Čarls Bukovski

The Genius Of The Crowd

there is enough treachery, hatred violence absurdity in the average
human being to supply any given army on any given day

and the best at murder are those who preach against it
and the best at hate are those who preach love
and the best at war finally are those who preach peace

those who preach god, need god
those who preach peace do not have peace
those who preach peace do not have love

beware the preachers
beware the knowers
beware those who are always reading books
beware those who either detest poverty
or are proud of it
beware those quick to praise
for they need praise in return
beware those who are quick to censor
they are afraid of what they do not know
beware those who seek constant crowds for
they are nothing alone
beware the average man the average woman
beware their love, their love is average
seeks average

but there is genius in their hatred
there is enough genius in their hatred to kill you
to kill anybody
not wanting solitude
not understanding solitude
they will attempt to destroy anything
that differs from their own
not being able to create art
they will not understand art
they will consider their failure as creators
only as a failure of the world
not being able to love fully
they will believe your love incomplete
and then they will hate you
and their hatred will be perfect

like a shining diamond
like a knife
like a mountain
like a tiger
like hemlock

their finest art

https://www.youtube.com/watch?v=gifEn61dZBc

Genijalnost proseka


Postoji dovoljno izdaje, mržnje, nasilja i apsurda
u jednom prosečnom ljudskom biću
da naoruža bilo koju vojsku bilo kog dana.

Najveće ubice su oni koji propovedaju protiv ubijanja
najbolji u mržnji su oni koji propovedaju ljubav
najbolji u ratu su oni koji propovedaju mir.

Oni koji propovedaju o Bogu, trebaju ga najviše
oni koji propovedaju o miru, nemaju ga
oni koji propovedaju mir, fali im ljubavi.

Pazi se propovednika
pazi se poznavalaca
pazi se onih koji uvek čitaju knjige
pazi se onih koji preziru siromaštvo,
a i onih koji se njime ponose
pazi se onih koji te brzo pohvale,
oni imaju potrebu da im se pohvala brzo uzvrati
pazi se onih koji te olako kritikuju,
oni se boje onoga što ne znaju
pazi se onih koji stalno traže društvo
oni su niko i ništa kad su sami
pazi se prosečnog čovjeka,
prosečne žene,
pazi se njihove ljubavi
i njihova je ljubav prosečna
…sve je u njima prosečno.

Ali postoji i genijalnost u njihovoj mržnji
postoji toliko genijalnosti u njihovoj mržnji koja može da te ubije,
da ubije bilo koga.
Ne želeći usamljenost,
ne shvatajući je ustvari
oni će pokušati da unište sve
što se razlikuje od njih samih.
Nesposobni da stvore umetnost
oni je ne mogu ni razumeti,
a svoj neuspeh kao stvaraoci
oni će radije smatrati neuspehom drugih.
Nesposobni da vole potpuno
oni će verovati da je tvoja ljubav nepotpuna
i onda će te mrziti zbog toga
i njihova će mržnja biti savršena.

Kao sjajni dijamant
kao nož
kao gora
kao tigar
kao otrov

…njihova savršena umetnost.

Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Budi na oprezu
uvek postoje izlazi.
...Negde ima svetla.
Možda nema mnogo svetla,
ali bolje i to nego mrak.
Budi na oprezu.
Bogovi će ti ponuditi šanse.
Spoznaj ih, ostvari ih.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš pobediti smrt u životu,
ponekad.
I što česće to činiš
biće više svetla.
Tvoj život je tvoj život.
Znaj to dok ga imaš.
Ti si čudo.
Bogovi čekaju da uživaju
u tebi.

Znači, ti bi da budeš pisac?

