Na mome papiru (proza)

Nisu price, vise neki sastavi. Objavicu koji sa nekadasnjeg bloga, koji sam daaavno imala:

Ispod maski...

Necu vas zaliti, jer necu da preopterecavam svoj zivot time.
Samo cu vas kao i uvijek gledati.
Necu dozvoliti da me bilo ko od vas rastuzi ili na bilo koji nacin preopterecuje.
Izvucicu iz svakog od vas ono dobro. A ako ga nema, izvuci cu ono komicno.
U svakom slucaju, potrudicu se da vam ne dozvolim da uticite na moje raspolozenje. Bar ne u negativnom smislu. Mozete samo sluziti kao moja televizija, koja ce me na jedan tragi- komican nacin zabavljati.

No, nikad se necu nasmijati vise od onog umjerenog osmijeha. Taman dovoljno da znate da ne mislim nista lose, ali ni nista dobro. Ostavicu vas da se pitate da li vam se divim, ili vas prezirem i zalim.

Zalim vas zbog alkohola, droge, kockanja, propalih brakova, raznih bolesti i slicnih stvari. No cijenim vas zbog toga sto ja to znam, a ne znam. Sto vi znate, a ne znate. Sto niko od nas nece insistirati na slabostima onog drugog. Cak i kad to vidimo, napravicemo se ludi. Okrenuti sve na salu i nastaviti dalje.

To je nasa igra pod maskama. Svaki pojedinac je moze prekinuti kad god on pozeli. Samo treba skinuti masku. No, I poslije toga, samo ako hoce, dovoljno je da vrati masku i opet je u igri.

Ne znam koliko je to dobro ili lose. No, ja ne zelim pricati o svojim slabostima, niti prije nego sto pitam slusati o vasim. Stoga, cijenim taj nas odnos ispod maski...

Вечерас немам коме да пожелим лаку ноћ. Јастук се смеје и подсећа
на провалију жељну слабих. Зидови се померају и лове ме. Немам где.

Немиран сам и тражим самилост у очима познатих људи. Лутам по
остацима сећања и призивам заспале лептире. Нема их.

Носим на леђима једну хрпу ничега, тешку хрпу лажи. И носићу је
увек. Толико је тешка да из мене, под притиском терета, излазе све
оне истине које би исто требало прећутати, али без њих као да је
притисак мањи... А није.

Зашто се снови играју срцем?

Pljuštala je kiša i prosto nisi mogao da vidiš prst pred nosom od gustih, dugih kapi. Izišla sam bosa u dvorište i sela na klupicu. Njemu u inat. Znala sam da, kao medicinski radnik, ne može istrpeti tu moju "neposlušnost prema zdravlju", kako je govorio. Gledao me je kroz prozor, dok sam ja uporno sedela bez namere da se maknem, sa detinjastom željom da se svojim ponašanjem razbolim, i umrem od upale pluća, jeste, njemu u inat...
Videla sam da se unervozio i počeo da šetka od prozora do vrata. Vragolasto sam se osmehnula i izvadila paklu cigareta iz džepa. Nije podnosio činjenicu da sam pušač, i znao je da to radim samo zato što "ne znam sta ću s rukama dok čekam u redu ". Jeste, zapaliću po ovom pljusku malo sutra. Ali sam htela da mu izmamim osećaj krivice, da ga zaboli to što urnišem svoje zdravlje zbog svađe koju ni jedno od nas dvoje, zapravo, nije htelo.

Sedela sam, tako mokra, i postajalo mi je, već, hladno. Zaplakala sam. Šta ja to, do vraga, radim...? Opet pravim "predstavu", i to pred jedinim čovekom koji ima želju da me voli, uprkos mojim kapricima i infantilnim budalaštinama...
Naravno, ponos jači od svega mi nije dozvolio da se raznežim i popustim, čak i kada sam videla da dolazi. Eto, i on će kisnuti zajedno sa mnom. Seo je do mene, pružajući mi jednu času. Tada sam videla da je poneo i flašu vina sa sobom.
-Vidi šta sam našao - rekao je on tako prostodušno, pokazujući mi bocu. Rekao je to tako kao da sedimo na plaži u San Tropeu i ne znamo sta ćemo od dosade i jakog sunca, pa smo odlučili da budemo vragolasti i pronašli u mini-baru vino.
Nisam se branila dok mi je sipao u čašu. Pa, i nije tako loša ideja napiti se.
-Nemoj da žuriš, čekaj. Znaš li koje je ovo vino?
"Baš me briga" - pomislila sam.
-Od jagoda je, ništa specijalno, ali se teško i retko kome desi da oseti ukus onakav kakav treba...
Nisam mogla da verujem šta priča, dok sedimo tako, dve budale, pokisle do gole kože, budale koje su savršene jedna za drugo, ali se jedna od njih još pravi da to ne zna.
-Uzmi jedan gutljaj.
Poslušala sam ga. Ukus je bio opor, oštar, i, premda razblažen količinom kišnih kapi koja se pomešala, nije prijao.
-I?
Odmahnula sam glavom. Kako da se napijem od ovoga, kad nisam dovoljno pijana da nastavim da pijem taj bezvezni napitak?!
-Vidiš, Ivana, ovo vino se pije na poseban način. Trebalo bi, zapravo, da ga piju samo po dve osobe, i to međusobno bliske. A da li će osetiti pravi ukus, zavisi od toga da li su, i koliko, potrebne jedna drugoj . Da ti demonstriram: uzmi još jedan gutljaj, ali ga nemoj odmah progutati.
Poslušala sam ga, kao dete koje je čuveni mađioničar slučajnim izborom odabrao za dobrovoljca i učesnika u triku...
-Zažmuri.
I to sam poslušala.
Poljubio me je, tako meko. Pogledala sam ga, kroz kapi koje nisu gubile na brzini, kao da ga prvi put u životu vidim. Kao da je neko stvarno izveo trik sa mnom.
-I?
-Drugačiji je ukus... Sladak -prozborila sam. -Ali, kako...?
-Šššš...- ućutkujući, podigao me je sa klupe i uvodio unutra. - Budi zahvalna što smo među retkima. Hajdemo.
Zagrlila sam ga snažno, snažno. Ali nisam još imala hrabrosti da mu išta kažem. Odlučila sam da verujem, pa makar sve bila igrarija. Ionako je to igra koja mi prija.
I, da, definitivno ću se odreći cigareta. Ako već moram imati porok, neka to bude vino.

