite sebe iz perspektive svog kućnog ljubimca.

Zašto me zove Mrvice? Kad sam i porastao a to mi nije ni ime.
Ujutru ću opet da je probudim i opet će se prvo naljutiti što ću da joj skočim u krevet ali onda ćemo se malo igrati. Ali samo kratko. Nije baš ni pričljiva ni aktivna izjutra.
Ne volim kad se ljuti na mene. Pojeo sam joj patiku, nisam se lijepo proveo.
Kada jede zurim u nju, uvjek upali, dobijem parče ili dva.
Imamo borbu oko kupanja. Ona ne odustaje. Pa se ipak predam i sjedim mirno, i priznajem da prija kupka, ali njoj neka niko to ne govori.
Imamo mjesto na kojem se igramo, šetamo. Tad mi baci lopticu i vidim da je srećna kad joj je donesem, onda opet baci i ja idem po nju.
Svakako sam siguran sam da me voli! I ja nju. Toliko da mi dođe da se upiškim od sreće, pa vi vidite dokle to ide.

od **ThePoet** Pet Dec 16, 2016 11:28 pm

Dan 1: Opišite sebe iz perspektive svog kućnog ljubimca.

Šta je ovo! Kolika glavurda! Šta hoće, šta priča? Daj da priđem. Đ... o... l... e...? Šta znači to? Jesam to ja? Đole? Hm, nije loše. Otvara sad ovo, da vidimo, sipa hranu, da vidimo da li je tu neki... Tu je! Čak ih je tri! Tri kikirikija neotvorena! Njam! Beži, glavurdo, da jedem. On i dalje priča. Šta priča? Opet ono... Đole. Ajde ja da probam: Đo le! Đo le! Vidi ga kako se smeje! Evo sad ću opet. Đo le! Đo le! Zaslužio je, dao mi je čak tri kikirikija! Ovo je dobar čovek! Nije mi samo jasno zašto mi se ponekad čak i ne obrati, ništa! Đo le! Đo le! Nekad prođe samo tako, a nekad me pusti po sobi, pa se mazimo. Nestalan neki čovek. Ali daje tri kikirikija! Đo le! Đo le!

od **Dora_Mar** Sub Dec 17, 2016 10:15 am

Dan 2: Opišite nešto najneverovatnije što ste doživeli, ali na najdosadniji mogući način.

Bili smo u Italiji. Brat i ja, i ostala ekipa koja sad (a ni tad) nije bitna. Vozili smo se do tamo oko15 sati. Pola puta prespavali. Par dana tamo bilo je dovoljno da otkrijemo plažu za koju niko osim nas nije znao i gdje smo mogli da idemo kad god nas neko od ostalih iznervira. A nervirali smo se svaki dan po cijeli dan, tako da smo tamo dosta vremena provodili. Posjetili smo Veneciju. Jedan za mene, oduvjek, naljepših gradova. Turisti, mi, ekipa i visoki mršavi vodič. Gubljenje iz reda i trčanje po pijaci da Paka kupi nešto.
Upadanje na gondolu, vožnja brodom, prelijepe istorijske katedrale, trg.
Naša posjeta tom gradu jedina je lijepa uspomena sa cjelokupnog puta. I dalje čuvam naše fotografije. Sve su izgledi da ću ih čuvati još dugo. Makar dok ne napravimo nove. Brat i ja.

od **ThePoet** Ned Dec 18, 2016 10:08 am

Dan 2: Opišite nešto najneverovatnije što ste doživeli, ali na najdosadniji mogući način.
(dugo već vagam šta je to najneverovatnije što mi se desilo, mnoge stvari su potpuno neverovatne, ali biram ova dva događaja bez ikakvog posebnog razloga)

U skladu sa Članom 3. Zakona o izveštajima i podnescima (objavljen u Službenom glasniku pod brojem: 2356/2012), a u svojstvu opunomoćenog za podnošenje izveštaja i zavođenje dokumenata o radnjama pri Ministarstvu Poslova van Zida, podnosim sledeći:

I Z V E Š T A J

o provedenom 1 (slovima: jednom) danu u svojstvu službenog lica u zabavnom parku Disneyland u Orlandu, Florida, Sjedinjene Američke Države (u daljem tekstu: zabavni park 1) i o 2 (slovima: dva) dana u zabavnom parku Universal Studios (u daljem tekstu: zabavni park 2).

Dana 28. 9. 2015. podnosilac izveštaja (u daljem tekstu: podnosilac) sa još tri službenika (u svojstvu redovnih pratilaca) stiže u zabavni park 1 i podnosi registrovanu karticu s kojom mu je omogućen ulaz u zabavni park putem očitavanja čipa. Prilikom uspešno izvršenog ulaska u objekat, podnosilac s pratiocima dobija mapu na kojoj su označeni objekti koje treba posetiti. U svojstvu zainteresovane strane, a sa glavnim ciljem da se zabavi, podnosilac obilazi nekoliko objekata. Iznosim sledeća zapažanja: pomenuti objekti imaju vrlo specifičnu namenu, a koja je u skladu s njihovim imenom - da zabave posetioca na različite načine. Najviše zabave donosi takozvana "vožnja" u objektu pod nazivom The Space Mountain, koja prevazilazi sva očekivanja podnosioca.