Ako ne navire iz tebe
bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čista mira
iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sjediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći riječi…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš zbog novca
ili slave…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš samo zato
da bi odveo žene u krevet…
i ne pokušavaj.
Ako moraš samo da sjediš
i pišeš sve to iznova i iznova…
i ne pokušavaj.
Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi…
i ne pokušavaj.
Ako pokušavaš da pišeš kao neko
drugi…
zaboravi.
Ako moraš čekati da izbije iz
tebe,
onda čekaj strpljivo.
A ako nikada ne izbije,
nadi nešto drugo da radiš.
Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,
djevojci,
svojim roditeljima
ili bilo kome drugom…
nisi spreman.
Ne budi kao većina drugih pisaca,
ne budi kao hiljade drugih
koji sebe zovu piscima.
Nemoj biti tup i dosadan
i pretenciozan,
nemoj biti izlizan egoizmom.
Sve biblioteke ovog svijeta
zijevaju od dosade
nad takvima kao što si ti.
Ne dozvoli im to.
Budi svoj.
Ako ne izlijeće iz tvoje duše
kao raketa,
ili ako te tvoja tišina
ne dovodi do ludila,
samoubistva ili ubistva…
i ne pokušavaj.
Ako te to sunce unutar tebe
ne prži do bola…
i ne pokušavaj.
Ali zato kad dode vrijeme
i kad dode “tvoj red”,
TO će se desiti samo od sebe
i nastaviće tako da se dešava
sve dok ne umreš TI
ili dok ne umre TO u tebi.

Sjajno izvođenje Plave ptice...

U ovom kavezu rodjene su neke pesme

Pisem poeziju,uzbudjujem se ,smesim
smejem se
spavam
nastavljam jos malo
isto kao i vecina nas
isto kao svi mi;
ponekad pozelim da zagrlim svo
covecanstvo na zemlji
i kazem:
neka je prokleto sve ovo sto su nam
nametnuli,
mi smo hrabri i dobri
cak iako smo sebicni
i ubijamo jedni druge i
ubijamo sebe,
mi smo ljudi
rodjeni da ubijamo i umiremo i placemo u
mracnim sobama
i volimo u mracnim sobama
i cekamo,i
cekamo i cekamo i cekamo.
mi smo ljudi.
nismo nista vise od
toga.

... Svaka nova rečenica je početak i nema ništa sa rečenicama koje joj prethode. Stalno počinjemo iznova. I, naravno, sve to nije ni izdaleka toliko sveto. Na ovom svetu mnogo je lakše živeti bez pisanja nego bez vodovodnih instalacija. A neka mesta na svetu imaju vrlo malo i jednog i drugog. Naravno, ja bih radije živeo bez vodovodnih instalacija, ali ja sam bolestan.

Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on spreči samog sebe. Ako čovek istinski želi da piše, to će i učiniti. Odbacivanje i pljuvanje samo će ga ojačati. I što se duže suzdržava postaje sve snažniji, kao kad masa vode navali na branu. Kod pisanja nema gubitka; dok spavaš, učiniće da ti se smeju prsti na nogama; učiniće da se krećeš kao tigar; zapaliće ti vatru u oku i suočiće te licem u lice sa Smrću. Umrećeš kao borac, bićeš slavljen u paklu. Sreća pisane reči. Idi za njom, pošalji je. Budi Klovn Tame. Čudno je, čudno. Još jedna nova rečenica...

~ Poslednji dani Čarlsa Bukovskog

najmučniji posao je
truditi se da živiš
pod posvećenim barjakom.
sličnost namera
sa ostalim ljudima
odvaja budalu
od istraživača.

to se lepo vidi u
svakom baru, bilijar-sali,
na fakultetu, hipodromu,
ili u zatvoru.

ljudi beže od kiše
ali sede
u kadama punim vode.

prilično je gadno znati da
milioni ljudi strepe od
atomske bombe
mada su odavno
mrtvi.

i pored toga
trude se da pribave
žene
novac
smisao.

a najzad će se Veliki barmen nagnuti
beo, istinit, jak i mističan
da ti kaže
bilo je dosta
baš kad ti se čini
da tek počinješ.