Moje priče iz nesadašnjosti:

http://nesadasnjost.wordpress.com/

Ne znam zasto ali zelim napisati pricu... Ne pricu o ljubavi, ne pricu o strepnji, ne o strahu, ne misteriju. Zelim napisati pricu, a ni sama ne znam o cemu. Onda pomislim, mogla bih napisati neki stih, potpuno nebitno kakav samo da ugasim zelju za pisanjem, bar na kratko dok se milsli ne vrate u normalu. Razmislim jos malo... ne, ja nisam vesta u pisanju stihova. Odustajem.
Ustajem, hodam unaokolo, tumaram u potrazi za necim sto ce mi odvuci paznju. Nema nicega.
Sta se to desava? Otkud odjednom tolika kolicina nemira u meni?
Pocinje kisa... Uzimam kisobran i izlazim napolje. Potoci se slivaju niz ulice. Onaj do pre par minuta sparni vazduh zamenio je novi, sveziji. Kao da se i u meni nesto menja. Hodam. Bez cilja, bez ikakvog odredista, pokusavam da ispraznim podrum u kojem cuvam secanja. Preturam po njemu trazeci ona koja ne zelim vise da zadrzavam, ona kojih bih se rado odrekla. Duva jak vetar. Zatvaram kisobran, nema nikakve svrhe nositi ga, ionako sam vec potpuno mokra.
Najednom srce pocinje ludacki da tuce, kao da ce iskociti iz grudi, a dve suze se skotrljase niz lice mesajuci se sa kapima kise. To je bio trenutak u kome sam shvatila da htela - ne htela jos uvek postoji neko zbog koga izgubim osecaj pribranosti i smirenosti.
Stojim na ivici recnog keja, sve deluje tako blizu, a ustvari je daleko, vaskrsnuli su pokopani duhovi, i sada su tu, stvarniji nego sto je ikada ista bilo. Neke se stvari dese u pogresnom trenutku. Da, to je to... Ovo je savrseno pogresan trenutak!
I zasto se dodjavola sve ponovo pretvara u jednu ljubavnu pricu? I to onakvu kakvoj vec znam kraj?
Zasto se pojavljujes tu ponovo? Tako savrseno lep, ponovo onaj stari, kao da se nista nije dogodilo stojis tu naspram mene... Bas sada kada napokon okrecem novi list, bas sada kad sam odustala od svih nadanja, od svih zelja. Opet nisi fer, opet mislis samo na sebe. U prvi mah, pomislih, ovo je samo jos jedan san, iako sam vec prestala da te sanjam, zatim je usledio sok, jer san je sada java, ti si zbilja tu, ponovo teras moje srce na nepravilan rad. Onda jos jedno bolno saznanje neko drugi koji stoji uz mene osetio je sve sto i ja, i sada se lagano udaljava... Opet si mi poremetio zivot, iz temelja poljuljao kulu koju sam sagradila bez tebe sa namerom da joj nikada ne pridjes ni blizu.
Zar je moguce da me posle ovoliko vremena jos uvek tako olako povlacis na svoju teritoriju? Proklet bio!
Vec si me jednom ubio, ali ziva sam jos uvek, zelim da ti prkosim, ali ne, ne mogu... Po ko zna koji put od sinoc, prisecam se naseg susreta, prvog nakon one letnje veceri.
"Vidim, dobro si sada, sasvim dobro. Tebi se cini da sam i ja, eh, pa nisam, a ti si krivac. I ne, nisam vise "mali" ne, nemoj me tako zvati, nisi vise "decak iz tame", nista vise ne bi smelo da nas povezuje." - govorim mu kroz osmeh, okrecem se da bih sakrila suze, a on je i dalje tu.
"Hajde molim te, okreni se i odi, kao sto si vec jednom to uradio, ostavi me kao i onda, nije ti to strano." - govorim i revoltirano sklanjam njegovu ruku sa mog lica.
"Sta kazes? Jos uvek me volis? Ma daj, nikada ti mene nisi ni voleo ni milioniti deo kao ja tebe, nisi bio spreman da se boris onda kada je trebalo...
Evo, gledaj sada sta cu uraditi!"
Poslednju stvar koja je me podsecala na njega skidam sa ruke, i bacam u reku. On zavlaci ruku u dzep, i vadi svoj prsten... Vise ne osecam tlo pod nogama, vid mi se muti, nestajem.

I evo me danas ponovo tu, na istom mestu, na mestu na kojem sam se ovoga puta ja odrekla ljubavi, odgurnula je na okrutan nacin. Sta se to dogadja? Zasto?
Kisa i dalje pada, ujednacenim ritmom, pruza mi priliku da stojim tu sama, bez radoznalih pogleda, da na miru osetim noz koji sam sama sebi zarila u srce.
Dosta je! Idem odavde...
I posle svega dva koraka opet on...
1 Message recieved:
Decak iz tame
"Necu odustati. Tu sam, zauvek!"

I eto, tek tako, opet se sve pretvara u ljubavnu pricu iako se pokusavam odupreti svim silama, opet se sve vraca, ukrstaju se proslost, sadasnjost i buducnost bas tu pred mojim ocima, a ja ne znam, jednostavno nemam nikakvu ideju na koju stranu da napravim korak. Levo ili desno? Gledam u nebo iako znam da odgovor odozgo nece doci...

Jedan (loš) dan

Osvrnula sam se na kratko pre nego što sam zaključala vrata stana. Za mnom su ostale neuredne sobe, pune razbacane garderobe, nepodignutih stvari, rasturenih časopisa, prašine po svemu tome, ispunjene mirisima čamotinje i memle probušenim sitnim zracima sunca što su se probijali kroz spuštene roletne. Mrak je bio veći u kuhinji, tako da se nisu mogli videti prljavi, već skoreni sudovi, mrvice hleba i hrane po stolu i ispod njega, sparušeno cveće u vazni, musave krpe i kanta sa smećem već prepuna ,,dvolitri”. U kupatilu, još vlažnom od tuširanja, neopran veš se ,,peo” po zidu, a vlasi kose su se uredno slagale i obmotavale u slivniku kade. Osmehnula sam se. Iz tog đubreta i haosa, izišla sam sređena, doterana, nasmejana, raspoložena, mirišljava, zaključavajući vrata kao da zaključavam samog Baš - Čelika iza njih.
Gušila sam se u sopstvenom pretvaranju i laganju. Osećala sam se kao voda prosuta iz kofe preko stepeništa, razbijena, rastrzana, prljava, pogrešno upotrebljena, iako sam mogla nekome biti među dlanovima, po kapcima, u usnama. A evo me kako se slivam i pregibam tačno 17 puta, jer toliko ima stepenika, sve sporije, u šoku od prevelikog bola izazvanog silinom bacanja. Strčala sam niz stepenice i izišla iz zgrade. Napolju je bilo toplo ali prijatno, vedro avgustovsko predvečerje. Momci na stanici su me odmeravali, moje gole listove pod lepršavom suknjicom, stopala u sandlama sa potpeticom, ramena koja su bila pokrivena samo dvema tankim bratelama. Delovala sam koketno, ali nedodirljivo, i to samo zbog tužnog pogleda sa kojim sam rođena i koji me je odavao koliko sam umorna. Da, čini mi se da sam oduvek samo delovala, izgledala, a nikako BILA. Dočekala sam autobus i ušla. Nisam videla koji je broj, jer mi je to bilo nevažno. Ionako nigde određeno nisam pošla. Samo sam obišla jedan krug u tom vozilu, delujući raspoloženo, pametno; odajući utisak zrele žene koja zna šta hoće i kuda ide, koja je srećna u zagrljaju nekog muškarca zaljubljenog u nju i nežno i strasno, bas kako ona voli; žene koja se veseli životu, uživa u svom poslu, opušta u društvu svojih prijatelja.
Sišla sam na stanici sa koje sam i pošla. Ostavila sam neznanku u autobusu i nervozno ušla u stan, ne paleći svetlo. Mrak je bio potpun, ali sam navikla da se snalazim u njemu. Zaključala sam se, ušla u sobu, premestila gomilu stvari sa fotelje na pod, sela u nju, i počela da buljim u lampicu na monitoru.

