Priča o ljubavi i tami (A Tale of Love and Darkness)

Prošli mjesec, kod mene u komšiluku, nakon što je dovršio zgradu na parceli one koju je prethodno porušio, komšija je otpočeo radove na putu koji vodi ka istoj. Put koji je majka priroda zacrtala je bio vijugav i strm, pomalo nepristupačan, oivičen tratinčicama, vidićem i maslačkom. Komšija je zagrebao površinu sa puta, takoreći dunuo prašinu sa iste, malo je utabao i dodao nekolka nova sloja da bi izmijenio putanju, nagib i pristupačnost puta, a onda sve zasuo armaturom i betonom. Čula sam ga jedan dan kako priča sa nekim preko mobilnog o zgradi u centru, o putu od betona, fasadi i ogradi. To je on, pretpostavljam, komšija, i njegov svijet. Meni nedostaje onaj put koji je napravila majka priroda utaban svim onim nogama koje su prešle preko njega, nedostaje mi kamen koji je trunku štrčao na sredini na kom se moj pokojni mačor pravio važan i, nedostaje mi maslačak (ne znam šta je sa njim i ima li ga pod svom onom prašinom), ali to sam samo ja, i moj svijet.
Može biti da sam sad trunku nostalgična. Može biti da sam maslačak. Može biti, kako Kundera reče kad je semiotički osvjetlio riječ nostalgiju, patim zbog onog što ne znam. Može biti maslačak je daleko pod prašinom i ne znam šta se sa njim dešava.
Ovog ili narednog mjeseca, Keri, lik iz serije koju po ko zna koji put repriziraju "Sex&theCity", i njene drugarice, će se u jednoj epizodi baviti pitanjem broja/brojeva "velike ljubavi" koliko ih ima i da li je uopšte ima. Keri će biti u dilemi, Miranda na nuli, Samanta na beskonačnosti, a Šarlot će tvrditi da svako dobije/nađe dvije "velike ljubavi" i kako je to sigurno tako jer je to pročitala u nekom (bitnom) časopisu, na šta će joj Miranda odgovoriti: "What magazine, 'Convenient Theories for You Monthly'?"
Maloprije sam pročitala Sioranove riječi: "istina možda ne postoji". Pitam se šta bi mu Džon Neš odgovorio.
Može biti da sam i dalje pod utiskom.
Prije koji dan krenem da gledam film, čini mi se, oko dva sata kasnije dolazi moja sestra i pita me šta to gledam. Kliknem 'spjes' tipku, film se zaustavi, kažem joj da nema, valjda, mnogo do kraja, pa kad konačno završi ispričaću joj o čemu se radi. Sat i po ili dva kasnije sestra opet dolazi i pita me hoće li skoro kraj, ja joj kažem izgleda ko da mu nema kraja ali valjda hoće.
Dakle, tri ili četiri sata loše glume, predvidivih scena, povremeno prekinutih očekivanim niotkud naglim prodornim zvukovima da se razbije monotonija i kao nešto dramatizuje.
Naime, pisac po čijem autobiografskom romanu je snimljen film, inače (stekoh utisak iz filma) iskompleksirana slatkoriječiva ljigava zmija* koja ima svake ptice pero koja je takođe i arogantni elitistički snob, je pogledala filmove "la vita e bella" i "big greek wedding" (jer mi film liči kao loš plagijat istih) i došao do zaključka da bi mogao na sličan način da napiše posve ozbiljnu priču o svom životu i životu uopšte (pa ju je i napisao, a onda je i ista i ekranizovana u taj film) samo grebući površinu i dodajući slojeve i slojeve značajnih pogleda, tišine, objašnjavajući značanja riječi i postupaka u cilju dokazivanja 'teorija pogodnih po njega i njegov način razmišljanja', usput izmišljajući toplu vodu i propovjedajući politiku neke (njegove) stranke;  uglavnom jer  ((možda) voli da (se) laže?  i)  neće/ne zna/ne može/ne želi/itd.  da  kaže/suoči se/prihvati/itd... "...mamma never loved him (much)... "

* Da je Andrić živ vjerovatno bi dodao i da ima i "ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost". Al da ne pretjerujem. Ne znam šta bi mu Andrić rekao.

Sinoć sam odgledao film. Natali mi je po milioniti put oduševila, zainteresovao sam se za Jevreje više nego ikada i dobio želju da detaljno istražim sve o njima, koliko je to moguće. Otvorila mi se nova stranica njihove borbe, patnje i muke. Nedovoljno jasno, ali dovoljno da me zagolica.

Dopala su mi se tumačenja značenja i porekla reči koja su u nekoliko navrata isticana. Dopao mi se momenat radosti njegovog naroda u kom se on seća male muslimanke i njenih očiju. Dopala mi se fantazija koju glavna glumica sve vreme ima, ali je pristala da se zatvori u okvire života koji joj se nametnuo. Donekle pristala. Dopada mi se način na koji je on izmaštao njenu smrt, davši joj notu romantičnog.

Film nije maestralan, ali je svakako vredan da se za njega odvoji sat i po, koliko i traje, jer u meni je pokrenuo nešto veliko što se već neko vreme krčka.