Dane 26.9. i 27.9.2015. podnosilac s pratiocima provodi u zabavnom parku 2, gde svi posećeni objekti takođe uspešno odgovaraju svojim propisanim namenama i zapažam da i oni, takođe, nadmašuju očekivanja službenika. U zabavnom parku 2 najviše bodova bi trebalo dodeliti objektu koji je inspirisan likom Harija Potera, a postoje dva takozvana "sela" gde postoji veći broj objekata različite namene kojima je, takođe, glavni cilj da zabave službenike. Iz svega navedenog, izvodim sledeći:

Z A K LJ U Č A K

U svojstvu službenika za ocenu podobnosti i tačne namene gorenavedenih objekata posetio sam objekte "zabavni park 1" i "zabavni park 2" zajedno s još tri pratioca, čije je prisustvo neophodno radi objektivnosti mišljenja, i donosim zaključak da gorenavedeni objekti izvršavaju u potpunosti predviđene namene i podobni su da vrše svoje delatnosti u polju zabave i avanture.

Podnosilac izveštaja
ThePoet

od **Dora_Mar** Pon Dec 19, 2016 12:59 am

Dan 3: Opišite tok svojih misli u trenutku najgoreg košmara koji ste usnili.
Velik, dugačak hodnik. Sa obje strane, u svoj tami, naziru se vrata, kojih ima koliko oko doseže.Sva su crna i nema ni najmanje naznaka šta se nalazi iza njih. Osvrćem se oko sebe. Nema nikoga. Ni zvuk ne dolazi tu. Ključevi mi vise oko vrata.
Kao po inerciji u glavi mi odzvanja: ‘Sada moram da krenem.’
Otključavam prva vrata. Svjetlost je toliko jaka, da me na trenutak zaslijepila. To sam ja. ‘Hej, mala ja.’ Osmjeh mi se razvukao od uva do uva. Posmatram sebe kako se igarm sa crvenom loptom, u parku iza zgrade. I sjećam se crvene lopte, i svega.
U sledećem trenutku sve počinje da blijedi. Mala ja nestaje. ‘Ne idi, gdje ćeš. Ostani. Ne gubi se. Ostani! Zapovijedam!’. Sve je nestalo.
Dolazim do drugih vrata. Nana i deda sjede u stanu i piju kafu. Osjećam kako jutro prolazi. Padam na koljena.’ Nano, deda, vi ste tu! Tu ste! Bože hvala ti!’ Suze na mom licu. Sreća. Olakšanje. Okrenuli su se ka meni. Bez riječi. Nestaju, Blijede. ‘Ne molim vas. Ne idite. Bože, molim te, ne!’ Pružam ruke ka njima. Nestaju. Nepovratno odlaze. Opet.
‘Samo nastavi dalje, nađi prava vrata’. Ključ je savršeno upao i u treću bravu. ‘Samo neka bude dobro’.
Sivilo. Stojim nad grobom. U rukama mi je bijeli ljiljan. Nema suza nema ničega. Samo ja, sivilo, tuga, i grob nad kojim stojim. Sklopila sam oči. Vrisak. Padam na koljena. Ruke sam raširila ka nebu.
‘Izbavi me odavde. Ovo nije moje. Želim da idem.’
Budim se. Gdje sam? Kako je sve to moguće?
Vidim, mutno ali vidim, svoju sobu ali osjećaj je neopisivo neugodan. Do maloprije sam... Naježih se. ‘To ne može biti.
Diši duboko, sve je na svom mjestu. I tako će i ostati. Samo diši.
Ustani, skuvaj kafu i otresi sa sebe težinu sna. Jer je to samo to.Samo običan san. Samo običan, strašan san. Sjutra ga se nećeš ni sjećati’.
Ali se sjećam.

od **Dora_Mar** Pon Dec 19, 2016 10:14 pm

Dan 4: Opišite kako izgleda napustiti porodični dom.

Okrenula sam se poslednji put ka staroj kapiji i malom dvorištu. Ruže su mirisale jače nego ikad. Podsjećale na djetinjstvo kada nisam znala koliko će biti bitne. Na ulicu gdje smo igrali lastiša, crveneli zbog prve simpatije, nesvjesni nekog juče, nespremni za sjutra. Majka ih je posadila. Kaže: ‘Nek mirišu’. Kaže:’ Sjećaju me na dom’.
Nije bilo ni magle ni kiše čak ni sunce nije bilo jako. Mutno. Mutno i miris ruža.
Majka je stajala na kapiji. Maše. Kaže da se javim kad stignem i da jedem. Otac nije izgovorio ništa, samo me je zagrlio. Zagrlio i zaplakao. Nikada ga nisam vidjela da plače.
Ta slika mi se urezala u glavi.
Ja na kapiji. Njih dvoje. I ruže. Proklete, predivne bijele ruže koje sada mene sjećaju na dom. Na neke stare ljubavi, djetinjstvo, majkin čaj od nane, tatin alat.
I to što nema ni sunca ni kiše ni vjetra i sve je samo mutno, je li znak ili šta?

od **Dora_Mar** Sre Dec 28, 2016 9:02 am

Dan 5: Osmislite pet rečenica iz Kolačića sudbine za koje ne biste želeli da se ostvare.