Opijen tajnom tvog uzdaha, načet zvukom tvog glasa, stojim i gledam u noć. Golica me tvoj pogled tu negde pri dnu stomaka... Vetar mi donosi miris tvoje kože dok zvezde se igraju mojom maštom... Sećanja se prolamaju kroz naše ogledalo i iskre mi u oku... Sve kao da je san...

Tu si ti, ne daš mi ni minute samoće...

I ostao je jedan prazan upaljac, i par zajednickih fotografija, i njen miris, tako stvaran, ne mogu da ga ne osjetim. I dalje me navodi na nemoguce zelje i sanjarenja.
I sanjam tako s njom neka zimska beogradska jutra, nemoguca i nedostizna.

Zaboraviti sve, izaći, otići? Ne. Uvek ostaje tu, u malom kutku tišine koja kad kad zablista osmehom. Reč i sećanje, izvor prošlosti koja sjajno zapljuskuje obalom osećanja. Ja volim da volim. Ja se sećam jer je lepo. Onda kada se najmanje nadam udari me kao zreli kesten po glavi. Pogledam dole i shvatim. Nasmešim se i poletim. Ja volim kad boli. Tada znam da sam živ. Tada znam da imam osećanja, da sam sposoban da pružim i prihvatim, da poljubim i srećan sam. Sećam se i smešim se. Srećan sam.

Ja zapravo pišem romane Ali imam nekoliko projekata na kojima radim kad imam inspiracije. Zovem ih Počecima, jer su uglavnom prve glave nekih mogućih (verovatnih) romana.

Molim, bez asocijacija na Tvajlajt i ostale moderne vampirozoidne pričice Jesu preterali sa vampirima u današnje vreme, ali ja volim da pišem o njima:

Bio je gladan.
Svi su bili gladni. Ljudi su pronalazili sve efikasnije načine da ih istrebljuju.
Telas, Krvopija, ispravio se i duboko udahnuo miris noći. Mesec je sijao avetinjskim sjajem koji je imao ukus podsmeha. Noć ih je stvorila, Noć ih je hranila, Noć ih je mrzela. Naix othel avem, pevao je njegov narod dok je punio svoje gnusne utrobe sokom ljudskih vena. Noć proklinje svoj porod.
Vetar se igrao njegovom kosom crnjom od kamena pećine koju je nazivao domom. Njegove oči, boje njegove najdraže poslastice, bile su zatvorene. Slušao je i osećao mirise. Šuma ih je bila puna. Njegova čula uznemirio je jedan, na šta mu voda krenu na usta. Iskezio je svoje oštre zube na Mesec. Nije osetio krv čoveka, nije se mogao tome ni nadati. Ipak, još je ređi miris lutao šumom i on je morao stići do njegovog izvora pre neke druge Krvopije. Krv Nimfe donela bi mu moć jaču od prokletstva. Moć da pogleda u Sunce a da mu ono ne uzvrati svojim radoznalim, nevinim, plamtećim pogledom.
Iskušavao je sopstvenu snagu u divljim skokovima. Miris je bivao sve jači kako je prilazio reci, jedinom za njega opasnom mestu u šumi. Zarežao je kletvu na račun vode. Znao je da bi odnela njegovu prognanu dušu sa sobom i ostavila telo zverima. Nimfa je bila vodena, zaključio je. Tako je snažno osećao njenu krv da je bio siguran da je teško ranjena – ko bi mogao raniti demonku? Bio je siguran da Magova i Vračara već vekovima nije bilo u šumi. Nije ga zanimalo to, uostalom, dok god je mogao da se domogne dragocene tečnosti.
Pronašao ju je kako leži na obali. Jasno ju je video na mesečinom obasjanoj zemlji. Teško je disala, pogled joj je bio polulud. Držala se za povelik stomak. Njegov pogled ispratio je njuh i primetio krv koja je tekla negde ispod njenog stomaka. Smejala se pobednički, zlobno.
- Vampir... Odlično... Odlično...
Za trenutak je zastao iako je jako želeo istog trenutka da se baci na njene žile i ispije poslednji trag života u njoj. Nimfa zabaci svoju plavokosu glavu i nasmeja se ponovo, a onda zaječa. Pitao se, odjednom, zašto je bila tako srećna kada je znala kako će završiti. Zarežao je nestrpljivo, neko bi mogao da dođe i da pokuša da preotme njegov plen.
- Dopustiću ti... moja krv... moć... – očigledno se mučila da govori. – Ako...
Nije završila rečenicu. Umesto toga se poslednjim snagama pomeri i otkri iza sebe žensko dete, obliveno krvlju, tek rođeno. Nekako je detetov miris bio sakriven od njega; sada njegova čula poludeše. Dete je bilo majušno i mamilo je svojom dušom – ljudskom koliko i demonskom. Bilo je to dete Nimfe i čoveka.
- Čuvaj je. – reče Nimfa i pruži ka vampiru okrvavljenu ruku u kojoj je držala srebrni lanac sa medaljonom.
Nije znao šta ga je nagnalo da pruži svoju ruku sa dugačkim, crnim noktima i prihvati ljudsku dranguliju – ipak, to je uradio sa osećajem nelagodnosti negde duboko u svom mračnom postojanju. Znao je da se to kosi sa onime što on jeste, ali sećanje na ono što je nekada bio mučilo ga je gore od gladi.
Proždrao je dušu detetove majke pre nego što je izdahnula, ono nije zaplakalo. Delilo je zlu prirodu vodene Nimfe, zaključio je. Sada je mogao da se kreće po dnevnoj svetlosti, dete je moglo da mu bide od koristi dok se bez ikakvih smetnji bude hranio u ljudskom društvu. Postala je njegova kćer jer deo njega je bio njena majka, i on joj je dao ime. Nemurin, po jednoj od drevnih kraljica Krvopija, čije je grešno postojanje okončao Mag.

... Godinama kasnije...