(86-a)

Pesma u cast dame i po

Neki od kerova sto spavaju nocas
mora da sanjaju o kostima
i ja pamtim tvoje kosti
u mesu
a najbolje
u onoj tamnozelenoj haljini
i onim blistavim crnim cipelama s
visokom stiklom,
vecito si psovala kad
pijes,
kosa ti je opadala a ti
htela da eksplodiras od onog
sto te mucilo:
od trulih uspomena na
trulu
proslost,i
na kraju si
pobegla od njih
u smrt,
ostavivsi me sa
trulom
sadasnjicom;
mrtva si vec
28 godina
a ipak te bolje
pamtim
nego ma koju drugu;
bila si jedina
koja je shvatila
uzaludnost
naseg
zivota;
sve druge bile su samo
nezadovoljne
trivijalnnim sitnicama
besmisleno se zdrale
zbog
besmislica;

Dzejn,tebe je
ubilo to
sto si previse znala.
Dizem pice
za tvoje kosti
o kojima
ovaj ker
jos uvek
sanja.

Dinosaurska, mi

rođeni kakvi jesmo
tu gde smo
dok se lica od krede smeškaju
dok se liftovi kvare
dok se politički pejzaži rastaču
dok potrčko iz samoposluge nosi diplomu visoke škole
dok naftonosne ribe bljuju svoj naftonosni plen
dok maska prekriva sunce

mi se
rađamo kakvi jesmo
tu gde smo
sred ovih brižljivo suludih ratova
sred prizora slomljenih fabričkih prozora praznine
sred barova u kojima ljudi više ne ragovaraju jedni s drugima
sred uličnih tuča koje se završavaju raspucavanjem i noževima

rođeni tu gde smo
sred bolnica koje su toliko skupe da je jeftinije umreti
sred advokata koji naplaćuju toliko da je jeftinije da kažeš da si kriv
sred zemlje čiji su zatvori puni a ludnice zatvorene
sred mesta u kome mase uzdižu budale u bogate heroje

rođeni tu gde smo
hodamo i živimo u tome
umiremo zbog toga
omutaveli zbog toga
uškopljeni
izopačeni
razbaštinjeni
zbog toga
nasamareni time
iskorišćeni time
sluđeni i zgađeni time
ražešćeni
raščovečeni
time

srce je prepalvilo crnilo
prsti se mašaju grla
pištolja
noža
bombe
prsti se pružaju ka bogu koji ne odgovara

prsti se mašaju flaše
pilule
praška

rađamo se sred ovog čemernog mrtvila
rađamo se sred vlade koja 60 goidna ne izlazi iz dugova
i koja uskoro neće biti u stanju da ispati čak ni kamate na taj dug

i banke će poceti da gore
novac će biti beskoristan
otvoreno i nekaznjeno ubistvo će zavladati ulicama
zavladaće oružje i tumarajuća banda

zemlja će biti beskorisna
hrane će biti sve manje i manje
nuklearnu energiju će preuzeti mnoštvo
eksplozije će neprestano potresati zemlju
ozračeni roboteci ce se prikradati jedan drugima
bogati i odabrani ce posmatrati sa svemirskih platformi

danteov pakao će izgledati kao dečje igralište

sunce se neće videti i stalno će biti noć
drveće će umreti
svo rastinje će umreti
ozračeni ljudi ješće meso ozračenih ljudi
more ce biti zatrovano
jezera i reke će iščeznuti
kiša će biti novo zlato

sagnjilela tela ljudi i životinja će širiti zadah nošen mračnim vetrom
poslednju nekolicinu preživelih će spopasti nove i užasne bolesti
a svemirske platforme će biti uništene trenjem
presahlim zalihama
prirodna posledica sveopšteg rasapa

i najdivnija tišina nikada ranije čuta
izrodiće se odatle

sunce još uvek skriveno tamo negde
čekaće na sledeće poglavlje

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima… Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju… Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. NIŠTA TU NIJE OSTALO DA UMRE.

Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi priča o svom pisanju (ne kao o dostignuću, već kao o magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tačno razumem ono o čemu govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: ‚‚Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je.” Nikada nije saznao kako izgledam, jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako.

Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, i otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućavao mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori sa mnom, da me zabavi, da spasi moje dupe, da ga spasi od ludnice, od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših žena vikala je na mene:
‚‚Ti piješ samo da bi pobegao od stvarnosti!”
“Naravno, draga.” - odgovarao sam.
Imao sam i flašu i mašinu. Volio sam pticu u svakoj ruci…..jebeš granu.

Kao što će vam već svako reći, nisam baš dobar čovek. Ne znam baš kako da se izrazim. Ali oduvek sam se divio lopovima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim propale žene, pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sâm klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.

Čovek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina ljudi se pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine deca ili crkva.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo. Za četiri hiljade godina nećemo ni noge imati, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve oko sebe i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi.

Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. Ili još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzili dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto…..BOLJE MI JE.

MOJE BIVŠE DEVOJKE JOŠ ME ZOVU TELEFONOM.
NEKE OD PROŠLE GODINE,
NEKE OD PRETPROŠLE,
NEKE IZ PREDHODINIH GODINA.

DOBRO JE OKONČATI STVARI
KADA NE IDU KAKO VALJA.
A DOBRO JE I NE MRZETI,
ILI ČAK ZABORAVITI
ONU
SA KOJOM NISI USPEO.


I BAŠ VOLIM KAD MI KAŽU
DA IMAJU SREĆE SA MUŠKARCEM.

SREĆE U ŽIVOTU.

KAD SU " OVOG " PREŽIVELE"
MNOGE IH RADOSTI ČEKAJU.
UČINIO SAM DA IM ŽIVOT IZGLEDA BOLJI
POSLE MENE.

DAO SAM IM MOGUĆNOST POREDJENJA,
NOVE VIDIKE,
NOVE KARME,
VIŠE SPOKOJA,
DIVNU BUDUĆNOST,
BEZ MENE....

UVEK SPUSTIM SLUŠALICU
ZADOVOLJAN.

59 centi kilo

Volim da gluvarim po običnim mestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previše blizu
jer će početi
da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama,
u restoranima,
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica
odeću…
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.
Ja sam kao rendgen
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam ih u najboljem svetlu.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.

Volim da gluvarim po običnim mestima.
Žao mi je svih nas
ili drago za sve nas
uhvaćene žive
i kao takve zbunjene.

Ne postoji ništa bolje od naše
komičnosti,
ozbiljnosti i
naše glupavosti
kupujući čarape,
mrkve,
žvake,
časopise,
kondome,
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.

Trebalo bi u to ime da zapalimo
ogromnu vatru radosti
i da čestitamo sebi
na našoj izdržljivosti.

Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.

Volim da gluvarim po običnim mestima
ljudi mi se otvaraju,
a i ja njima.

Žena u 03:35 posle podne
vaga purpurno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
ima na sebi jednostavnu zelenu haljinu
sa motivima belih cvetova
a zatim uzima grožđe
i pažljivo ga stavlja u belu papirnatu
vrećicu.

Samo taj prizor te dovoljno prosvetljuje.

Generali i doktori mogu i da nas ubiju
ali mi smo ipak
pobedili.

Lepotani

svet pun sinova uspešnih ljudi
na biciklima
duž Holivudske rivijere
u 3 i 11 jednog
utorka popodne.

to je ono za šta su neke vojske
ginule
to je ono za čim mnoge dame
čeznu:
ti punjeni razlomci
nepostojeće kreature
što pedalaju
ili zastanu da proćaskaju
i dalje sedeći na svojim
biciklima dok im
nežni lahor dodiruje
ravnodušna lica.

ne razumem se mnogo u sve to
osim da su možda vojske pobile
pogrešne ljude
ali obično je tako -
misle da su neprijatelji
oni protiv kojih su nahuškani
a ne oni koji ih
huškaju:
očevi
lepotana.