Izgleda da vama jedna bitna osoba nije iskrena. Dobro pogledajte oko sebe i razmislite ko vam je prijatelj. Takođe vaš neuspjeh je samo jedan u nizu i nije da se naslućuje kraj. Svi vaši napori da dođete do cilja se čine kao neostvarivi, i zgleda da se ovog puta trud neće isplatiti, pa je bolje za vas da odustanete.
Zdravlje vam je u sve lošijem stanju.

od **Dora_Mar** Pet Feb 17, 2017 6:54 am

Dan 6: Budite se s ključem koji grčevito držite u ruci. Kako se taj ključ našao kod vas? Šta ćete uraditi s njim?

Prethodna noć će biti za pamćenje. Mada je život već na izmaku i takvih noći kao što je bila prethodna mogao je da zbroji na prste jedne ruke. Noći koja odiše odlukama, teškim mislima, oštrim lekcijama, razarajućim istinama.
Ispoštovao je svoju rutinu koju je toliko dugo održavao, ili je ona održavala njega, to je sad već drugo pitanje i ostavimo ga po strani. Nije mu se žurilo. Ni te noći, ni prethodne, kao ni neke prije deset godina. Jer kako je davno negdje pročitao, a onda se i sam uvjerio ‘ I kada žurimo i kada ne, uvjek kasno stignemo.’ Stari, Vojin, ili Rajša, kako su ga zvali u seocetu, stari učitelj u penziji nije ni slutio šta bi se moglo desiti, niti se u najluđim snovima nadao.
Došao je do klupice pored bunara, kao što je to činio daleko u nazad. Na klupici je vidjeo nešto začuđujuće magično (tako mu se činilo). Van ovog svijeta (tako je mislio). Iskonski nepoznato, pomalo strašno. Bila je to kutijica, na njoj pismo i ključ.
Okolo nije bilo nikoga. Samo isti prizor, kao i svake noći, isti zvuk breze,i malih svitaca. I sve je bilo potpuno nesvjesno i mirno, u skladu.

Otvorio je pismo.
‘Dragi čovječe, nepotrebno je da se predstavljam. Poenta nije ni moje ime, ni moj lik, čak ni moja uvjerenja. Ispred tebe je kutija. Imam za tebe predlog. Vjeruj mi da ovo nije nikakva šala. Potpuna je istina da će se tvoj izbor obistiniti i da će biti onako kako odlučiš.
Otvori kutiju, i svo siromaštvo i bijeda svijeta će nestati. Ali, da bi se to desilo mora umreti jedan starac u Kini.
Dakle, svo siromaštvo sveta, sva beda i očaj uzrokovano nemaštinom će nestati. Svi će do kraja svijeta i vijeka živjeti u blagostanju. Samo za to treba da ti, upravo ti žrtvuješ život jednog starca u Kini.
Tvoju odluka mora biti donešena do sjutra u podne. Ostavi kutijicu na klupi. Otvorenu. Zatvorenu. Tvoj izbor.
Imam osjećaj dužnosti da ti još jednom napomenem da je ovo istina, i da će tvoj izbor biti samo istina i stvarnost.
Pozdrav Stranče.’

Najprije starac ne povjerova da je istina. Okrenu se oko sebe. Bio je sam. Iako je na kratko ignorisao neki trepet u duši koji mu je govorio da ovo nije nikakava igra, kasnije se uvjeri da ga osjećaj ne vara.
Vratio se kući. On, siromašni starac, koji se vratio u svoje selo, sam, da odlučuje , da žrtvuje. Ne mora se naglašavati da je noć prošla u grču, u moru misli koju su ga na trenutke gušili. Tek je pred zoru trenuo na kratko, kada ga je unutrašnja borba već dotukla. Probudio se grčevito sa ključem u ruci. Odluku još nije ni naslućivao. Došlo je vrijeme da se kutija vrati na mjesto, otvorena ili zatvorena. Tamo se i uputio. Misli su se čas borile, čas slagale jedna na drugu. Stigao je.
‘Mogao bih da odagnam svu bedu, ako napravim samo jednu žrtvu, reče sam sebi. A onda kao da sasječe svu prethodnu borbu:’ Čovjek je ljubav. I ako njegovo biće nije u potpunosti ispunjeno ljubavlju onda on sebe poništava. U čovjeku nema mjesta za ikakvom lošom misli, djelom. Čovjek je ljubav.’
I ostavi kutiju i ključ i pismo. Neotvoreno. Okrete se i ode, bez osvrtanja i vraćanja ikada više do kraja njegovih dana na zemlji.

od Sponsored content

30 dana kreativnog pisanja

30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja

Re: 30 dana kreativnog pisanja