Grupa lovaca saterala je Vampira u ćošak. Sa krovnih greda štale u kojoj su ga uhvatili visili su Talismani za odbranu, kakve nije video desetinama godina. Iza njega bio je samo zid, a ispred dvadesetak ljudi sa bakljama, kofama sa osveštanom vodom i krstovima koje su, u uverenju da uz njihovu pomoć mogu oterati zver, pokazivali Vampiru. On je, kako je izgledalo, svim silama pokušavao da zaštiti nešto što se nalazilo iza njega, sakriveno ispod dugačkog ljudskog kaputa. Pokazivao je dugačke, oštre zube ljudima, zamahujući kandžama prema njima, nakon čega bi se povukli korak ili dva. Kao vođe grupe, ispred svih, stajala su dva čoveka. Jedan od njih držao je mač u ruci s namerom da prokletom stvorenju odseče glavu, sevajući plavim očima po štali. Drugi je delovao blaže, tamnih očiju i kose, pomalo je bio zabrinut. Pitao se šta jedna Krvopija radi u štali, u sred dana, i šta li za ime sveta krije iza sebe. Iza tog čoveka, pak, stajao je njegov sin, desetogodišnji dečak koji je jako ličio na svog oca. Dete nije izgledalo uplašeno.
- Pogana životinjo! – pljunu plavooki čovek ka Vampiru. Ovaj besno zareža.
- Davik, možda... – pokuša tamnokosi, ali ga ovaj prekide.
- Šta, Geriče? Možda bi da ga pustimo da pobegne, hm?
- Tata? – pozva dečak oca.
- Ućutkaj malog, inače ću se kasnije sa njim obračunati! Šta to imaš tu, prljavo stvorenje? – obrati se Davik ponovo Vampiru. – Šta to kriješ?
Razumeo je jezik ljudi ali je odavno zaboravio kako njime da govori. Odgovorio mu je na jedini način na koji je umeo, preteći pokazujući zube. Odjednom se ukoči i pogleda negde ispod sebe, odakle je plavokosa devojčica izašla pred ljude, provukavši se ispod nogu svog čuvara. Radoznalo je posmatrala dečaka, koji kao da je bio opčinjen njenom pojavom. Devojčica je nosila jednostavnu belu haljinu i kosa joj je bila upletena u kiku. Oči su joj bile ćilibarski žute i oblika mačjih očiju, koža joj je bila ujednačene, žućkaste boje. Vampir je zaštiti rukama, nervozno razmišljajući kako da je izbavi.
- Vidi, vidi... – reče Davik i ispruži mač prema vratu devojčice.
Nemurin pokaza prstom prema dečaku koji se stresao od njenog pogleda. Neobično ga je privlačila; želeo je da bude njegov drug u igri. Nemurin se okrenu i sanjivo zagrli Telasa. Želela je da idu kući, nazad u Crnu pećinu. Doveo ju je tu kako bi se igrala sa konjima, videla je konje i sada je samo želela da odspava. Onda je čudno šištanje ispunilo štalu i Telas je pogledao ka plafonu – tada su ljudi došli.
Dečak krenu prema devojčici, Telas je stegnu i gurnu dečaka iz sve snage, tako da je udario glavom o kameni zid i onesvestio se. Njegov otac ga pozva po imenu, a onda skoči za njim. Davik više nije oklevao. Zamahnuo je mačem, a Telas se nije branio. Samo je čvršće stegnuo svoju štićenicu i na njihovom zajedničkom jeziku šapnuo da mu oprosti. Devojčica podiže pogled baš u trenu kada je Davik odsekao glavu Vampiru, nakon čega se njegovo telu u njenim rukama pretvorilo u prah i nestalo.

Neprirodan vrisak demonskog deteta odjeknu planinom i probudi sile nepoznate čoveku.

lat. creatio

Istovremeno smo kinuli, ona i ja. Stajala je nesigurna, ramena podignutih ka Mesecu, očiju uprtih u krug boje cigle.
,,Možeš li da mi zavežeš pertle?“, upitala je tho. Sagoh se i spustih koleno na zemlju. Osetih miris glista i žulj na desnom dlanu kako me pecka. Zaglavio sam njene pertle između palca i kažiprsta i zategnuo jako, praveći mašnicu istovetnu onoj na mojim cipelama.

,,Tako je već bolje“, promumla vragolasto. Beše seda i namreškana poput predrasude, ukrašena tek brošem u obliku harmonike.

,,Ukoliko Bog postoji-postoji i Đavo“, progovori zamišljeno.

,,Pa tako nekako“, odgovorih polako.

,,Znači li to da Đavo ponekad ukrivo zapertla Bogu cipele?“, upita me.

,,Bog ne nosi cipele!“, zblanuh se.

,,Ma hajde, zamišljaš ga bosog, sa uredno podrezanim noktima?! Šta misliš, koju grickalicu za nokte koristi?“

,,O čemu ti pričaš?“, viknuh.

,,O tome koristi li Bog grickalicu za nokte'', odgovori ona smireno.

Nerazumno, eto kako mi je delovala. K'o neki sporečkan paradajz u lokalnom supermarketu. Doduše, pitanja su joj bila poput balvana koji plutuju na vodi; nikad ne znaš na koju će stranu otploviti. Prestao sam da razmišljam o balvanima i počeo da joj posmatram duge ruke. Prsti su krasili ogoljen zglavak i dlan u obliku podmetača za čaše.

,,Gospođica Ideja, drago mi je“, odjeknulo je poput praska.

,,I meni je drago“, odgovorih intonacijom koja je nagoveštavala baš suprotno. Šta li 'oće ovaj davež, pomislih u sebi i pogledom pretražih prostoriju u potrazi za pepeljarom. Ma kakvi, ništa, samo ona, furuna i ja...

,,Tražiš pepeljaru?“, zaiskri pitanje u mraku poput žeravice.

Đavo da je nosi, njen Đavo obućar da je nosi, pomislih.

,,Da“, odgovorih besno.

,,Ne treba ti, cigarete se koriste da bi popunile praznine u pisanju priče. Evo, ja ću govoriti, a ti čuvaj dah i čuvaj pluća,“ reče mi.

Naprasno shvatih da će se odigrati predstava pred mojim očima i da mrak, furuna i ja imamo mesto u prvim redovima.

,,Dakle, imam 17 godina i 127 proćerdanih dana“, započe ona polako monolog i nevidljive zavese se podigoše.
,,Razvedena sam. Moj bivši muž, Gospodin Sujeta, ponovo se oženio Nesigurnošću. Nesigurnost je bila udovica kada ju je moj bivši zaprosio. Sveža udovica, zapravo-nije prošlo ni 40 dana od kada je njen, sada već uveliko pokojni muž, Gospodin Strah od Neuspeha, skoknuo na onaj svet. Njih dvoje nemaju dece, dok on i ja imamo sina. Zove se Čovek. Dobar je to dečak. Svađamo se samo kada previše posoli pomfrit. Njegov otac često ga viđa i još češće uvaljuje u nevolje. Čovek i Gospodin Sujeta se najčešće sreću u ogledalu ali se dešava i da brižni tatica dotrči kada malom kažu ''Ne valjaš'' ili ''Ti to možeš bolje da uradiš''. Naš sin je svestan da mu prisustvo oca ne pomaže u kriznim trenucima, ali je Čoveku život bez Sujete nezamisliv'', završi zamišljeno i spusti koščate šake u krilo. Disala je isprekidano i ja se ponadah da je našoj maloj predstavi došao kraj. Gospođica Ideja tada lagano podignu ruku do revera i skinu broš. Dok je zloslutna muzika usne harmonike nagoveštavala dramu, shvatih da počinje drugi čin.

,,Znaš, ne osećam se baš ženstvenom jer mi brada dopire do bradavica na grudima'', šapnu moja glumica sramežljivo u mrak. ,,Zapustio si me, postala sam srebrnkasta. Moj kostim od magle i slova mi je pretesan. Zagubio si moju Scholl-ovu grickalicu'', povisila je glas i nabacila malo zore u obraze. ,,Čekaj, ti misliš da je dovoljno što napišeš poneki akrostihić kada se zaljubiš? Ma ne budi blesav, na taj način mi samo zavežeš pertle'', furuna se rasplamsala od njene vike. ,,Ja sam tvoja gorda i bleda sena, razvedena žena. Ja sam Čovekova majka, nosilac 6319 proćerdanih dana. Ja sam bradata feministkinja i umetnik i glumica. Ja sam tvoja proćerdana Ideja za priču!'', zavapila je, bolna.

Utihnu sve. Vetar je nečujno zahrkao, furuna se stišala, još je samo zvuk harmonike ronio u mraku, bez kiseonika, tražeći svoj put oivičen crnilom. Ustadoh smeteno i pogledom pretražih prostoriju. Iz kutka što miriše na gliste, moja glumica je otišla bez reči i bez mogućnosti za bis. Na njenom mestu stajaše samo hrpa ispucalih, žutih noktiju.

SLEPI EHO RASPRODAJE

Bio je to buvljak u ruhu pijace na jugu Mađarske. Oko njega su bila brda u obliku knedli. Knedle su me podsećale na oblake i na grudi moje majke. Odlučio sam da odem tamo pre 27 godina. Odlučio sam tako jer sam jednog popodneva rekao slepcu: ,,Gledaj kuda ideš.'' Bilo je to časak pre nego što sam opazio njegov belo-crveni lilihip štap za upoznavanje sveta dodirom. Svi ostali časovi su došli nakon toga. Tako to biva sa vremenom.

Putovao sam danima i tražio sam jasan vidik pred sobom, vođen saznanjem da su brda valjana jer nema ničeg konačnijeg od ravnice. Prenoćišta sam nalazio kod lokalnih šumara i drvoseča, mudrih ljudi koji jedu mekike za večeru i mirišu na šumu. Tražio sam prenoćišta ali nisam spavao. Noći sam provodio nag, pred ogledalom. Kada bih pogledao u svoje oči, uvek bih u njima video godove.

Stigao sam na na svoje odredište taman kada je predvečerje poprimilo boju šljive. Buvljak i ja smo uredili upoznavanje kao dva prava muškarca. On je bio pregažen hordom nanula i raspuštenih kosa na samom kraju radnog dana a ja sam bio utaban mirisom znoja i obeležen čičcima razbacanim po rubu pantalona nalik ordenju . Prvo što sam zapazio-bilo je da smo obojica stari. Napravio sam krug, hodajući polako, udišući memljiv vazduh i razgledajući šarene štofove na razbacanim foteljama. Svuda su virili namrgođeni federi. Te prve večeri, nisam išta dodirnuo niti sam se ikom obratio.

Kada sam se sledećeg dana vratio, buvljak se maskirao u nežne tonove zore ali ga je kiselkasti miris piva i zemlje ipak odavao. Stolovi su bili spiralno postavljeni, vrlo mudro, tako da je kupac koji jednom zakorači u lavirint prinuđen da prođe između svih stolova dva puta da bi došao do izlaza. Iz šume su svratili seniori da se klackaju na 4 noge, bilo je tu hrastovine, ebanovine, pruća i orahovine. Stolovi su se klackali i ljuljali, neki su imali fioke koje mora da su nekada krile pisma obgrljena vrpcom. Klackali i ljuljali su se i prodavci. Neretko cvrcnuti, bili su svi do jednog ukrašeni uvoštenim brkovima, brižljivo negovanim, poput dugačkog prljavog nokta na malom prstu lokalnog časovničara (sedmi sto u drugom krugu). Prodavačice su bile niske građe, potkovane zlatom po rukama, po nedrima i po zubima, čvrstih, cičavih glasova što dopiru iz usana razjapljenih poput jama.

Tražio sam tog jutra Gos'n Tibora, bivšeg majora zaposlenog pri raspodeli stolova i dužnosti na buvljaku. Kada sam ga ugledao, prepoznao sam ga po hodu. To je bio čovek koji je još uvek bio na dužnosti, hodao je uspravno i mlatio desnom rukom pored tela, skoro sablasno, stežući nevidljiv, kicoški štap. Ljude je otpozdravljao pogledom i podizanjem obrva nalik na zgužvane crne salvete. Kada sam ga zaustavio, okrznu me pogledom. To je bio najparadigmatičnije gledanje ikada. Ja, postiđen i visok k'o jablan i on, meni do grudi, koji me tako postojano gleda sa visine. U iskricama pre prvih progovorenih reči beše već ispisano ko će staviti tačku na kraj našeg dijaloga.

,,Szia, kako Vam mogu pomoći?“, zatutnji očekivani bariton sa nepreglednih visina ispod mene.
,,Došao sam da zakupim mesto'', progovorih neodlučno i u tom trenu osetih gorčinu pod jezikom i na mlitavim nepcima, gorčinu koja se tu sakupljala u gromkim danima tišine.

,,Šta prodajete, gospodine?'', upita i pogledom uštogljenim poput imenice nonšalantnost preleti preko mojih somotskih pantalona i izbledele polo majice. Pogled mu se prikova za narukvicu mog starog, Zenitovog sata što miriše na ruske zime. Pogledao sam i ja njega i skoro rengenski (pred)video platnenu maramicu koja mora da se skrivala zadenuta u levi rukav. Zamislio sam mu i ožiljke između plećki, onako reljefne i smislio priču za svaki od njih. Odlučio sam da on mora da je jedan od onih tipova što peglaju gaće i čarape.

,,Prodajem sve što imam i sve što znam'', odgovorih.

Kiselo klimnu glavom i dobih blagoslov stišnjen u nekoliko reči: ,,Sto broj 23, između Starene koja prodaje lim i Zondre četkara. 18.700 forinti mesečno, zakup stola svih sedam dana u nedelji od 05h do 20h. Zimi do 18h jer nema svetlosti.'' Gospodin Bivši Major mi je salutirao pogledom i odmarširao dalje.

Zavukoh ruke duboko u dzepove i osetih kako me svrbe butine satima stišnjene u teksas. Hodao sam brzo jer sam bio nervozan, dlanovi su mi se znojili i ruke su se lepile pa ih gurnuh još dublje. Na stolovima nisam video brojeve pa sam se vratio na početak spirale i počeo da brojim. Između donje usne i brade sam promumlao broj 17 kada videh gomilu odzačarskih četki i redove starih limenih kutija od kolača i kafi. Predmete je razdvajao prazan, nizak stočić i mala režiserska stolica sa crnim naslonom iza. Pred očima mi iskoči slika bioskopske sale pune slepih ljudi i pucketave projekcije što se žari ispred njih. Osetih kako mi se kiselina iz želudca penje i penje i poželeh da mi dodje do očiju. Čučnuh i zatvorih oči. Dlanove sam izvukao i zavukao u zadnje dzepove, sećajući se starog trika sa novčićem i očeve izbrazdane pesnice. Oko mene-zveket novčića i šum udaljenog tranzistora. Kada sam sledeći put otvorio oči, stolica se i dalje crnela, umislih da na njoj stoji etiketa neke francuske firme Daltonizam. Progutah svoj jezik i strah i položih svoju dlakavu zadnjicu na tu crvenu tkaninu, ni ne sluteći da ću na tom istom mestu dočekati narednih 6 prestupnih godina i sve ostale dosadne godine između.

Starena je stajala sa moje desne strane tada i godinama kasnije, kruta poput lima koji je prodavala. Nikada nije dozvoljavala mušterijama da se cenjkaju i retko je vraćala kusur. Gledala me je podozrivo. Verujem da je bila sigurna kako joj donosim lošu sreću i teram mušterije, ja, ćutljivi stranac sa večito praznim stolom ispred sebe, jedini čovek na celoj pijaci koji nije imao uvoštene brkove, koji nije imao zaradu. Nije me sažaljevala; gnušala me se. Bio sam težak za sagledati, nepristupačan i stran, bio sam težak lik čak i za čitanje. Čudak, obešenjak, introvertni sadista koji joj nikad neće poveriti da je smišljao bajke o limenim kutijama koje je prodavala. O deci koja su kolače iz tih kutija izgrickala poput miševa na Badnje veče, o bakama koje su te iste kutije poklanjale i o škrtim strinama koje su ih sakrivale. Čitave stranice bajki za Starenu, ženu koja nije mogla imati nadimak i koja nekako sigurno nije volela kolače.

Zondra je bio istovremeno četkar i definicija boema. Odličan i iskusan prodavac, čovek koji je spuštao cene kada dođu stranci koji znaju Sinatrine pesme. Prodavao je četke za oluke, za dimnjake, četkice za akvarel i tempere, fine polovne četke za nanošenje pudera u prahu (položene pored tamno zelene prazne kutijice za puder). Zondra je imao čak i četke za timarenje konja. Pio je vino iz krčaga koji mora da je bio magičan. Ma koliko da je on naginjao, činilo se da uvek ima još. Gutao je glasno, podrigivao još glasnije i nadlanicom zadovoljno prelazio preko usana i brade kada bi i poslednja kapljica našla svoj put u odi srkutanja. Posmatrajući njegovo ispijanje vina, naučio sam šta znači reč hedonizam. Posmatrajući njega kao čoveka, a ne samo kao mešavinu vinopije i četkara, razumeo sam šta je samodovoljnost.

Na buvljaku sam naučio i da ljudi gaje strahopoštovanje prema najjajastijem parnom broju: nuli. Nula tera ljude na strah. Ukoliko je nula previše, javlja se panika zbog mogućnosti neposedovanja. Ukoliko je pak nula jedina cifra, javlja se zbunjenost. Sećaš li se onih tričarija koje ne potpadaju pod terazije kursa u lokalnoj menjačnici? Svoja tri miljenika obeležena cenom bez cene, kraljicom nulom, zarobio sam u geometrijski oblik. U rane večeri ili kasna popodneva, iscrtavao bih nevidljivi trougao na pijačnom stolu, i radovao se zato što su mu temena i dalje nepotkupljiva. Temena mog nevidljivog trougla čine Ideja, Inspiracija i Inkubacija. To Vam je jedan od onih trouglova koji nemaju površinu.

Prvih 13 godina na buvljaku proveo sam pokušavajući da ostanem na njemu. Revnosno sam plaćao zakup stola i stolice, bio sam nemi posmatrač dzeparenja i gluvi statista pogrešnih obračunavanja stranih valuta u forinte. Samo, nikad ništa nisam prodao. Nisam imao šta da izložim, a ono pak čega sam hteo da se rastosiljam nikoga nije zanimalo. Problem je u tome što ljudi kupuju samo vidljive stvari na buvljaku, poput posrebrenih svećnjaka (neće li divno izgledati pored naše tapiserije, mili?) ili klip-klap minđuša u obliku golubica.

A ja...

Ja sam izložio svoju sedmu godinu provedenu na Neimaru, 365 dana koje bi neko mogao da otkupi kao spokojno detinjstvo.

Ja sam izložio svoje prvo brijanje očevim brijačem marke Pionir.

Ja sam izložio boju kožu mog mlađeg brata, starog 20 dana, tek pristiglog iz porodilišta davne 1983. godine.

Ja sam izložio pijanstvo pre prvog ispita na Geografskom fakultetu.

Ja sam izložio ukus Carnex paštete pojedene na dan njenog venčanja. Gratis: origami salvete u obliku patetike.

Ja sam izložio obilaske zamkova u kojima spavaju još samo čuvari.

Ja sam izložio nekoliko izvinjenja pokojnim ljudima.

Ja sam izložio san da zmajevi postoje.

I nikad ništa od svega toga nisam prodao.

,,Gledaj kuda ideš'', tako sam rekao slepom čoveku.

Izložio sam i malo savesti.

Buvljak na kome režiram filmove za slepe zove se Eho.

Bio je to samo naizgled sasvim običan dan.
Da nisam čitala tu knjigu o životu, da sam izašla na stanici na kojoj je zapravo trebalo, da nisam stigla ranije, da sam sela na nekoj drugoj klupici, da moji drugovi nisu kasnili, možda se nikad ovo ne bi dogodilo.
Interesantno je kako neke, naizgled beznačajne sitnice, mogu u potpunosti promeniti tok stvari.
Jesen, zubato sunce, park pun suvog lišća, ali ipak ima hladovine... Biram jednu od klupica, jer je letnjikovac, kod kog se uvek sastajemo, zauzet. Sedam, razgledam oko sebe, vidim mlade ljude slične meni, sede sa društvom, sede sami, čekaju nekog, nešto... Baš kao i ja. Vadim knjigu iz torbe, i odlučujem da dovršim još par stranica koje su mi ostale. Oglušujem se za skoro sve oko sebe, u svesti jedino imam očekivanje da mi zazvoni telefon ili da me neko od drugova isprepada svojim dolaskom. Ipak tonem u dubinu Heseovih redova, ali mi pažnju, pogled krade dečak, koji je po svemu sudeći skoro prohodao. Rađa se najiskreniji osmeh na mom licu.
On se raduje svakom svom novom koraku, ponosan je na sebe. Ne obraća pažnju na zabrinuti pogled deke koji motri na njega. On uživa, hoda po parku bez posebnog smisla i cilja, a opet to nekako za njega ima smisla.
Tog trenutka mi je sinulo kako je za njega sve nekako prosto, jer je hrabar, on se ne boji pada, jako je nespretan, ali se ne boji pada.
Posle par trenutaka to se zapravo i dešava, ali on brzo pokušava da ustane, oslanjajući se na dlanove i kolena a zatim na jedno stopalo, dok sa drugim ima poteškoća, ali na kraju uspeva. Podseća me na neko malo, smotano štene.
On nastavlja dalje ne osvrćući se. Deka mu govori da otrese ruke. On to i čini.
Sve ovo je trajalo manje od pola minute, trenutak koji je obeležio moj današnji dan.
Čitavog života nas od malh nogu uče da kad padnemo ne plačemo, da nastavimo tamo gde smo stali, da je jdina stvar koju treba uraditi zapravo otresti ruke. Ostaje pitanje, zašto smo zaboravili tako jednostavne lekcije koje smo naučili još kao deca? Lekcije koje su vanvremenske, koje možemo primeniti u bilo kojoj situaciji. Čemu strahovi, ionako se najveći broj njih nikad ne realizuje.
Jedna stvar je garantovana, da smo to upamtili kao deca, da imamo malo više hrabrosti, otkrili bi nove horizonte.
Mnogo se može naučiti od tih maih, besporočnih, čistih, neiskvarenih, nevinih stvorenja.

Odlomak


Između planina vijugao je Crni Timok. Put ga je uporno pratio. Na putu retki automobili. Po obroncima južnog Kučaja, raštrkana su sela. Iz daleka se razlikuju vlaška od srpskih. Vlaška su sa razbacanim kućama a srpska su zbijena. Večito smo se nešto gurali u gomilu.
Kod skretanja za Gamzigrad, zapitasmo jednog čiču gde je selo Metovnica.
„Idete kod Milunke?“, urotnički je čiča namigivao. Možda ima tikove, pomislih.
„Da, kod nje“, rekoh i namignuh.
Poslao nas je u planinu nekom kozjom stazom koju oni zovu „put“. Stojadin je brektao na usponu. Oko nas se divljina smenjivala divljinom.
„Ne daj Bože da se ovde pokvari auto“, našalila se Jeca „pojeli bi nas vukovi“. Nervozno smo se nasmejali.
Posle čitave večnosti, stigosmo do sela. Lako nađosmo kuću. Zidana prizemna kuća prljavih prozora i neurednog dvorišta. Ograda, blago naherena ka ulici, pretila je prolaznicima. Musava devojčica je izašla iz kuće i procvrkutala: „Baka je na katunu“. Onda je izašla njena mama i objasnila kako da dođemo do katuna. E, tek sada smo videli šta je divljina dok smo se pešice peli utabanom stazom u planinu. Sada se nismo brinuli zbog vukova. Brinuli su nas medvedi.
Katun je jedna kolibica na malom uzvišenju. Malo niže i sa strane, možda pedesetak metara udaljena, bila je druga koliba. Verovatno za ovce. Masa sveta je sedela na travi kosine između ove dve kolibe. Od te šarenolike gomile ljudi, odudarao je Milutin.
Milutin je babin čovek. Krupan, blentavog lika, svetlo smeđe kose prošarane sedim pramenovima, pomalo štrokav. Stajao je blizu jedne svinje koja je pasla travu vezana za, u zemlju pobijen, kolac. Njegov posao je bio da pazi kada je ko došao i da uvodi kod babe one koji su na redu. Kada ih uvede, on premesti svinju na drugo mesto da pase. I tako celi dan. Dakle, imao je više uloga. Od menadžera klinike „Katuni“, preko asistenta Dr Babe i blagajnika klinike, do rukovaoca ishranom svinje ili svinjskog intendanta. Svestrana momčina.
Ljudi koji su ulazili, sami ili u paru, zadržavali su se kod Babe i po čitav sat. Sunce je polako zalazilo. Nas dvadesetak koji smo ostali, gledali smo se i ćutali. Niko ne priča kakva ga je muka naterala na ovu ekskurziju, ali niko i ne odustaje. Onda je Milutin objavio fajront:
„Nastavićemo sutra. Ko želi da prenoći, može ovde....“, pokazao je drugu kolibu. Ušli smo unutra. Osećao se vonj ovaca i svinja koje su do skora boravile ovde. Po zemlji je bilo razbacano seno. Narod, koji nije revoltiran otišao, hvatao je bolja mesta po ćoškovima. Seli smo i mi i umotali se u ćebe. Te noći najezda buva i po neki komarac nam nisu dali da učvrstimo san. Jedan debeljko je hrkao tako isprekidano da sam u više navrata mislio da će umreti. Zoru smo dočekali neispavani.
Baba je počela da prima pacijente tek oko 8 sati. Valjda išla negde u vizitu. Sada sam imao potpuniji uvid u rad „ordinacije“. Pacijent bi seo na klimavu stolicu. Onda bi baba obilazila oko njega sa zabrinutim izrazom lica. Zatim bi stavila utvorenu šaku na deo tela gde je bio problem. Obično na glavu. Tada bi, kao, preuzimala negativnu energiju na sebe. Malo bi se protresla i pala. Naporno je to. Onda baba malo odspava na zemlji. Par minuta do četvrt sata. Tada ustane i kaže ti da će sada sve biti u redu, da postiš ili tako nešto.
Kada mi dođosmo na red, pade baba kao sveća. Ne mrda. Au, ubismo babu! Skoro pola sata je dremala. Pa koliko smo mi to negativni?! Bi mi malo neprijatno. Starica se nekako pridiže. Na klimavim, staračkim nogama, završila je rituale i mi izađosmo pozitivno naelektrisani. Dobro je. Samo da ne počne da grmi.
Skupo smo platili krdo buva koje sa sada napasalo na našim kožama.

UDOBNA PRIČA KAO ČETVRTAK POPODNE




Jedno vreme je na zidu i neka muzika po sobi. Sedim kraj nje kao kuče, kao stvar, i posmatram ples njenih prstiju. Ništa više od tih nežnih jagodica za mene ne postoji. Ja, nepismena, uz nju dobijam nove oči, tako da vidim zvuk kako se pravi i dodiruje mi uho. Mazi ga. Nikada nežniji dodir...

Kuda da odem sad po ovoj kiši? Ona mi daje biskvite da ponesem kući, a ja bih ponela njene prste. Sledećeg četvrtka u isto vreme ćemo se slušati. Sve više mi je jasno šta je mislio onaj što je rekao da su određene stvari u životu nežne i setne kao muzika četvrtkom popodne.
Kako da provedem međuvreme?

Probudim se u stakleno jutro petka i kažem sebi glasno:
- Spakuj se na brzaka, putujemo u Afriku!
Neminovno je da, kad čovek dugo živi sam, počne da priča sam sa sobom.
- Zašto baš u Afriku? Zašto sad? - sanjivo pitam sebe.
- Zato jer je sada tamo četvrtak popodne!
Oraspoložim se ovakvim domišljatim odgovorom i skuvam kafu. Opet pada kiša, ali ja ne moram napolje. Krckam biskvite, gledam u komad ulice koji mi je stao u prozor i mislim o njoj. Ona je sve što bih ja želela da jesam i što nikada neću biti. Pa ipak, nisam ljubomorna i ne mrzim je. Pomirila sam se sa sudbinom koja je odredila da mi svaki notni sistem liči na žice za sušenje veša na kojima su zaboravljene neke štipaljke. Zaista, nemam smisla. Ali, umem da slušam i uživam, i zadovoljna sam time. Umem tako jako da slušam da ona kaže kako najviše voli meni da svira. A na književnim večerima obavezno sedim u poslednjem redu, jer upijam reči, pa ne stignu do ostalih u sali.
Eto, čudan mi je to talenat - savršeni primalac umetnosti. Često maštam kako sam poznata zbog neke slike, kompozicije, skulpture, fotografije... U tom sanjarenju me prekine samo jedna scena: ja, sedim kraj prozora i umačem biskvite u kafu. To je jedino što moji prsti i umeju da rade!

- Budi se, ljubavi, danas je godišnjica Šampolionovog rođenja! Ako umilostivimo bogove, možda ti podare njegov dar dešifrovanja žica za veš - kažem sebi u nekom od narednih jutara.
Pošto je dan bez kiše, hoću da se prošetam. Obuvam čizme sa štiklom, jer obožavam zvuk njihovog dodira sa asfaltom. Ulice su polu-prazne, što mi odgovara. Tako se bolje čuje korak preko cigle, preko kamena, vlažnog peska, bare... Nakačim silne zvukove za đonove pa dođem kući.
Obavezno uzmem da čitam neki viteški roman - junaci u oklopima, turniri, dvoboji... Hoću reći: topoti konjskih kopita po šljunku, zveckanje ukrštenih mačeva, zujanje odapetih strela, zveket iz kovačnice.
Zapitam se je li moj život prazan. Uplaši me ogromna praznina usred koje sedim i pijem kafu uz biskvite. Tačnije, plašim se dana kada će početi da mi smeta, jer za sada uživam u njoj, ispunjenoj samo ponekim zvukom i ničim više.

- Budi se smesta, danas spasavamo svet!
- Žao mi je, ne mogu danas. Četvrtak je, sećaš se?
Popodne odlazim kod nje na ,,terapiju". Njen osmeh mi govori da je i ona mene nestrpljivo čekala. Počinje da sipi kišica i to je dobro. Uz kišu sve postaje nekako nežnije i snenije. A i zvuk jasniji.

On je dete

Pogledao je na sat. Nije bilo skazaljki na njemu. Nije bilo ni brojki, ali je on znao da to jeste časovnik. Nasmešio se setno. Taj tiganj, zapravo, uspomena sa nekog letovanja, postaće sat kada u njega bude ugradio mehanizam, tamo negde, u svojoj trideset petoj godini života. Sada je imao sedam i nasmejao se nostalgiji koju jedan sedmogodišnjak ima za budućnošću! Sve se ispobrkalo onda kada je odlučio da ne bude više odrastao i vrati se u detinjstvo. I nije bilo teško.
Lekar je utvrdio da je umro u snu.

Obamrle usne od poznatog osećaja jada i nespokoja, utrnule ruke i savijena glava. Nenaviknut na strah posle osećaja trijumfa i svemoći bojao sam se za sebe i bojao od sebe. Odbijam da prihvatim da ovo je moj život. Ovo nisam ja. Samo oronula senka pokošena sopstvenim odlukama, ispijena rečima drugih, užasnut smradom sopstvenih vapaja duše, prvi put susretnut sa crnilom života. Ja odbijam da potonem u sopstvene misli koje me kandžama vuku na dole. Ja se ipak ošamućen držim za ivice poljuljanog razuma odbijajući bezdan ispod sebe. 'Hajde! Dođi sebi. Ustani. Budi se! Šta ti je?'
Šta mi je?

Put je krivio dolinu I krvavio njena kolena I bedra usecajuci se u njene pravilne oblike. Jecala je zemlja. Neko se zaljubio u oblak nad sobom I vrišteći ostavio nebitan trag u simfoniji zvukova. Toga dana nisam osećao gorčinu. Samo se sladost uspinjala uz moje telo, i tekla ka glavi, a kad bi nadošla s vrha mojeg usijanog temena slila bi se u korake, i ja bih, slobodan kao nikad, trčao put sebe. Ogolila su fijukanja planinskog brisača seme šumskih tajni. Ni život upola nije bio toliko sakriven, a ni tako nag kao nebesko lice tog sumraka. Nisam se osvrtao na prošlog ni sustignutog sebe. Pretekao sam svaku misao o sebi i nadvisio je svojim korakom. Ne. Te se noći nije dogodilo ništa izuzetno niti potresno. Samo sam se ispilio. I ljuska u kojoj sam predugo bio smrvila se do pepela...

Između usana koje su ranjavale njegovu kožu i ljubile mu srce, i mojih prokletih snova više ne postoji plam kojim sagorevam. Bojim nebo neprilično i krilato, vrištim od skica i crteža. Sve što pocepam, u novo se papirnato čudo sažme i proziva me po trgovima nedogleda. On pada na moje rame, pada i koprca se kao glista kad je preseče oštrica motike zarivene u poluvlažnu zemlju. Jauče nebo kupajući se u krvi ožareno Suncem koje odlazi. Beže ptice i sav se život uvija i cvili pred očima mog voljenog. Osim mene.
Više ne drhtim. Ne krijem svoje raskošne boje od njegovog vida i plavetnila u njemu.
Ne vuče me magnet pijanih mornara sa brodova koji plove tim očima. Ne opija me more u njima u kome se svod ogleda. Ne trnem. Ne tresem se. Sve je NE.
A mogla sam - da umrem za usne od meda i soli, koje pljuju i poganlukom me od sebe na sve strane teraju. I mogla sam da živim za novo postojanje dok mu rastem u krvotoku i podižem obrve. Sada me kikot veša o nove zidove koje bezimene podižem daleko od svega što smo bili. Nikada mu neću oprostiti sebe - tu fatalnu poročnu grešku.

Tražene stvari,traženi odnosi,traženi ljudi i znaci pažnje ostaće misterija.I koliko god jurio,koliko god se napinjao,i sa strašću na usnama gledao po stihiji oko sebe,ostaćeš praznih šaka.
Sve dugo željene i očekivane stvari naših malih,ljudskih snova i nadanja,dese se u trenucima zaborava,kada je naša pažnja fiksirana na neku sasvim drugu pojavu,u trencima prepuštanja i dopuštanja,tada odgovor ispliva na površinu.

Tragično je,pomalo i surovo upoređivati dva čoveka.Dve osobe koje su se rodile,od krvi i mesa,osobe koje žele da budu srećne i žude za ispunjenjem i koje će se na kraju vratiti u zemlju iz koje su potekle.
A opet,na svu tu zajedničku sudbinu koju dele,nekako nenajavljeno se javi osećanje jedinstvenosti koju svako ima ponaosob.Zar nije različita i jedna tanka nit nokta,zar nije dodir palca na hrapavom papiru dokaz jedinstvenosti našeg tela,složenosti naših misli i suprotnosti pogleda na svet?

Kako polako grabe mrazovi vremena,tako polako nestaje,isparava kao magla ona moja potreba za kritikovanjem i mentalnim sudovima i raspravama koje svako od nas ponekad voli,u pojedinim fazama.
Sada samo preostaje biti tihi,mirni posmatrač-samo posmatrati svet oko sebe,njegove nejasne i tihe oblike,misteriju u krošnjama drveća i mirisu vlažne zemlje.

Ljudi koji su bili sami,koji su zagrlili senku samoće kao najvernijeg,imaginarnog prijatelja,naćiće smisao i novi radost u plodovima ljubavi.
Ili će se to njima činiti kao ljubav.Kada iz najmračnijih komora bića,izroni jedna avet,jedan lik koji progoni,i svojim izgledom i glasom odvodi lutalicu u more ludila,krvi i strasne požude.To nije ljubav.Samo nagli talas buđenja posle vekovnog potiskivanja emocija i osećanja.

Ako želite izmeniti druge,zaronite duboko u svoju unutrašnjost,u svoju nutrinu.U nepregledne puteve svoje,mračne komore koje niko godinama nije čistio.
Zgranućete se nad debelim slojevima prašine,nad svojim minulim greškama i lažima koje ste obasipali,kao pokeraš kada iz desnog rukava oseća dodir keca koji će da ga spase.
Zar nije tako laka,jednostavna istina-promeni sebe,i drugi će se ili prilagoditi tebi,tvom novom verovanju,tvojoj čistoti,ili će prosto zakoračiti u ulicu bez svetiljki,ostavivši te nemo da mašeš,kao pred iznenadni,nenajavljeni odlazak.